|
|
PAKLENA RUŽA LAVRENTIJEVE MLADOSTI
|
|
Roman Zorana Milosavljevića višestruko je zanimljiv – to je preplet
stvarnosne proze i fantastike; mirne svakodnevice i uzbudljivih zbitija;
zavičajnog kruga i neomeđenog, svetskog horizonta; ovdašnjeg i onostranog...
Taj motivacijski amalgam autor nam predočava već na samom početku romana –
tekst jednog od glavnih likova romana, Lavrentija, o njegovom boravku u
Paklu navodno je prenet bez izmena; tu su i zapisi takođe stožernog junaka
romana – Pape Fajera, koji se navodno mogu i danas pogledati u podrumu
diskoteke „Pakleno brdo“ u Svilajncu. Naoko je reč o realnom uvidu u jednu
nadrealnu sferu, o ovostranom pogledu u onostrano, u svet Pakla. Već samo
ovo putešestvije iz konkretne, zavičajne varošice u nepojamne predele
kontra-sveta – Pakla, bilo bi zahvalno i obilno pletivo za osoben i
uzbudljiv roman. No, autor se nije zadovoljio da bude samo savesni svedok
puta do Pakla i natrag, ma koliko to putovanje nudilo izazova i peripetija.
Za razliku od ali koje sreću kvari, pisac je u igru uveo ali koje usložnjava
i razlistava motivaciju – zbog niza praznina u tekstu-građi, kao i zbog
„osobitosti teksta“, autor je odlučio da i taj deo romana „napiše i pritredi
po svojoj zamisli“. Ovde je žanrovsko-poetički najbitniji izraz „zbog
osobitosti teksta“. Njime nam pisac nagoveštava da neće biti verista, da će
imati širi i slobodniji pristup tematici od one koju bi mu pružalo striktno
vezivanje za građu. Imamo li na umu da je i sama ta građa, bar hipotetički,
u čitalačkoj percepciji virtuelna, kao i svaki ovostrani zapis o
onostranosti; da je pre reč o umetničkoj mistifikaciji nego o autentičnom
svedočanstvu, uviđamo da je pred nama slobodna literarna igra, razigrana
umetnička i duhovna imaginacija bez međa i strogih žanrovsko-poetičkih i
motivacijskih uzusa. Tako smo dobili jedan moderan roman, štivo koje ritmom
kazivanja, dinamikom radnje i naizmeničnim smenama realnog i imaginarnog,
drži čitalačku pažnju od početka do kraja.
Odnos između ovog sveta i Pakla nije jednoznačan. Pisac Zoran Milosavljević
je duboko svestan da je dihotomija svetla i tame samo lepše i nežnije ime za
manihejsku isključivost, za crno-belu sliku sveta. U njegovoj vizuri naše
komšije i žitelji Pakla su u bliskoj vezi. Žiteljima Pakla, naime, Pakao
nije jedina adresa, oni svakodnevno obitavaju i među nama. Ne samo što se
svakodnevno mešaju u naše poslove, već preuzimaju inicijativu i kontrolu,
među nama začinju i razvijaju svoje biznise, od kioska i kafića do
mega-projekata. Kako je to moguće? Nisu li to ljudi-neljudi, zauvek osuđeni
na svoju paklenu adresu i večno ispaštanje?!
Premda predstavljen samo delimično, u funkciji fabule, u romanu je
postignuta sugestivna slika Pakla izvan naše ustaljene predstave – to nije
simbol večnog mučilišta i ispaštanja već predeo sličan našim svagdanjim
pejzažima, kao što su i njegovi žitelji izgledom bliski nama. Ublažavanjem
razlika u ravni fenomenologije – sve su nam sličnije i geografija i
fizionomija – pisac nam sugeriše i unutarnju srodnost. „Jedan smo rod“ – kao
da progovara prećutni refren, nevidljivi lajt-motiv ovog romana. Drugim
rečima, predstava o nama kao, sem retkih izuzetaka, bićima predodređenim za
Raj ukazuje nam se kao idilična i narcisoidna, daleko od stvarnog stanja.
Humanistički intonirana deviza „Pakao, to su drugi!“ ovde se preobraća u
svoju suprotnost: „Pakao, to smo mi!“
Razume se, samo obrtanje slike, preobraćanje plusa u minus, afirmacije u
negaciju, bilo bi takođe simplifikacija. Pisac je veoma svestan te lakoće
pisanja – sinonimijom („sve je isto“) i kontrastiranjem („nema ničeg novog
pod Suncem“), znajući da pri svakoj promeni ostaju i izvesne konstante, kao
i da se i najtvrđe konstante postepeno menjaju. U prožimanju ljudskog,
pojmljenog u dvostrukom smislu: plemenitog i ovostranog, i paklenog, takođe
u dvostrukoj, aksiološkoj i geografskoj konotaciji, preovlađuje pakleno. To
se u romanu motiviše ne samo natprirodnom vitalnošću bića Pakla već i
njihovom naprednijom tehnologijom! Pisac nam ruši i predrasudu o Paklu kao
Donjem svetu, pećinskom podzemlju sa mnoštvom vatri, čekrka i kotlova,
primitivnom staništu zlih mučitelja i grešnih mučenika. Naprotiv, današnje
Sotone se služe vrhunskom naukom i tehnologijom, od arheologije do
futurologije i od genetike do tele-transporta, što je ovde suptilno
tematizovano u grananju fabule i profilisanju likova. Vatra, proždiruća ala
u nekadašnjoj scenografiji Pakla, u ovom romanu ima daleko širu konotaciju i
čak kosmičku ambiciju – u jednoj sceni romana poklonik Sotone uspeva da
otkine parče neba sa zvezdama i uključi ga u vatromet-promociju tog
agresivno nadirućeg biznisa!
Ima li Sotona i neku Ahilovu petu, neku tačku koja rastvara njegovu razornu
paklenu snagu? Ima. Jedna volšebna sila je u stanju da i Sotonu, bar
donekle, preobrazi, gradeći mostove u međuprostoru koji ga deli od ostatka
sveta. To je ljubav, fluid koji spaja moguće i nemoguće, paklenu narav i
nevinu dušu...
Ovde smo dotakli samo neke elemente i implikacije ovog zanimljivog romana.
Nismo zalazili u osobenu i uzbudljivu fabulu, ni u predočavanje zanimljivih
likova – prepričavanje umanjuje draž izvornog čitalačkog doživljaja. A pred
čitaocima je odista bogata i vrlo razuđena ljubavna priča, u dijapazonu od
romanse do horora; sa okvirnom mega-pričom između savremene hronike i priče
pro futuro.
Možda će neki čitalac pomisliti: zašto ova priča sa tako širokom tematikom
nije ispričana na mnogo više, na dvesta-trista strana? Odgovor je
jednostavan: današnji tempo života i duh vremena nalažu da se što više kaže
u što manje reči. Drugim rečima, današnji, sve brži tempo života reflektuje
se i u književnim formama. Stariji čitaoci su sa uživanjem čitali debele
romane Viktora Igoa i Lava Tolstoja. Danas, međutim, nije slučajno što se i
tako slavna dela, kao što su kultni romani „Jadnici“ i „Rat i mir“,
ekranizuju kroz serije a ne kroz pojedinačne filmove ili TV-epizode.
Nekad nije bilo televizije, a i nakon njenog izuma dugo je taj medij imao
samo po kanal-dva. Danas je ceo svet umrežen, imamo hiljade kanala na
raspolaganju, da i ne pominjemo internet; čitav svet je doista postao jedno
selo, jedna fabrika, jedno čitalište. U tom novom Vavilonu i svaki pojedinac
je na neprestanoj pokretnoj traci, sa sve manje zadržavanja na usputnim
stanicama. I fizičkim i duhovnim. Vreme debelih knjiga je prošlo, verovatno
zauvek . Toga je naš pisac bio svestan, ispisavši na malom prostoru roman
velikih tema, zanimljiv za čitanje i podsticajan za razmišljanje.
Vitomir Teofilović
Zatvori
|
|
