Таласи са Марса ударају о обалу,
Паклени ветрови нанели су још плиме и осеке.
Створења су се побунила против природе.
Гнев пакла по целој земљи зри,
Шта постаје будућност људске врсте?

Где је нестало светло за којим жудим?
Зашто је тама ослепела мој вид?
Када је моја моћ почела да поседује правду?
Ко је довољно храбар да се бори?
Како би се људска врста могла ослободити своје неприлике?

Ваздух испуњен сумпором и аромом ироније
Ништа осим последице хаоса
Угљенисано дрвеће нема зеленила ни црвенила
Земља прекривена осушеном крвљу коју је испустила
Нема птица које певају, нема крзна која штрчи
Само мрави, бубашвабе и пацови што се хране месом које трули

Дете ће увек трчати и играти се радосно
Дете са свим правима да ужива у животу
У дечијим рукама живот је играчка
Са њиховим сновима и знањем које улажу
Пустите нас онда да штитимо, а не уништавамо

Колико је лепо то што сви имамо срце детета
Када покушавамо да откријемо, створимо са страшћу
Где су сви једнаки, нико не мора бити повређен
Срце које верује, поштује и испуњено саосећањем

Превела с енглеског: Ирена Мирјанић