Iz rukopisa

Велибор Михић

ГОСПОЂИЦА КСЕНИЈА

Држим те крај срца,
нек те греје
моја крв!
(Јовић)

Догађај је кад се неко боји да га не однесе ветар... Али, не трчите пред руду!...
Кад се бабица Мила појавила на вратима спаваће собе, газда Веља је отворио уста, спреман да поздрави наследника и одмах, ту, испред куће, испразни тешку кубуру. Варошани воле мушке наследнике.
– Прелепа госпођица! Као бомбоница је, свилена! – громко је објавила бабица, затворених очију, топећи у устима замишљен ратлук.
Али кубуре се не празне на госпођице...
Ксенија је, после, порасла, а варош се смањила. Ипак, имала је довољно места да игра школице, циглицом из опала амама, оног на ивици парка, а преко пута Хотела „Јевропа“.
Једног дана, док је као Андрићева Аска, дугонога као срна, носа бабураста и с флекицама као од трња, скакутала, папучица и циглица се не споразумеше, Ксенија посрну и сломи чашицу на белом колену. Лепо осети како нешто прво чујно пуче па зазврја као зидни махагони сат у тетиној соби, онда, кад се покварио. (Тета се попела на столицу, села са сатом у Дуцин фијакер, одвезла се у Алексинац. Тета се вратила. Не плачи, рекла је, морала сам мајстору. Задржала сам се, мајстор је поправљао реку Моравицу!)...
Нога боли, тете, још, нема, бар да може да устане...
Наиђе Фабин, матичар.
– Не плачите, госпођице! Иха, шта сам ја колена разбио... хоп!...
Тета се, после, годинама љутила што ју је матичар покрио црвеним ћебетом, требало је оним памучним, с белим „коцкама”, што мирише на креч. И кад су то црвено-бело ћебе, пошто се увелико похабало, великодушно поклонили Циганки Магди, тета се још увек љутила... љут!... љут!... лепо се чуло, надаљину...
Ксенија се, после, задевојчила. Момци су, на корзоу, од Општине до „Српског краља” викали за њом: „Госпођице”, а кад би се окренула, продужили би да певају: „из Тексаса, хоћемо ли таламбаса?!” – песму која је тад оштро улазила у моду...
Отац је прво продао воскарску радњу, па је, онда, умро. Остале су она и тета. Не плачи, рекла је стара тета, шта нам се може више десити?! Све што дође, може бити само боље, не плачи, тета се, затим, шлогирала...
Изгорела је шума... Нагорео је Хотел „Сокоград”, варнице су летеле, чак, до Хотела „Јевропе”... Река је променила корито... померила се према Ртњу... ослободила десно крило за Сокобањско море... Птице су почеле заобилазити наше крајеве, праве птице, а почеле су да долећу чудне птице с два репа, сачувајбоже!...
Госпођица је, најзад, постала седа... Седела је крај тетине постеље и читала јој течина писма из Беча. Тамо је теча учио музику. Анданте. Корона. Апасионата. Фуга. Виваче. Крешендо... Тад је већ увелико радила као чиновница у архиви, хај!... кад је то, икад, било?!... и хтела је да тета оздрави. Лудирала се, смејала се (тету да насмеје) „течком бечи”, па, онда, оном, што је тету нарочито развесељавало, да је теча „становао у Штраусу, носио одело на штрасе и свирао у штрафту”! Једном се тета толико засмеја да се и одшлогира! Једноставно, кошчица која јој је била запела у грлу, излетела је напоље... фију!... шчи...!
– Моја госпођице, ја оздравих! – рекла је стара тета, нимало не заплићући језиком, а цео барен кромпир слисти за ручак и искапи напрстак вина.
И увек то – госпођице, госпођице... Читавог живота...
– Добар дан, госпођице Ксенија! Нешто сте поранили!...
– О, госпођице Ксенија, нешто смо окаснили!...
– Свратите у архиву, испод степеништа, нек вам акт заведе госпођица...
– Протокол води госпођица Ксенија...
Кад је тета, у најбољем здрављу, умрла, сви су, госпођици, у вароши, прилазили.
– Жао нам је, госпођице Ксенија...
– Примите, госпођице...
А неки нису ни толико. Рекли би, само: госпођице, гђице!...
Зима, у нагорелој пећи пуцкетају стара акта, у архиви топло, у вароши снег, госпођица Ксенија седи на излизаном чојаном јастуку, подне, негде, у вароши, мукло пада нека даска, заведено под бројем... номер, дне, шкрипе два пута споредна затворска врата, смењује се затворски чувар, па опет ништа, само се чује како напољу веје и веје снег док затвореници, у хору, пригушено певају, она мало пише, мало дрема, јединица је као брег, нула... два размакнута полу-Месеца, пијани Цоле пева „Седамдесет и два дана”, после ће свратити у библиотеку да промени књигу за читање, дани споро пролазе, тек је уторак, истругане пете зебу, смола сврби у увету...
Одједном, госпођица Ксенија лепо виде како неко протури испод врата плав коверат! Устане, узме га. Чврстим рукописом њено име и презиме. Чита. Не верује. Ко то збија шалу?! Зар тако, испод врата?! Отвори писмо. Без потписа. Ипак чита:

„Љубљена Дево,
Кад срцем заигра топло лето, у зиму, тад свуд, око нас је лед, ја мислим на Тебе, моја Дево, срећан сам што имам цвет. И ветри, хладни, кад покосе витице, смеђе, снова, лажних, желећи Тебе, Госпођице, ја, срећан, јесам што мој је свет. И кад се наша срца споје у мај, у сјајан загрљај, алејама љубави што заљубљене воде, ја бићу, Госпођице, срећан, знај.
Твој Ромео.”

Госпођица Ксенија обриса изненадну сузу. Сладак бол, заигра јој испод груди. Као да јој неко посипа срце ружиним шећером. Класична љубав захтева класичну причу. Па опет настави да чита љубавно писмо анонимног Ромеа. „Љубљена Дево... ”  Па опет... Па испочетка... Па наново... Па још једаред... Да ко броји, била би...
– Госпођице Ксенија!... Госпођице!... Побогу?!... Говорим вам већ пола сата! – викао је изнад њене главе Станислав Сп. Масаџија, из катастра. – Дајте ми предмет број...
Два дана касније уђе у архиву Џафер.
– Госпођице Ксенија, зове вас Г. Г.
Стала је пред њега.
– Госпођице Ксенија, имам једно писмо за вас, помешало ми се у мојој пошти – рече Г.Г., а она поцрвене...
Оно, оно... шта би друго!...
Кад се, као миш, врати у архиву, тихо навуче масну резу на тешка врата. Убаци свежањ пожутелих старих аката у пећ, у „краљицу пећи”, купљену у Пећи, а допремљену из Шапца, прво бродом, па возом, па аутобусом. Отвори писмо.
– Он, ко би други! – рече, нарочито гласно, па у себи, па још једном, баш гласно...

„Мила Дево,
Што год је више тужних дана, без тебе, Госпођице, Сунца, тог, све више патим што си сама, што не пригрлиш на груд Ромеа свог... И у судњи дан, на смак целог света, кад, знаће се, тачно, ко прав је, а ко крив, ми, шетаћемо, загрљени, љубљена Дево, у вечну вечност где Амор је жив. Нећемо знати, тад, за трулеж овог света где све пролази уз брз крет, живећемо, срећни, између планета, поштована Госпођице, писаћу опет!
Свагда твој Ромео.” 

Онда су они разбили прозор. И гађали је кроз решетке тешким грудвама да виде хоће ли се померити.
– Јесте ли живи, госпођице?!...
– Госпођице, шта се с вама дешава?!...
– Зашто се закључавате, госпођице Ксенија?!...
– Тако вам Бога, померите се!...
– Ох, већ смо помислили да сте прошли као ваша тета!...
Сатима је, могла, да седи крај прозора, у оној соби што гледа право према планини Р. и да размишља, дубоко. У фотељи и заспи. Хр... хр... и готово. Пробуди се, усред ноћи, планина Р. се не види због мрака, чује зимске петле како поју, једва чека да сване, да опет, можда, добије писмо...
И доби га, ДОБИ... Морала је, лично, по вејавици (а умеју да буду страшне вејавице у С.) да оде у пошту. Стигло је на пост рестант. Штамбиљ, варошки.

„Бајна Дево,
И јесен стиже, гле, маглен вео...”

Ту госпођица Ксенија застаде. Откуд јесен кад је сад зима?!... Боже, све је помешао! Дешава се, то, заљубљенима!

„...Маглен вео од наших дана ствара белу таму... ”

Како је то дивно рекао! Он мора да је песник! Нико други, него песник!

„...Ја те желим, Дево, предивну и саму, да поделимо скупа један живот цео. Ал' Тебе нема, вај, и у тренут овај, док иштем Твог мајског лица сјај, кроз моје сердце тече мутна Сена.. ”

Госпођица Ксенија се намршти. Сена?! СЕНА!... Лепо се наљути. Сена?! Образи јој букнуше. Каква Сена кад треба река М.! Пође у библиотеку. Узе књигу. Врати се. Убаци у "кљун" кнедлу, кашику слатке презле и попи шољицу компота од сувих шљива. Отвори и поче да чита... Ох, какав је, то, ударац био! Какав страшан удар!...
Та књига... књига коју је она управо читала... из те књиге... из ње је... њен Ромео... преписивао она писма!... Пре-пи-си-ва-о... ао... оооооо... Јао!...
Паде госпођица Ксенија у фотељу. Фотеља се заљуља па се и преврну а с њом и сама госпођица се простре по шареном тетином ћилиму. Формално ћирилско слово Ж. Најзад, паде госпођица Ксенија и у постељу. Читава варош сазнаде за њену болест. Дознадоше, варошани и за писма. Почеше је обилазити, доносити понуде. Ко крушку, ко дуњу, понеко и теглу с туршијом, венац сувих паприка или главицу белог лука. По васцели дан, варошани су, парадно обучени, тихим, смерним ходом, газили надалеко чувен пироћански тетин ћилим, сажаљевали госпођицу, питали се, забринуто, ко би могао поправити настало ужасно стање у које је ова добра душа запала без имало кривице а, само, у пустој жељи да буде вољена, бар, један једини пут у животу!...
Свакако, решење загонетке, држао је, ко би други, него Ромео!...
Дође и пролеће, процветаше брескве и кајсије, али од Ромеа и његове љубави ни трага ни гласа. Зује радосне пчелице око плавих, белих и румених цветова. Варошки голубови кокошари изводе младе и уче их да летуцкају око кровова Општине, али не иде, голупчићи су тешки јер су прегојени па често лупају грудима о варошку калдрму. Мала деца у даљини пуштају змаја. Река М. тече. Пауци, домаћи, морају, даноноћно да плету свиленкасте и сјајне као сребро нити јер их пролећни лахор односи у неповрат и слаже у нечији дубок џеп. Све се запослило, све је у брзом животном покрету и лудом замаху... само госпођица Ксенија једнако лежи на великом узглављу, не може ни чаја с лимуном, ни компота са шљивама, не може, ништа... не може, богме, више, ни да живи...
Ноћу га сања! Крупног, озбиљног, с благим осмехом, с лептиром на рамену. Као, прилази јој и клечи на тетином ћилиму, моли опроштај. Она, тад као тета, прискочи и тражи да се изују ципеле, путеви су расквашени...
– Блато је свуд око нас – каже тета.
Лептир... Па се пробуди. Свећа. Само празан тетин ћилим, прљав од многобројних стопа варошана. И опет петли. Седам петлова до јутра... Лептир с рамена одлети... Па се пробуди... Јутром, црвен орах мукло бије у стакло прстима голе гране. Госпођица Ксенија тешко дише, плаши се да ветар не утрчи у собу. Шта би, онда?! Како би се, јадница, одбранила?! Тај ветар је веома снажан у пролеће. Он односи старе жене, кад зажели...
Умрла је крајем априла, двадесетпетог дана. Брзо. Као што су сви очекивали. Брзо је и сахранише. И заборавише, не спорије...
Варошани се, као на знак, листом окренуше новом лету и новим догађајима...
Неке чудне птице с два репа, летеле су изнад вароши и људи су их читав дан ловили широким мрежама. Једни су говорили да су те птице из Африке, други су се смејали говорећи да такве птице уопште ни не постоје. А месо су сви јели иако је било кисело и масно.
После лета, птице отперјаше, а привуче се јесен, само је река, иста, текла... слап-по-слап... Мо-ра-ви-ца...
Једног дана, окупише се неки варошани на веранди, код генерала у пензији Тасића. Играли су карата и зобали грожђе с лозе која се спуштала и висила са свих страна око њихових угланцаних ћела. Главни главоња, па апотекар Јоковић, Тикица, Тома Сима, Станислав Сп. Масаџија, господин Ноле, неки Х. П., па носилац затворске униформе, најзад и неки путник на путу у Бугарску, с рибом у торби и тојагом. Играли су „дебеле свиње”. „Свиња” је, најчешће, испадао генерал.
Негде пред подне, сунце се, некако, изнад Јаниора, проби између облака и осветли стаклену веранду. Призор беше као на позорници, а присутни као глумци. Сјајна светлост обасја играче да неки чак и болно зажмурише. Одједном, као да га је неко боцнуо, одоздо, генерал Тасић нагло поскочи и, без „пардона”, тресну своју сабљу на сто, ваздух затрепери, грожђе залепрша, чаше попадаше, Озрен одјекну, река хукну.
– Е, да вам откријем једну тајну – рече им – она писма госпођици Ксенији, писао сам, ја!... Шта кажете, господо?!... Зар нисам подлац?! Е, па, сад... Никад није касно!... Мало сте чекали, али, исплатило се! Важно је да се откриће не загуби и, подразумева се, семе не падне на погодно тле и други однесе незаслужену награду! Ја толико! Уосталом, господо, ту вам... У ствари, кад сам...
До вечери је тако причао... Сви су се смејали. Главни главоња лично уштину генерала за дебело месо назвавши га лопужом.
– Ти си већа лопужа од мене, већа! – биле су његове речи...
А мог ти генерала, још исте ноћи, удари једна „капљица”, посред темена, ни „а” није рекао. Закопрца се на веранди, испод фењера, сабља га сама поклопи... Ту сабљу главни главоња запакова у коверат и остави да се кисели у архиви...
После су умирали други варошани. Умре и трговац Тома Сима, остаде, завидан низ година, затворена његова црвена радња. Пре смрти, зовне он главног главоњу. Рече да је он писао она писма госпођици Ксенији.
Г. Г. се, само, насмеја. Иронично. Ништа не рече... Ко је писао она писма?.. Ништа се не зна...
Неки варошани су говорили да је све, то, с писмима. госпођица Ксенија сама измислила.
– Каква писма?! – говорили су. – Све је то као оне птице с два репа, дакле, немогуће!...
Ипак, такве птице више никад нису летеле изад вароши, ако је то уопште важно, већ оне старе, обичне, с једним репом, с два батака, позади, које су се, на срећу, опет вратиле... у варошки јеловник.

nazad