Iz rukopisa

Стефан Теодор

ДИКТАТОРОВ ПОРТРЕТ
(из романа „ИСМОГООН“)

  Ружна и окрутно прежвакана истина о корумпираним политичарима и гладном народу емитована на таласима Радио Олма пре три године пробудила ме само донекле или делимично а касније ме натерала да отворим очи, ипак требало ми је неколико сати да устанем и упутим се, (са отровним сазнањем да ништа не могу променити), према једној од оних кафана брлога у које свраћају очајници, и сад бих, не сумњам у то, био тамо да се није десила несрећа, велика несрећа...

  Рачунам да је преостало мало времена пре него што ме одведу и сместе иза туробних зидова затворског комплекса у Скиту где ћу боравити следећих осам година или незнатно мање ако прихватим улогу покајника која ми и није толико блиска колико сулуда помисао да сам невин, јер је несрећна жртва , уклети губитник, бивши власник хотела Арка, Константин Турјак, бачен на мој стари, нерегистровани рено пет који није имао брисаче ни кочнице а била је ноћ и киша кад се све догађало и био сам мртав пијан и без возачке дозволе и без докумената и без евра у џепу а возио сам недопустиво споро због слабе видљивости и пијанства а посебно због делимично издуваних пнеуматика и оштећене папучице за гас, што се све заједно могло тумачити као низ олакшавајућих околности, међутим судија их је, користећи мени дотад непознату логику, преобратио у отежавајуће и без двоумљења ми изрекао најтежу казну притом се смејући у лице и мени и службеном адвокату, голобрадом младићу који је, такође уз осмех, покушавао да ме прогласи неурачунљивим, што није имало ефекта, јер био сам уредно обријан и очешљан, истина одећа ми је била похабана и не тако чиста а на основу одеће се не може говорити о неурачунљивости тим пре што је судија пресекао мог невештог браниоца фаталном реченицом да сам ја, онако дотучен, урачунљивији и од адвоката и тужиоца, чак и од њега самог и коначно од власника некадашње издавачке куће Слово, Микела Рубе, гојазног милионера, чија ми улога није била јасна, јер окрутни дебељко је искључиво тражио људе од користи а од мене нико није имао користи последњих година а неће је ни имати наредних које ће почети ускоро кад дођу да ме одведу и сместе иза туробних...
Примећујем да су се ти људи, (несумњиво угледни и моћни), смејали мојој несрећи, као да се ради о безазленој дечјој игри, што би се могло и тако посматрати, иако овакво сагледавање несреће можемо сматрати донекле окрутним и бездушним, јер овде се ради о игри на живот и смрт која се отргне контроли и одвуче у бездан и снажније од мене, шта ли тек мене чека, не чека ме нико и ништа већ ја чекам да дођу, да покуцају или позвоне, да залупају на врата и одвуку ме у кавез као дивљу звер, иако можда ништа нисам урадио, бар ја тако мислим а сви остали мисле да сам убица, али шта остали могу знати о мени и како ме могу осуђивати и смејати ми се у лице не могу објаснити, осим ако је све ово игра коју треба прихватити као што деца прихватају игру, можда се треба смејати као што се они смеју ако и то не тумаче као непоштовање суда и затраже да се казна повећа.
Првобитно убеђење да су се сви уротили против мене, током суђења се уобличило у мрачну, (и бојим се, болесну), слику не само људи око мене, већ и јавности и човечанства које сам посматрао као хаотичну гомилу хладних и окрутних робота који се играју са беспомоћном жртвом.
А сама судница није била онаква каквом сам је замишљао, била је много мања, као да су аматери у јефтиној позоришној представи преуредили обичну канцеларију у судницу. Судија је направио неколико грешака у излагању иако је био искусан, средовечан човек, (са безвољним ликом књижевног критичара који не верује ниједној својој речи), деловао ми је као неко ко први пут наступа у улози судије, ни његов хладни осмех, приликом изрицања пресуде, није могао да прикрије очигледну трему, то ме вређало, јер очекивао сам сурове и озбиљне професионалце а имао сам утисак да о мојој судбини одлучују слабићи, застарели роботи који су одавно требали бити рециклирани. Тужилац је, без сумње, научио неколико реченица напамет, са акцентом и дикцијом папагаја разочарао је и самог себе, такође и меснато лице Микела Рубе у клупама за публику се искривило од разочарања. Само ми је адвокат био симпатичан, немоћни дечак је промашио тему говорећи о мојој неурачунљивости, након чега су се сви грохотом смејали, чак им је и он одговорио са осмехом а ја сам срдито устао и вриснуо да признајем злочин. Онда се десило оно што ми је опет пробудило сумњу да се неко игра са мном, наиме након изрицања пресуде судија је одлучио да ме пусти на слободу до изврешења казне, уз обавезу да пријавим промену адресе, те да ми је забрањено напуштање територије Олма.
Како сам размишљао као очајник и био свестан да свака реч или одлука у таквом стању може бити погубна по мене, нисам коментарисао судијину одлуку да ме пусти без кауције такође нисам коментарисао његово образложење одлуке које је било не само преседан у судству већ и грубо кршење закона. Усудио се да каже да је обавештен да немам ни новца ни пријатеља који би положили кауцију, што је било тачно али исто тако дрско и недопустиво мешање у моју приватност ма колико је немао, најпосле је изјавио да жели на кратко да ослободи ионако недовољан буџет града Олма од терета паразита какав сам ја, након чега сам се једва усудио да погледам хладно лице господина Рубе, који је добро знао да су ми званичници Олма некада давно уручили највиша признања, те да је он од мојих књига зарадио први велики новац и истовремено престао да пише мале сладуњаве песме и почео да напредује у каријери, изобличава црте лица и уништава конкуренцију и сараднике а што је урадио и у мом случају овог момента кад је устао, споро и претеће вукући тешко тело, помислио сам да хоће да ми помогне, а опет, пре него што је пришао судији, било ми је јасно да је то помисао очајника који је изгубио све пријатеље и све наде, јер након дошаптавања и судијиног снисходљивог климања главом обавештен сам да ће моја слобода потрајати само седам дана.
Уобичајено је да судија устане након доношења пресуде, међутим то се није догодило, по некима од присутних због записничарке која је недопустиво споро сређивала папире а по другима зато што је судија био увређен и збуњен након мешања Микела Рубе, по мом мишљењу, (вероватно не мање погрешном од мишљења једне или друге групе присутних), судија ни сам није знао шта га је спречило да устане, (што је касније потврдио), а то што он није знао не можемо знати ни ми, (јер често нисмо спремни да прихватимо могућност да нас понекад изненаде дешавања која не можемо објаснити).
Десила се најпре загонетна тишина слична оној тишини коју прибрани посматрач осети у трену кад нечије слабо тело постаје лакше за тежину душе. Не могу да тврдим да су присутни били свесни тог тренутка, тим пре што сам код неких приметио видљиве знакове недостатка стрпљења а код судије укоченост, обамрлост или немоћ.
Себе сам затекао у стојећем положају а што је било недопустиво и мени самом чудно, затим сам лаким корацима пришао судији, оглушивши се не само о људске законе који су тако брижњиве исписивани, већ и о законе логике, (она понекад покаже немоћ иако смо је стварали као моћну и надасве забавну игру).Спустио сам поглед на мој похабани сако који је као и већина сакоа имао два џепа по један са леве и десне стране, они углавном нијесу имали функцију бар кад су у питању пристојни грађани а чиме се ја нисам могао похвалити, ја сам, наиме, био обичан одрпанац и џепови мог сакоа били су деформисани од лименки пива, комада устајалог хлеба, прљавих и промрзлих руку, мањих боца са алкохолним пићима, комада пице умотаних у изгужвани папир, разних конзерви са рибом, месом, јетреном паштетом и слично.
Увукао сам руку у десни џеп и извадио неколико комадића хлеба и једно дугме и све то одмах вратио назад, затим сам из левог џепа извукао рачун за четврт хлеба и мали маргарин, уредно сам га пресавио пажљиво поклапајући ивице и вратио назад. Све сам ово радио како бих пронашао новчаник, знао сам да се налази у унутрашњем џепу али сам исто тако знао да је поцепан и стар, да су му углови искрзани, било ме је срам да га покажем па сам одуговлачећи и тражећи га на погрешним местима покушавао да добијем на времену, да се присетим каквог трика који би ми помогао да ружни новчаник покријем дланом и спустим га ниско тако да га нико не види, затим бих из њега извадио фотографију и новчаницу и показао их судији а због чега сам и устао и дошао на корак од њега већ помало узнемиреног или уплашеног.

nazad