МУЗ(ЕЈ)А

Маслинасто-зелена ветровка лелуја
путем.
Хватам осмехе у пролазу –
лепим за срце.
Укрштамо руке –
раскршће.

Из прозе у поезију,
са улице у музеј
од слонове кости.
Завлачимо мисли у ткања
на платнима.

Сечемо путање визуелних метафора
играмо; играмо се,
слутимо – ми се радујемо;
видимо да ово је
почетак путовања,
дугог, дугог, путовања.

МОДУЛ

Ти си корен моје усмерености
и степен на који дижем љубав своју
кад у широком луку постајеш тангента моје кривице.

Ти си једначина са две непознате
Мој лимес кад несрећа тежи нули
а глад за тобом ка бесконачном.

Ти си нелинеарна прича
експоненцијалне ентропије мог имагинарног ја
које се шири из природног у цели
из целог у реални
из реалног у ирационални скуп жеља.

Ти си транзиција моје (само)рефлексије
која се опире интегралности
која стално прави изводе
диференцијалне патуљасте кораке душе моје.

Па ипак, пресликавам се у тебе 1 на 1
Твоја се душа ротира око моје
Твој угао заљубљености је комплементаран мом
кад мисли нам се у транслацији стопе.

(2001)