Iz novih knjiga

Perica Jokić

ISKUSTVA ROBERTA NIMANIJA

(„Pegaz“, Bijelo Polje, 2014)

TERASA

Kada je Robert Nimani prvi put pao sa terase desilo se to prije nego što će se tri godine kasnije roditi. Zatim je, izlazeći na terasu, redovno padao.
Već kao stariji shvatio je da terasa uopšte ne postoji, iako su ostavljena vrata za nju.
Kad je ukapirao da se sve to dešava na petnaestom spratu, pomislio je da je lako mogao i da strada.
Ne zna šta je zatim preduzeo: da li je izbetonirao terasu ili je zabetonirao vrata. Ili je polomio vrat, što ga uopšte ne bi iznenadilo s obzirom na to da sada zna o kojoj visini je riječ.

ČAS MOKRA A ČAS SUVA

Kad je zagazio u rijeku, priča mi prijatelj, osjetio je da je voda mokra.
Nijesam htio pred njim da pokazujem znake iznenađenja, ali ću tu činjenicu, svakako, provjeriti.
I još kaže, što je dublje gazio, sve više je močio garderobu.
Imajući to u vidu, drugi put je, prije ulaska u rijeku, skinuo sa sebe svu obuću i odjeću. Prešao je na drugu obalu i, onako kvasan, mogao je da zaključi da mu je negdje tamo bar garderoba suva.
Možda će nekome s onu stranu trebati baš takva.

RIBE SA GRANA

Jednom je moj prijatelj Novo dva sata lovio ribu. Svaki put kada bi zabacio, štap bi mu se istrgao iz ruke i poboo među ostale topole u parku s druge strane jezera.
Sljedeće godine, kada je ostao bez poslednjeg štapa za pecanje, splavom je prešao jezero da bi sakupio sve odletjele štapove.
I da vidiš, svuda po granama visile su ribe, a štapovi su mirno trzali.

POŽAR

Kada je krajem ljeta na jednom primorju izbio katastrofalni požar, kupačima ni suncobrani nijesu bili od velike koristi.
Mnogo je prijatnije bilo u vodi, a još i najbolje pod vodom istražujući najnovije modele dubinskih školjki.
Za sve to vrijeme, naše delegacije u svijetu držale su vatrene govore o protivpožarnim aparatima kojih imamo previše za tako mali broj ljudi koji znaju da rukuju njima.
A požar im je i dalje stajao na raspolaganju da nešto nauče.

nazad