Iz novih knjiga

Danko Stojnić

NEKOLIKO ČUDNIH PRIČA
O EKSKURZORIMA

(„Alma“, Beograd, 2015)

Ipak, vežbe u pustinji su bile retko organizovane. Češće su to bile geografski dostupnije vežbe u močvarama, u neposrednoj okolini lokalne opštine „Bare.“ O čistim menama je moglo da se vidi (bolje je reći da se čuje u mraku) desetine izviđača koji pljackaju po močvari, uz povremeno došaptavanje, ili sporazumevanje pomoću zvukova kojima su imitirali ptice ili kučiće i mačke... Radilo se o komplikovanim vežbama, u kojima nije bilo žrtava i povređenih, za razliku od pustinjskog egzercira. Ali, trebalo je znati kako saopštiti, koristeći se samo onomatopejama, da je, na primer, mesec upravo kulminirao. Priča se da je jedne godine, na završnom izviđačkom ispitu bio postavljen zadatak da se pomoću onomatopeja izrecituje Rilkeova pesma „Pred letnju kišu“.

Savremeni izviđači, međutim, svoje vežbe obično izvode u samom gradu. U noćima čistih mena, kada je kišno i oblačno, odnosno, kada običan, „neprosvećen“ svet i ne zna u kojoj je fazi lunacija, oni lunjaju po vlažnim ulicama grada, gube se i snalaze po trgovima sa spomenicima, po parkovima i bulevarima, povremeno prepoznajući svima znane znakove, ali, najčešće se snalazeći samo sebi svojstvenim jezikom: šapatom, onomatopejama, gestovima, iznenadnim raspoloženjima, i tako dalje.

O tome postoji i jedno pisano svedočanstvo:

Izvesni Aron, koji je vodio izviđački dnevnik, praktikovao je snalaženje u nepoznatom kvartu. Gurajući se kroz gomile pešaka, provlačeći se između automobila koji su, u saobraćajnoj gužvi, bespomoćno stajali posred ulica, Aron je pokušavao da se izgubi. Konačno, posle višesatnih napora, negde oko dvadeset dva časa, bio je siguran da se kvalitetno izgubio. Naravno, bilo je oblačno, o staroj četvrti. Ujka-Martekova ulica, Trg dvolitraša, spomenik kolostrumu (predivna bronzana skulptura žene iz čijih grudi teče „kolostrum“), zgrada Skupštine Anonimnog društva – potpuno nepoznati prizori i znaci! Zadovoljan, Aron je nešto prošaptao, potom počeo tiho da se šunja od ćoška do ćoška malih, mračnih i vlažnih uličica, povremeno mjaučući, lajući ili samo cvileći. Gradski odziv je imao iste akustičke kvalitete, ali bez stvarnog razumevanja u komunikaciji. Morao je da se snađe pre zore, jer, čak i kad je jako oblačno, u zoru je jasno odakle sviće. S druge strane, oko tri časa izjutra, Aronu se toliko prispavalo da, jednostavno, nije mogao da se obuzda. Smestio se u jednu napuštenu kuću (solidno građenu i na dobrom mestu, ali bez vrata i prozora, punu mačaka i pasa lutalica, a tu se, bogme, nalazilo i nekoliko pravih beskućnika – „valjda to nisu potpuno izgubljeni izviđači“ vajkao se u sebi). Našavši jedan dobro provetreni ćošak, Aron je legao, prethodno pomislivši kako je, možda, već rešio svoj zadatak, odnosno, stigao na cilj. Čim je legao, zaspao je i usnio san. Radnja sna se odvijala na licu mesta. Aronu je tiho prilazio jedan od beskućnika; neobično mala i gracilna silueta. Kada je prišla dovoljno blizu, bilo je jasno da se radi o devojci. Procvrkutala je tiho jednu zgražavajuću poruku: „Luna in culminatio inferioris est!“ to jest, mesec je stvarno kulminirao u svojoj čistoj fazi (stara četvrt), međutim, radilo se o donjoj kulminaciji (onoj koja se odvijala ispod horizonta). Aron je sebi dao neuvremenjen zadatak, i sada se našao potpuno izgubljen u nepoznatom kvartu! Trgao se iz sna, prelistao svoj almanah, i sa olakšanjem utvrdio da ga je devojka iz sna lagala. (Gotovo da je čuo kako se, tu negde, u mraku ovog svratišta, tiho kikoće svojim zavodljivim glasićem. Toliko je bio – zaljubljen.)

Aron se setio ove šale još jednom prilikom, kada je vežbao izuzetno komplikovanu vežbu „upad i kratki boravak u zatvoru, sa bekstvom.“ To je jedina vežba koja se izvodi u vreme kada je mesec star između dvadeset dva i dvadeset sedam dana, verovatno zbog toga što je ova vrsta aktivnosti, po prirodi stvari, neodobrena od strane vlasti. (Među izviđačima postoji verovanje da vlasti poštuju nepisanu uredbu o tolerisanju izvesnih prekršaja koji su počinjeni između dve poslednje faze lunacije.) Služeći se isključivo šapatima, Aron se per vias communes provukao u centralni hol zatvora, potom se ispeo na treći sprat, u jednu praznu ćeliju, u kojoj je odremao dva sata. Tom prilikom je sanjao gotovo identičan san kao u nepoznatom kvartu. Jedino je različito bilo to, što mu je devojka, ovoga puta, potanko objasnila kako da beži napolje. Kada se probudio, u pokušaju da sledi njena uputstva, Aron se gotovo potpuno izgubio, zamalo ostavši u zatvoru (možda i doživotno, jer ne bi mogao da se pravda odajući tajne svoje veštine). Sve se, ipak, dobro završilo. Aron je, prestavši da sledi devojčina uputstva, našao put do krova i sa krova, preko ponora koji je vodio u slobodu, koju je dotakao pred samo svanuće (u poslednji čas!). Sve vreme je osećao duboku zahvalnost prema devojci koja mu je omogućila da se dobro izgubi, i, na taj način, doživi najveću radost zbog uspeha u rešavanju zadatka.

Postoji još jedan vid izviđanja, ali su izviđači koji ga praktikuju, iz nekog nejasnog istorijskog razloga, izopšteni iz izviđačkih saveza i udruženja. Radi se o arheolozima amaterima, čija se iskustva gotovo i ne razlikuju od opštih izviđačkih iskustava, zbog čega se uvek pominju zajedno sa njima, ili se priče o „arheolozima“ i „pravim izviđačima“ makar nalaze u istom kontekstu.

Kao primer, može da posluži deo dnevničkog zapisa jednog arheologa amatera, čiji je identitet nedovoljno utvrđen, ali se zna da se u zvaničnim arhivama ministarstva unutrašnjih dela vodi pod rubrikom „nestali pod nerazjašnjenim okolnostima“.

Memla! Reč ili pojava, bila je prepreka za enterijersko izviđanje, često nazivano „arheološkim“, „ograničenim“ ili „lokalnim“ koje se tiče isključivo artefakata. Kuratorstvo, ili neki drugi vid obezbeđivanja lokaliteta, koristilo je tu formulaciju kao najjače oružje u zaštiti starina koje je trebalo ostaviti u, manje ili više, zaštićenom zaboravu. Izgovarajući „memla!“ kao čarobnu formulu (slično kao „abrakadabra“ koja se izgovara pred grobovima, sa verovatnim etimološkim značenjem „mrtvac, otvori!“ što je kurtoazna forma koju živi izviđači koriste u svrhu izbegavanja gneva mrtvaca zbog eventualnog uznemiravanja od strane ovostranih, odnosno živućih, egzistirajućih figura – jednom rečju, u svrhu rasplašivanja) nadležna osoba je trebalo jednostavno da upozori izviđače na potencijalne „opasnosti“ koje ih vrebaju iz zaštićenih lokaliteta.

nazad