Iz novih knjiga

Гордана Јеремић

АНА

(„Алма”, Београд, 2015)

Ја сам од оних које мрзи да покрену задњицу, не би ли шта променили и направили бар једну конкретну ствар у животу. Али зато прихватам да радим готово било шта, тек да имам посао, мада сам и факултет завршила. Важно је да капне однекуд.
У ствари, највише кукам над судбином, завидим коме стигнем и пљујем их. А у паузи свега тога, омиљена забава ми је да маштам шта бих тражила од златне рибице, коња или чега већ, само да је златно, када бих их ухватила. Па три жеље, шта је то? Ситница.
А оне – жеље – умеју да се мењају чак и у зависности од годишњих доба, али и разних доживљаја. Мада, кад сумирам, своде се на то да бих исправила неке ствари или бламове из своје прошлости, затим почев од дана када бих то златно ухватила, још толико година да доживим седамдесету, што је по мени сасвим пристојна старост, више ми не треба. И бар, пази бар, да поседујем милион долара – то када сам скромна.
Никада не бих пожелела да се није родио Хитлер, да нема глади, неправде, да су Хаваји ближи... Шта ће ми то, што да се оптерећујем, када бих овако решила све своје, како сам увек мислила, огромне проблеме.
Временом сам све више улазила у свој свет маште, тако да сам почела и молитве да смишљам у вези са тим. А себе сам видела као оличење заслужног створа доброг живота, који ми и припада после много патње. Чак сам ишла дотле да сам мислила како су ме у породилишту заменили за дете богаташа, али све ће се једног дана открити и доћи на место.
У ствари, признајем да нисам видела реалан излаз из беде која је харала мојом душом и новчаником. Јер помоћ – новчана, знам да није могла да стигне ни са једне стране, а да се продам неком маторцу или новопеченом богатом сељачком скоту, није долазило у обзир, само то не.
Зато сам, ваљда, да бих сачувала здрав разум, колико је то могуће, и изабрала ову варијанту, која ништа не кошта, не боли, пружа небројене могућности за комбиновање, а не мора никад да се сазна за њу.
Значи, то сам ја сматрала – да ме стално нешто кажњава, па је ред да се моје стање реши и то заувек.

И свануло ми је.
Неко или нешто ме је наградило, али како?
Десио ми се 22.10.1998. године. А дошло је дотле да сам због тога само проклињала дан када сам први пут чула и запамтила ту илузију, вероватно из неке бајке и што сам због тога дозволила себи да се претворим у лењу будалу која се води за дечијим идејама.
А резултат?
Моје маштарије су биле пречица до дна. Једва сам извукла живу главу, а једино што ми је остало од свег злата је, да сам схватила на шта у животу стварно треба да обраћам пажњу и не трошим се на немогуће или оно што сигурно мора да прође.

Значи, 22. десети те године.
Већ је прошло пола осам и каснила сам на посао, али шта могу, ово је неодложно. Морам прво да обиђем оца, опет је у болници. Јадничак, нема шта му нису пронашли. И шеф ће морати да разуме, макар још овај пут. Јер, пре две године када ме је игром случаја и запослио у својој маркетиншкој агенцији, нисам крила да бринем о родитељима и похвалио је то. И стварно, често сам изостајала, али због тога гутам свашта и гурам. То је мала казна за оно што ме пуштају и не буним се, може да се живи.
Кренула сам утабаном стазом поред напуштених магацина неке фарбаре у којој сам се често крила као дете. Могу ја туда и жмурећи, што често и радим када увече лудујем, па ујутру не знам за себе. А и време је неко блесаво, ни топло, ни за јакну, не иде ми баш на руку. Искрено, нисам знала како да се обучем. Али баш ме брига за све. Само мислим како да пређем ову паклену путању и нервирам се што сам оставила крш близу канцеларије, шта ми је то требало?
Од мог стана ми је обично требало око десет минута до очевог мучилишта, само што се данас вучем.
Хајде, Ана, други ћошак лево и још две улице и стижем, али данас сам нешто успорена, немам појма шта ми је.
Све је уобичајено, али сада ми се увлачи нека нервоза под кожу.
Ана, сабери се, у реду је, погледај. Твој град, позната четврт, мало дрвећа у запуштеном парку и по која поломљена клупа. То је то. Нема преваре. Полако прилазим великој капији и мислим како ће сада прозорче са белим стаклима да се одшкрине и како портир неће ни да ме погледа. Одавно су сви запамтили дует Филипа и мене, најчешћи смо посетиоци. Само да обавим ово и ослободим се болничког смрада, то једино желим. Пожури, Ана.
Пењем се старим степеницама, соба право, број 417, одељење за безнадежне.
Али, када сам ушла, видим да је кревет до прозора празан, а ту сам га ја лично јуче сместила.
Јао не, опет ћу морати да обилазим зграду, док га не пронађем као и прошли пут. Ови баш воле да шеткају болеснике. Још ћу да помислим како им је то једини посао. И таман да кренем у потрагу, али ми је нешто необично, нека тишина ме нервира. Што ли ми друга два пацијента нису отпоздравила? Јесте да се не познајемо, али, одједном, почиње да ме обузима паника, срце удара, пулс растура – што ли ме хвата страх? Где су ми речи, чему ови крици?
“Где је?”
Тајац. Деде ме гледају, али и ћуте. Чак им и наочаре ћуте. Онај са две инфузије се помера, склања поглед још више у страну, ако је то могуће и проговара.
“Умро је јутрос у пет сати, однели су га”.
Ноге су ми се одсекле. Једино још чему сам се молила је да ја прва не сазнам овако нешто, али ето ти га на. Опет крици.
“Што ме не сачека, човече? Само два сата да си још издржао, јао, човече”.
Па седнем, као ударена.
“Шта си то урадио?” То је једино што могу да изговорим. Топло ми је, гушим се.
“Воде”, вичем уместо да тражим ваздух.
Гужва се направила око мене, особље је у фрци, још нису савладали овакве лекције.
“Смирите се, готово је. Више не пати. То се и очекивало”. Једна медицинска сестра покушава да ме смири.
“Да ли си нормална, сестро?” Ко још може да призна себи да ће отац да му умре?
Гушим се од суза. ”Kако се више не пати? А ја? Шта ћу сад...?”
Ко зна шта још вичем, али и полако долазим себи. Сад је све јасније, и сестра и ходник и празан кревет. Сада је, на жалост, јасно све.
“Идите сви у три лепе, терајте се!” Урлам. Техничари ме хватају за руке, али не дам се и вриштим – “Хоћу да га видим!”
И следеће је, сад већ помућено, да сам код болничке капије. Да ли су ме избацили – не знам, али хвала им. Сама сигурно не бих пронашла познати излаз. Ма нека су ми и картон код психијатра отворили, брига ме, заболе ме. Хоћу да стојим баш ту као задња будала. Да, задња и немоћна будала.

nazad