Iz novih knjiga

Новица Р. Грујић

ТУМАРАЊЕ ПО БАЛКАНУ

(„Алма“, Београд, 2015)

*** 7

Густа шума по целој падини брда до врха пружала је добру заштиту збегу. Станојева породица, два сина и снаје са четворо унучади отишла је дубоко у шуму скоро до врха брда. Били су сви заједно. У једном тренутку старији син Станко опази неко кретање. Склони се у заклон да види ко је. Кад препозна Милана, пође му у сусрет.
– Станко, тражим наше да им кажем да се не враћају у село, још увек су ту и мотре на њега. Чекаћемо док се не уверимо да су отишли. Ти или Милоје ћете стражарити са још четворицом у шуми према реци кад они оду а ми ћемо се вратити у село да покупимо оно што је преостало. Морамо бити опрезни. Нећемо се сви враћати. Деца са женама и старцима остају где су. Ми можемо и утећи ако затреба.
– Ја ћу стражарити а брат са снајом ће у село. Моја жена ће пазити децу. Него, јеси ли видео мог оца? Јуче је отишао, изгледа да су му запалили колибу или Маринкову? Једна је изгорела а њега нико није видео. Бринем се.
– Остаје да се само молимо за њих. Искусни су и верујем да су живи и здрави. Не силази док неко не дође по тебе. Сава мотри на њих, а можда још неко, нисам све обишао.
Милан се полако удаљи и замаче у шуму тражећи остале земљаке. Сазнали су они међусобно где се која породица крије у оваквим неприликама.
Станко пође ка својима. Милоје, млађи Станков брат, пође му у сусрет, ишчекујући да нешто сазна од брата. Испод једног дрвета седеле су јетрве са децом и свекрвом. У селу су били у једној кући. Ако су снахе имале неку примедбу на нешто, морале су то са својим људима да о томе проговоре, никако са другим из куће. То није смело да се појави као разлог да у кући дође до свађа. Сви су знали границе до којих се сме ићи. До сада браћа и јетрве нису имале неспоразума. Станоје је био задовољан својим синовима, сматрао их је разумним и паметним. Снаје су имале са собом способне и вредне мушкарце и знале су шта им могу и смеју рећи.
– Нису отишли, брате, вребају и чекају наш повратак, задихан испрекиданим речима саопшти Станко брату зашто је дошао. Милан обилази све и обавештава да се не силази у село док се не јави. Ја ћу са неким сићи до села кад они оду и држаћемо стражу у шуми према реци. Ти ћеш са женом отићи до куће и покупити шта је остало и да ископаш скривено. Понесите што више а близу бунара у жбун остави нешто да ја понесем кад се враћам. Будите опрезни и спремни на све. Моја жена са мајком нека чува децу и пази да не галаме, да нас не открију. Милоје се удаљи према својима, а Станко замаче на падину према растињу.

*** 8

Чича Станоје није знао шта даље да ради. Није смео да тражи недостајућу четворку јер је био уверен да су притајени чекали. Ако се креће да их тражи, могу они њега пре да опазе, па ето белаја за све. Боље не тражити га, помисли он. Реши да чека, да би се уверио да ће они отићи преко реке. Ако су она четворица ту, морају се појавити да се придруже осталима.
Одједном га окупира помисао да нису можда неки од њих отишли по појачање и то га учини тотално беспомоћним. Шта онда? Наши у шуми имају шансу и да се бране моткама. На отвореном простору је немају. Та помисао га поново смири. Ипак су ово пљачкаши и убице, можда нису они тако добро организовани.
Није много бринуо за породицу. Уверио се да никог од сељака нису заробили. То му је било довољно да мирно, доста нервозан, чека у свом скровишту, прижељкујући да им што пре види леђа. Знао је да су му синови одговорни и да су се побринули да своје породице склоне на сигурно место. Веровао је да још неко осматра ситуацију. Претходна искуства су упозоравала на опрез и чекање. Сада се и није имало због чега журити. Кућа је изгорела свима, стока се разбежала. Кућити се мора испочетка. Да ли ће се започети сутра, прекосутра или неки дан касније, није било много значајно. Важно је сачувати се, важно је да то има ко да ради.
Претворио се у око и ухо. Откуцаји срца као да су се чули на километар, тако му се чинило, дисање као да је олујни ветар. Плашио се тишине у којој се налазио и коју је морао да испоштује. Осећа жеђ. До реке не сме, до бунара у селу никако. Извор је у шуми на брду, далеко. Сачекаће још, неће ваљда они остати цео дан да их преже као мачка миша.
Приближавало се подне, сунце већ високо. Тишина све јача, стрпљење све тање. Реши да крене ка југу, уз ток реке има тамо један лакат где река скреће ка југозападу. У једном делу стрмија обала и шума скоро до воде. Ту ће отићи да се напије воде и напуни чутуру, није далеко. Жеђ га притиска. Још јутрос је пошао за воду жедан.
Пошао је. Кретао се опрезно као звер када пође у лов или када осети опасност да њу лове. Повремено застаје и ослушкује. Застаје по ко зна који пут. Одједном неко тихо зове:
– Станоје, ти си? – престравио се, не види никог, неко види њега. Ко је, шта хоће? Да ли да се јави? Као да олујни ветар поче да му по глави претура свакојаке мисли. Већ је виђен а не види ко је, нехотице се јави:
– Ја сам, ко је? – Тихо изговори плашећи се да га тај неко није чуо. Са његове десне стране растиње поче да се помера. Појави се старији снажан, али погрбљен човек у тамном кожуху. Изгледало је као да се прикрада, да пази да га не види, жели да буде мањи него што јесте.
– Марко, ти си – једва изусти шапатом Станоје – откуд ти овде?
– Видели смо густ дим из правца вашег села, шта се десило?
– О томе касније, људи су успели да се извуку, пре него што су незвани дошли. Сада су они бесни што никог нису нашли, пропао им наум. Попалили су цело село и сада чекају крај реке да се људи врате. Молим се богу да се неко не превари да дође у село. Знају они да се чувају, али опет, уздам се у бога.
– Хвала му што сте се на време повукли. Отићи ће они, али ће се и враћати. Уз реку горе јуче су оробили и попалили два села. Нешто се чудно спрема. Ми смо у збегу од јуче, мислили смо да је ред на нас, а они дођоше код вас.
– За причу касније, шта даље чинити, Марко?
– Нисмо се ноћас сложили шта ћемо, једино знамо да нам се не пише добро.
– Морам до воде па назад да пазим и будем сигуран када ће они преко реке, па да потражим моје. Него, хајде дођи са твојим људима у сумрак код извора. Ја ћу наћи моје па да се посаветујемо шта нам је чинити.
– То сам и ја мислио, доћи ћемо.
Марко се окрену и замаче за жбуње.
Станоје је два пута биран за сеоског кмета. Средњег раста у поодмаклим годинама, бистра ума и за његове године доста добро покретан. Умео је да говори, али је умео и да саслуша сабеседника. У овом крају доста људи га је познавало. Раније се бавио трговином коже и продајом одеће од коже коју је набављао у суседним селима. Био је и остао поштован човек у селу. Његова реч је још вредела. Сишао је до реке по воду са журбом да се што пре врати на место одакле је могао да посматра шта раде.

nazad