Iz novih knjiga

Danijel Apro

REBORNEO : PROZA JEDNE SEZONE MONSUNA NAD INDONEZIJOM

(„Алма“, Београд, 2015)

1.
LJUBIČASTI TENKIĆI

Noć je.
Ili je možda dan.
Iz ove kosmičke perspektive ne vidi se najbolje i svaki konačan odgovor krajnje je upitan. I krajnje nebitan.
Miš Koji Živi Na Sputnjiku sanja o Čistilištu. Miš Koji Živi Na Sputnjiku tektonski se odvaja od jave... A tamo, u Čistilištu – kao što se to da pretpostaviti – žive oni koji su bivši, ali još uvek nisu postali večni. Miš tako sanja kako onaj Karl Marks i onaj Džordž Best, s uredno parkiranim metlama, igraju društvenu igru – riziko. Sve češući se po hrapavim skrotumima za odnose jevreja, katolika, protestanata, muslimana, budista, nudista, agnostika, stoika i hipika na onoj planetici oko koje kruži Sputnjik. Onaj isti satelit po kojem je ime dobila „Satelitska pijaca“, na Futoškom putu, u jednom gradu koji su Bugari imali običaj da zovu Mlada Loza. Gradu koji je tamo negde 1958. godine ostao bez tramvaja, to jest, tramvaji su tada trajno zamenjeni nekakvim omanjim plavim autobusima.
Karl i Džordž najljuće su plastične kockice ukrstili baš oko teritorije ostrva Borneo gde, kako stoje stvari, dva Marksova ljubičasta tenkića energično čuvaju monopol nad još neistraženim nalazištima osiromašenog uranijuma. „Ti to zoveš bradom, ha?“, remeti tišinu uticajni nemački filozof i ekonomista. Sve mulja kockice u levoj šaci i odbija da ih – već jednom! – baci u izokrenuti poklopac kartonske kutije rizika i tako nasluti dalju energetsku budućnost Bornea. „Ne briješ se, sve što si zaradio od loptanja sjebao si na kocki, od ranog jutra zaudaraš na crno pivo i severnoirski viski. Jebote, kakav si ti to sportista?“.
Best se samo smeška... Njih dvojica inače su najbolji drugovi u Čistilištu, samo što vole da se infantilno podjebavaju, zato što im je dosadno. U Čistilištu je dosadno kao na Sputnjiku! Best u nastavku, onako manifestno, posmatra Marksa: „Kada je ono beše Engels napustio Čistilište, sećaš li se?“, retorički priupituje krilni napadač reprezentacije Severne Irske. „Kakav si ti to proleter kad sto godina sediš ovde i drkaš kurac o tuđem trošku?“.

***

Tu se Miš Koji Živi Na Sputnjiku naprasno probudio usled znakovitih turbulencija na orbiti. Izašao je iz svoje rupe na jednoj gipsanoj pregradi na Sputnjiku i protrljao oči, još uvek plačljive od svemirske prašine. Kasnije će on popiti tursku kafu (bez šećera) u pilulama i dupli vinjak (takođe u pilulama) i kako to već ide. Te nastaviti – da kruži. Nikada Miš nije dovršio san u kojem će se dalje, izvesno je, pojaviti jedan doktor Vojislav Koštunica s jednim pripremljenim referatom (citiraju se tu krucijalni akademski autoriteti) o tome kako se riziko ne može igrati udvoje i kako međunarodno pravo predviđa najmanje tri, a najviše šest igrača. Ovo zapažanje Karla i Džordža samo nagoni da povećaju intenzitet momenta impulsa češanja svojih hrapavih skrotuma. Best je čak u jednom trenutku promenio ruku.
A da je Miš Koji Živi Na Sputnjiku dosanjao taj svoj san, na to bi božanstveno mesto pristigao i Pak Suharto (Pak je kraći oblik reči Bapak što na indonežanskom jeziku znači otac ili gospodin) koji je – nekako van tog sna – mrmljao nešto. Mrmljao je nešto kako je Pak Sukarno pre njega bio ništa više do najobičniji mlohavi princ koji nije do kraja izveo svoju „konfrontasi“politiku, te sad Indonežani moraju gledati kako Borneo dele s vazda prijateljskom i bratskom Malezijom, te obaška rezgledničnim Sultanatom od Bruneja. A onda bi se Pak razbesneo kad bi video kako je Istočni Timor na mapi budućnosti rizika ucrtan kao nezavisna država, brže-bolje na prste izračunao kako je to celih jedan i po odsto njegove nadasve jedinstvene i nedeljive otadžbine, i na kraju prevrnuo tablu s mapom budućnosti i porušio sve tenkiće.
I tako je sve vraćeno na sam početak. Iako se Marks i Best nisu mnogo naljutili, mapa budućnosti je prevrnuta i ljubičasti tenkići su porušeni: energetska stabilnost, moralnopolitička podobnost i socijalna kohezija ostrva Borneo nepovratno su poremećeni.

***

Miš Koji Živi Na Sputnjiku i dalje sedi ispred one svoje rupe. Eno ga, sisa onu pilulu do balčaka, onako bezbojnu i bezukusnu kao tenk. U beznadežnom kotrljanju mišjim jezikom, vapi da ponovo oseti taj plezir za nepce, taj polubožanski ukus Rubinovog vinjaka. Ali pilula je ipak – samo pilula.
Baš kao što su i miševi samo miševi, pa se i na Sputnjiku kriju i žive po rupama.

nazad