O Knjigama

Petar V. Arbutina

PROTIV KONVENCIONALNOSTI

(Tatjana Debeljački, Kuća od stakla : ガラスの家 : Ahouse made of glass, Beograd: Poeta, 2015)

Iako naslov nije uvek govorio o prirodi ili pravom identitetu onoga što je sakupljeno između korica jedne knjige uvek je, ili skoro uvek, naglašavao put kojim bi trebalo krenuti ka odgonetanju piščeve namere ili misije. Pesme u zbirci Tatjane Debeljački – Kuća od stakla, uz pesničku iskrenost kao konvencija iskaz i kao etičko-estetičku obavezu grade „kuću pogleda i odraza”. Kroz staklo se može gledati, ali se u staklu može ogledati. Kao ogledalo koje udvaja prostor ispred sebe i sebe istovremeno. Tako i ova „kuća od stakla” stvara poseban pogled, durbin kojim se sagledava unutrašnji svet, ali i „staklenu baštu” u kojoj ljudi, stvari, emocije, vreme i večnost, život i smrt... postoje simultano kao u pesmi „Pravi ljudi”.

Ljudi umiru samo
u sumrak i u zoru,
večni grobovi ne postoje.

Mirišem na bosiok
prijatno i božije,
i volim do slobode.

U značajnom broju pesama, skoro na nivou poetskog amblema i pravila, sugeriše se misao i iskustvo čovekovog otuđenja, da se između svesti i onoga što su najelementarnije potrebe i iskonski nagoni isprečile navike, predubeđenja i kruti institucionalni oblici tumačenja i prihvatanja sveta. Istovremeno, kao kod dobrih romantičara, lepota je za Tatjanu Debeljački vid otpora smrti, ali ona ne postoji u ovoj poeziji kao estetska kategorija već kao nada i osećanje. Samo ono što je sazdano u izuzetnim okolnostima može da nadživi sopstveni trenutak, samo ono što je blizu „tragičnom osećanju života” može da se približi istini. U pesmi „Golo lice” ogoljenost osećanja, kao preduslov i posledica vere i ljubavi, ljubav prerasta u ćorsokak smisla.

U istoj pesmi prepoznajemo suštinsku neodredljivost (stiče se utisak da pesnikinja insistira na tome) uzajamnih prelaza iz slikovnog reda u pojmovni, iz apstraktnog u realistički red – kako pesama u celini tako i pojedinačnih pesničkih slika – u dinamičkom smenjivanju i povezivanju raznih saznajnih perspektiva, kroz koje se svet ispoljava. U okviru takvog odnosa uzvišeno i uopšteno, sakralno i profano, funkcionišu kao krajevi pojmovnih granica; prividni antagonizmi (Tražim u nemanjima/ a imam u traženjima), koji dublje osvetljavaju osnovni poetički princip pesme u celini, obrazujući širok horizont mišljenja koji često prekoračuje temu, podrivajući njene ustaljene granice zarad otkrivanja onog neobičnog i originalnog situiranog iza nje. Izvan konvencionalnosti i ustaljenih stereotipa, izvan očekivanih uzroka i posledica. Dakle; postoji samo jedno lice i mnoštvo naličja za kojima Tatjana Debeljački dugo i istrajno traga i pronalazi ih u najuspelijim pesmama i pojedinačnim stihovima. Njena autoreflesivnost nije samo potreba da se dublje sagledaju uzroci i njihove projekcije na duhovnu mapu, ona želi da sagleda sve uslovljenosti između vidljivog i nevidljivog, društvene norme i njene slike u neposrednosti iskustva i duhu doživljaja (Najgore je unutrašnje umiranje).
Raznolika ritmičnost ne zagušuje misao i asocijativnost, uspevajući da usredsredi pažnju na raznovrsnost i sugestivnost slika. Pesnikinja želi da nađe i oslika mistiku odnosa između spoljašnje i unutrašnje dramatičnosti, da u njihovom prožimanju nađe pravu meru svojim lirskim promišljanjima. Sa sigurnošću se može tvrditi da u značajnom broju pesama i uspeva u tome i da sve to ima veze sa pesničkim konceptom ovog pesnika koji teži da svaka pesma ima jasne misaono-sadržinske okosnice, ali i da svaka bude slika posebnog psihološkog stanja i lirskog osećanja sveta.
Tatjana Debeljački je pesnik atmosfere i to ne samo one vizuelno oblikovane. Anticipacija životnog iskustva i meditativnost ovih pesama nose potrebu da stvore kompleksnu lirsku sliku, ali i da provere smisao i dramatičnost pređenog puta. To osećanje za koje možemo da tvrdimo da je dominantna osobina ove zbirke približava pesnikinju i njenog čitaoca drugom polu pesnički polivalentne ličnosti; svojevrsnom spoju skeptičnog i vitalističkog osećanja sveta. Poetskom fluidu satvorenim od slike i emocije, koje prethode svakoj intelektualnoj sintezi.

nazad