O Knjigama

Витомир Теофиловић

Радићева збирка прича има два основна тематско-мотивска чворишта. То су приче које тематизују људске, махом мушко-женске односе, истовремено нам дочаравајући и њихов друштвено-политички контекст, дијалектику између нарави и карактера појединаца и њихове „бачености у свет“, како би то рекли егзистенцијалисти, мислиоци који су открили апсурд људске егзистенције, привид слободе појединца, слободе у мрежи разних друштвених сила.
Односи ближњих – љубавника, супружника, пријатеља... – вајани су суптилном имагинацијом и сагледани у широком спектру, од лирске интонације до драмских напетости и фаталних мимохода. Живот је – показује нам Радић својом сугестивном лирско-рефлексивном прозом – далеко од жељених пројекција и визија, и то не само због такозване „кривице других“, друштвених фактора у најширем смислу, од предрасуда и ригидности најближе околине, до ограничења која нам намећу и најшири контексти, од државних до регионалних и светских, већ и због слабости наше воље и наше моралне крхкости. Но, без обзира на нашу уланченост у разне, често невидљиве, ланце којима нас наши и светски моћници држе на узди, писац нам убедљиво показује да смо у драми свог живота, бар у знатној мери ако не пресудно, и сами редитељи и драматурзи. Другим речима, фатум има и спољно и унутарње лице, као и сви феномени у људској сфери.
Непрестано свестан ове дихотомије живота, писац нигде, чак и у прозним секвенцама у којима је најжешћи критичар двојног књиговодства морала, не запада у црно-белу, манихејску искључивост у сагледавању реалности. Напротив, стварност сагледава у њеној многострукости, рељефно и у најширој скали појавности. Зато нам Радићеве приче делују животно убедљиво кад нам осветљавају дубоке неспоразуме, условљене различитошћу карактера и нарави суочених ликова, и кад нам дочаравају мимоходе који исходе из „ситница које живот значе“, мимоилажења која из ситних несагласности, каткад безначајних повода и разлога, прерастају у вечни растанак. „Случај комедијант“, рекао би Црњански, никад не спава и светски је путник који сваког и у свако време, на било ком месту, може срести и преусмерити.
У причама у првом делу збирке (Врата испред тебе, С Јасном на пустом острву, Те ноћи у Горском Котару, Слике из Загреба...) претеже психолошка мотивација мушко-женских односа, у њима се овај исконски однос суптилно варира на разне начине. То су приче које нам дочаравају драму живота из сплета односа ликова између себе и „остатка света“ – мреже односа са ужом и широм друштвеном заједницом. Док се у овим причама фон политике, „наше“ и „светске“, назире у позадини, у причама друге половине збирке друштвено-политичка збиља је много присутнија и њена улога је много наглашенија. Контекст постаје битан чинилац и проседеа и семантике. Радићева проза поприма одлике ангажоване књижевности, али – понављамо – тај ангажман је далеко од црно-беле визуре, од анђеоске невиности свога вјерују и беспризивног адресата и осуде свих извора зла и невоља. Радић, као већ искусан писац, непрестано у својој емотивној и интелектуалној перцепцији има пред собом сву дијалектику, сав колоплет укрштених односа који творе драму живота и представе о њему.
Ангажована књижевност, а Радићеве приче тој поетичко-значењској матрици несумњиво припадају, склона је да одговорност за ишчашеност света из свог зглоба, да се хамлетовски изразимо, расподељује по начелу хијерархије – што виша моћ, већа одговорност. Но, за Радића је та пирамидална слика моћи само општа и оквирна пројекција. Он не лоцира највеће упориште моћи на врху те пирамиде, већ напротив, близу њеног дна; не у седмом већ у првом кругу пакла! Шта то у преводу с језика метафоре на језик стварности значи?
Главно извориште зла наш приповедач разоткрива у првој аутохтоној јединици моћи, на нивоу установе или радног колектива, у најнижој друштвеној заједници која има могућност да обитава у затвореном кругу! Сви ми знамо за један модел тог затвореног круга, за мафију, чијег челника, заклети  омертом, штите сви њени чланови. Радић нам психолошки уверљиво и стилски ефектно дочарава поразну могућност да не само ова погубна заједница већ да све постојеће могу имати одлике ове омертом заштићене и тиме практично непробојне заједнице, укључујући и медицинске установе, иако њене припаднике обавезује на врхунски хуманизам и морал света Хипократова заклетва! Симбол моралне и професионалне одговорности! Но, управо та наоко врхунска синтеза крије могући раздор: под заставом заштите професионалности често се жртвује супстанца, бит медицинске професије – да увек буде барјактар и гарант морала и хуманости у служби здравља, односно добробити друштва и појединца! Показује се да монолит ове мале заједнице не може да такне ни државна машинерија, да је практично сама себи и закон и судија. То нас у историјској ретроспективи враћа у феудално доба и неприкосновеност феуда у односу на државну целину, а у моралној сфери на мафију као затворени систем. Може се чак рећи да напредак слободе, максимална аутономија појединаца и установа, њихова независност од шире заједнице, отвара могућност опште феудализације или мафиозације света!
Сви видови друштвене регресије, од посустале привреде у некој држави до светске кризе, погодују овом двојном моралу и затварању у себе, где се хипертрофирана моћ својих доживљава као спас од опште пропасти. Тако се парцијални интерес устоличује као општи и врховни, као једини модус вивенди. А то спасоносно, по такозваној прилагодљивости реалности, добија чак и ореол највише вредности у постојећим околностима. Тако се ствара цирцулус витиосус, чаробни штапић за читаву философију егзистенције.      
Раскол између хуманости и етичко-правне одговорности средишњи је мотив не само приче Саграда Фамилиа већ читаве друге половине ове особене збирке. Паскал је још пре пола миленијума открио две, овде већ поменуте истине – геометријску (црно-белу) и истину у духу нијанси. Ту дихотомију односа према другом, потребу за строгом моралношћу и истовремену потребу за хуманошћу и према ближњима и према даљњима, само у различитим сразмерама, носи свако људско биће. Тога је дубоко свестан и наш приповедач и зато и ову (само)свест и ову одговорност тематизује кроз различите ликове и карактере, да би читалац кроз дијалошку форму допрео до своје визије стварности.
Раскол је виђен из најширег спектра, од мајчинске визуре и правдања свега постојећег у име опстанка потомства и будућег добра, до реске осуде лика који заговара безусловни морал и који у понашању феуда или мафије ван мафије види прсте глобалне хијерархије, чак и светску заверу. Поменута прича и приче које јој следе на суптилан начин и у широком значењском дијапазону нам осветљавају душевну драму поимања ове невеселе животне збиље. У мајчинској перцепцији имамо дискретно дате разне видове рационализације и друге психолошке стратегије у рецепцији постојеће збиље не би ли се трауматски изазов транспоновао у модус хуманости у датим условима и правдао опстанком данашњих и перспективом будућих генерација; напротив, супротан дијалошки став непрестано указује да је реч о зачараном кругу, о злу које се плански, систематски и постојано спроводи. Оно што је у овом контексту најбитније, то је да овде идеологија не иде на уштрб литерарности већ је само њен битан и конститутиван део, сходно духу времена у коме живимо.
У великом регистру тема и мотива ове вредне књиге посебно се истиче њен стожерни мотив – суочавање са компромисом. Радић је бриљантно дочарао поетику и философију компромиса, осветлио га са разних страна – као помирење супротних начела, као синтезу духа реалности и духа побуне, као сукобљеност морања и требања, као једини модус живота у постојећим, а чини се и у свим прошлим и будућим околностима. Увек је пред нама дилема не би ли радикалан обрачун са рђавом збиљом са прљавом водом избацио и дете, не би ли се захтев за строгом правдом жестоко осветио управо њеним тражитељима... Отуда трагична интонација ових прича, које нам непрестано провоцирају свест и савест, које нас суочавају са увек битним али можда никад актуелнијим збирним питањем: ко смо, шта смо и куда идемо, до гуше заглибљени у компромисе свих врста и нивоа. Доиста, има ли ичег драматичнијег од свакодневног суочавања свог срца и ума, свог етоса и хабитуса, са голом егзистенцијом, са светом вредности који се свео на само један принцип: преживети?               
А опет, има ли ичег важнијег у свету овом невеселом?
У драми коју нам Радићева књига дочарава, у укрштају разних ликова и њихових становишта, остаје између редова нада да ће нам једнога дана бити боље. Такође између редова, јер писац је свестан да је време просвећеног оптимизма заувек прошло, писац нам поручује да чекајући Годоа није начин досезања тога бољега, да је свако и дело и недело учинак неких конкретних живих руку и намера а не метафизички конструкт. Као што је прихватање стварности као вечне датости погубно, погубно је и негирање њене уклопљености у овде и сада.  А овде и сада су категорије из нашег непосредног окружења, ефемерије, прашина на путу садашњости у вечност. Ако смо тога свесни.
Новом књигом Владимир Радић је крупним кораком потврдио улазак у нашу савремену књижевност, што је наговестио већ својим првим књигама, запаженим романима После свих ових година и Прва авенија.      

nazad