Književni pregled, Broj 7

O knjigama

Сенахид Незировић

ИЗ ПТИЧИЈЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

(Žarko Milenić: Dodiri, „Književni klub Brčko distrikt BiH“, Brčko, 2013)

Иако је у истој, 1987. години завршио вишу економску школу у Београду те објавио запажен поетски првенац „Вријеме великог поста“, тада је мало ко могао претпоставити да ће се Жарко Миленић (р. 1961, Брчко, СР БиХ, СФРЈ) развити у раскошну и свестрану књижевну индивидуалност. Данас, нешто више од четврт века после појаве његове прве књиге – матице, осведочили смо се у истинитост тврдње о томе да је реч о сјајном драмском писцу и филмском сценаристи, студиозном есејисти и казалишном критичару, плодном преводиоцу (са енглеског, руског, македонског, бугарског, словеначког и украјинског језика), чија су дела превођена на више језика. Добитнику књижевних награда за поезију, прозу, драму и есеј у БиХ, Хрватској и Македонији; речју оствареном писцу који је осветлао образ својих наставника...
Судбина се поиграла и са овим књижевником, преводиоцем, романсијером, песником, есејистом, који је по вокацији драмски писац, на тај начин што су животни путови одвели Жарка Миленића из своје „домаје“. Вртлози живота су хтели да буде рођен на обали реке Саве, на граници са Хрватском, где одлази живети, а потом се код нас у бившој југословенској републици БиХ дешава грађански рат због чега продужава свој боравак, понајдуже у граду Ријека. Након потписивања Дејтонског мировног споразума, чији су гарант Сједињене Америчке Државе, Жарко Миленић престаје бити избеглица и враћа се у свој родни град, који постаје нова административна целина под именом Брчко дистрикт БиХ. Осведочивши се да сви могу и морају добити шансу за посао и пристојну егзистенцију, у родном граду Брчком: Жарко Миленић разочаран и огорчен одлази живети у Москву са супругом Наталијом и малолетним сином. Писца његовог формата заболела су разна условљавања, празна обећања и – лажи власти, те оних који стоје уз бок истој и претварају се као пријатељи – езотеричним залагањима!
Несумњиво, Жарко Миленић вредно ради као мрав све ове године и деценије, тако да је већ објавио 14 (словима: четрнаест) романа (неки су доживели друго издање под новим насловима, оп. а.); 5 (словима: пет) књига прича; 3 (словима: три) књиге поезије; 2 (словима: две) књиге књижевних приказа; приређивач је 3 (словима: три) књиге, тако да је његова књижевна радионица испуњена другачијим творевинама за све узрасте и укусе читалаца који воле најразличитије жанрове.
Сигурно међу ретким колегама, имао сам срећу и привилегију да се свих ових година и деценија дружим са Жарком Миленићем, настојећи да „пратим“ његов књижевни рад, колико сам стизао, упоредо са осталим писцима из бивше Југославије или пејоративно „брдовитога Балкана“. У фокусу мог интересовања, пре последњег прљавог рата, биле се његове књиге: поетски првенац „Вријеме великог поста“ (Брчко, 1987), „Незавршене приче“ Сарајево, 1988), а недавно и књига „Игре и оцјене“ (Брчко Дистрикт, 2010) Када већ говоримо о пријатељству колега који су веома блиски и генерацијски, намеће се питање непристрасности: колико је колега у стању објективно говорити о делу свога савременика, а да му се не замери? Одговор је крајње једноставан и може се формулисати кроз покушај сагледавања књижевних интенција и перспектива које су у најмаштовитијим положајима и позицијама...
Двадесет и шеста по реду књига Жарка Миленића: „ДОДИРИ“, представља синтезу саздану од двадесет текстова веома разуђене дужине и предмета интересовања. Одмах треба истакнути да је утисак, након читања, да се књига могла организовати тако што би се прегледније сврстали текстови у, на пример, домаћу, европску и светску књижевност. Приговор би се могао упутити, такође, на жанровску (не)прегледност која је више морала бити назначена, осим што је истакнута у насловима есеја. Међутим, Жарко Миленић је у овој књизи одустао од подела, разврставања по жанровима и томе слично, јер се сконцентрисао на мењање перспектива. Прво би делу/делима прилазио: студиозно анализирајући свако понаособ, а онда би се издизао сагледавајући остале аспекте који су од пресудно битног значаја. Отуда је показао присуство духа када се, из птичије перспективе, одважио доносити конзистентне судове и (пр)оцене многих књижевних дела и њихових законитих очева.
Али, за разлику од ових, условно речено „недостатака“ (који то и не морају бити, оп. а.), далеко је више предности и квалитета које нуди читаоцима ова нова књига Жарка Миленића, који је само рођењем предодређен завичају Брчког, на обали реке Саве, која дели Босну и Херцеговину, те Хрватску, али по дометима рада он спада и у хрватске, украјинско-руске књижевно-културне посленике! Незаобилазни су квалитети ових текстова, међу којима највише пада у очи његово пребогато читалачко искуство и спремност да врши компарације са другим делима. Размењујући писма, пре грађанског рата у БиХ, поруке путом интернета, након завршетка истог и поделе БиХ на три целине, у нашим усменим разговорима приликом сусрета и дружења, сазнао сам од Жарка Миленића да је написао књижевно-критичке приказе више од 600 (словима: шест стотина) књига, што мора импресионирати сваког љубитеља лепе писане речи! Једино човек и стваралац са тако широким кутом посматрања написаних радова може да се упушта у посао драгоцених поређења, што даје нову димензију „Додирима“, и одушевљава сваког читаоца, иначе у самом старту ограниченог интересовања да стигне све апсорбовати, како не би дошло де презасићености.
Једна од вредности (н)ове Миленићеве књиге „ДОДИРИ“, је колегијална несебичност и истицање паралела, у свакој пригоди. Он тражи и проналази корелате у поетским насловима, запаженој збирци поезије „Додирнути прстом“ Зорана Кршула, и оној коју је Саво Теодоровић објавио у орвеловској 1984. години, под насловом „Додир издалека“, за свој први есеј који доживљавам као раскрилницу, у доба алијенације. Већ у другом „Писма и поруке“, наилазимо на фасцинантно обиље података, упоредо са забринутошћу брзином живљења и стерилношћу, које долази као консеквенција једења „мртве хране“. Трећим есејом „Секс и додир“, проблематизује се различити доживљај у културама (Француза и Американаца, оп. а.) и односи еротске збиље и фантазме. Када мисли на супериорног Американца, онда Ж. Миленић, свој четврти есеј насловљава: „Свестрани Шепард“. Зашто? Начин живљења и писања овог врхунскога „каубоја“, у ствари, одушевљава писца есеја. Премда, руку на срце, знамо да просечног „ранчера“ у САД не занима владање светом или висока политика око формирања цена течног црног злата, него посвећеност једном од највернијих човекових пријатеља – коњима и јахању. „Јапанска новела XX стољећа“ и „Море у романима Јукија Мишиме“ су бриљантни есеји који интензивно проширују оскудно знање сваког читаоца о књижевности „земље излазећег сунца“. Признајем: изузев хаику поезије Мацуо Башоа, ништа нисам знао док нисам прочитао ова два рада из пера обавештеног Ж. Миленића. Он истиче пример др Владимира Девидеа, као преводиоца и човека који нам приближава сјајну културу ове далеке земље смештене на четири острва/отока. Присуство Буде и његова доминација у делима свих аутора, а нарочито конкретној минијатури Акутагавине „Паучине“, нуди читаоцу могућност спасења из Ватре пакла у Рај обећани – чињењем добрих дела. Овде би стручњацима миграционе теорије опасно били загрејани дланови у расплетању свих мотива који се провлаче кроз древну политеистичку грчку, арапско-исламску након последње Објаве и јапанску књижевност која модификује идентичан мотив. Колико је „дотицаја и зрачења“ у овој далекој литератури блиско са европском? То потврђује и животна судбина Дазаи Осаме (1909-1948), који окончава живот самоубиством попут немачког писца Хајнриха фон Клајста, на обалама реке Елбе! И следећи есеј издваја истоветан животни завршетак и гашење звезда Јукија Мишиме и Е. Хемингвеја. Оно што је фасцинирало писца Ј. Мишиму завештао је у насловима романа „Шумор валова“ (1954) и „Морнар који је изневерио море“ (1963) и овде се проблематизује опсесија средствима, створеним само да човек што лакше проведе боравак у „долини суза“... Континуитет уврштених есеја о јапанској књижевности, накратко, прекида текст под насловом „До плагијата и даље“, у којој се Ж. Миленић осврће на списатељицу која је рођена у предалекој Аустралији. Colleen McCullough – „Aussie“, како је надимак свих држављана ове острвске/оточне земље, стављена је под лупу због књижевног скандала и оптужбе да је плагирала роман „Плави дворац“ канадске списатељице Lusy Maud Montgomery. Досези романа за њега не представљају „изгубљено вријеме“ (стр. 50).
Есеј „Након рођења“ следи хармоничну нит јапанских писаца, с тиме што ставља у жижу интересовања Кензубаро Ореа, аутора романа-првенца „Особно искуство“ (1964.) и приче „Агуи, чудовиште с неба“, из истоимене збирке прича које карактерише гротескно и фантастично. Ипак, Ж. Миленић констатује да су сва три писца заобиђена приликом разматрања Нобеловога комитета за доделу ове светски признате награде. Ова горчина је ублажена разумевањем порука хуманости и љубави које исијава дело овог јапанскога класика, обрађујући универзалну тему која стрефи родитеље после рођења ментално ретардираног детета или са неким урођеним обољењем. Девети рад „Велика књижевност малих народа“, могао је бити доведен у ниво есеја да се аутор „расплинуо“ и „размахао“ својим огромним знањем. Можда је пропуст начињен само због одсуства дивне мисли Бранка Миљковића на ову тему у једном његовом интервјуу, који је дао пре (само)убиства. Осим што десети текст „Тко награђује“, сврставам у оне најсажетије, чини ми се драгоценим јер проблематизује једну преосетљиву област. Са друге стране, овај рад је жестоки ударац књижевним пером у срце немериторних и лоших критичара који нису у стању сагледати вредност књижевног дела, па се оставља коначни суд – времену. Права је штета што се Ж. Миленић није бавио „умножавањем“ награда једног те истог писца, попут „Скендер Куленовић“ или „Меша Селимовић“, које се додељују у два ентитета исте земље или две суседне државе, јер би се на тај начин сагледала сва беда и јад онога што називамо „јагмом“ за бољим! Неправду према чакавштини и мало познатом Јосипу Станићу (1940-2003), Ж. Миленић жели отклонити есејом „Вепринац у поезији Јосипа Станића“ који свој завичај преображава у „мали пјеснички Олимп“ (стр. 63). Потресеност смрћу писца открива се у есеју „Црнохуморни Курт Вонегут“, као и разматрање још неких аспеката: утисак након читања његовог романа „Сврачије ноге“ (1966), са једне конвенције научне фантастике, одржане у Ријеци (2002), где је одржао предавање „Курт Вонегут и знанствена фантастика“. Ту су и занимљиви подаци из његове биографије за које многи не знају, те компаративне методе спрам романа-првенца „Player Piano“ и последњег „Timequake“. Посвећеност једном представнику бугарске књижевности зрцали се у есеју „Чудесне ријечи Романа Кисјова“. Аналитичко-синтетичка метода је доминантна када Ж. Миленић образлаже све мотиве, па и узоре које има у грчком нобеловцу Константину Кавафију. На крају, констатира: „Једноставна, а дубока, мисаона и дубоко проживљена поезија Романа Кисјова засигурно неће оставити равнодушним истинске љубитеље поезије“ (стр. 73), е да би нагласио допринос појединих преводилаца на плану бољег упознавања читалаца са књижевношћу која долази из корпуса бугарског језика... Баш као што наслов гласи: „Постоји ли у Хрватској критика пријевода“, у овом есеју Ж. Миленић се бави темом на себи својствен начин, осветљавајући ову дилему из свих углова. Наводи примере где се назире доза хумора, доводећи у питање ауторитет преводиоца. Издвајам разочарење И. Андрића првим преводом његове „Проклете авлије“, на француски језик и цитат из есеја „Са магијом понекад граничи и на праве подвиге личи рад доброг преводиоца“:
„Сви смо ми, без сумње, имали много и често додира са преводима и преводиоцима. Некад су то били незаборавни уметнички или интелектуални доживљаји, присни додири са делима високе вредности, тако савршено преведени да посредништво преводиоца нисмо ни осећали као сметњу. Некад смо се опет тако тешко пробијали кроз превод да смо преводиоца осећали као запреку и да је наше уживање у делу остало помућено а корист од њега смањена...“ (стр. 87). Петнаести уврштени есеј под насловом „Модели славенских кримића“, доима се најозбиљнијим и хвале вредним јер је на врло свестран и свеобухватан начин обрадио ову област. Изврсна обавештеност долази овде до пуног изражаја, па бих препоручио овај есеј као пример како написати сјајан текст. Од сијасет имена и наслова, истакао бих егземплар који нуди академик Павао Павличић (1946), као сценарист изузетно успелог филма „Ритам злочина“ који сам са занимањем погледао више пута. Други, незаобилазан „случај“ упознао сам још далеке 1980, и то у македонској списатељици Вери Бужаровској, на једном књижевном сусрету у Лукавцу. Прошле, 2012. године, поново сам успоставио интензивнији контакт са последњим, женским, живим писцем у тој бившој југославенској, најјужнијој, републици, када сам био гост ове „македонске Агате Кристи“ у њеној викендици на Охридском језеру. Са пуним правом, аутор есеја Ж. Миленић издваја њене кримиће: „Катастрофални лет зракоплова“, „Аутор је оптужен за убојство“, „Господине, спаси ме од Интерпола“, „Открио сам убојицу“ a, надам се не и задње дело „Женски затвор“. Треба ли додати, како се Вера Бужаровска потврдила као врсни преводилац и новинар који је имао срећу да стекне заслужену пензију/мировину? Остала два-три мушка аутора: Димко Тасевски – Дитас, који је пао у немилост власти, корумпиране на свим нивоима; Славчо Ковилоски и Зоран Буревесник Божиновски су покретне мете за наручена убиства, у режији актуелне власти! За разлику од класика славенских кримића Ф. М. Достојевског и његовог романа „Злочин и казна“, кога лако препознајемо и као творца психолошке прозе, најпревођенијег писца на све језике, Ж. Миленић са правом завршава есеј, надајући се како ће овај жанр бити значајно више превођен у будућности, како на енглески, тако и на друге светске језике!
Нарочиту пажњу побуђује део који се односи на продукцију кримића у СР Србији, пре рата, и где нам Ж. Миленић открива како је „најчитанији српски писац свих времена Митар Милошевић (1924–1995), који је годинама био уредник библиотеке 'X 100' у Новом Саду“ (стр. 85). Експертизом сам дошао до закључка да је тај Митар Милошевић само потписивао кримиће псеудонимом Фредерик Ештон, смештајући радњу у Лондон, у коме никада није био у свом животу!? Отуда и оправдана сумња у ауторство кримића које је он потписивао и питање да ли се могло десити како је посао писања поверавао некоме другоме. Можда је овај уносан бизнис делио са неким, јер је познато да су рото романи штампани у вртоглаво високим тиражима од 100.000 (словима: сто хиљада) примерака!? Требам ли подсећати како је наш Вук Стефановић Караџић силазио у народ и проверавао постојање лексема и фонема?! Наравно, још увек ми је у свежем сећању раније описана посета Охридском језеру – Вери Бужаровској. Тада ми је испричала како су њу позвали из канцеларије једне „ВИП“. Када је Вера дошла и села у њен уред, ова позната македонска дива је од ње захтевала да за њу напише рукопис о њеном животу – за новац, нашто је Вера пристала. Међутим, када је књига објављена, Веру Бужаровску није смела позвати на промоцију, али се Вера појавила непозвана. И, када је Веру приметила у публици, тој богатој жени уопште није било по вољи! Захваљујући оваквим исповедањима, лако се потврђују или отклањају сенке „сумњи“ у нечије ауторство, па нам не преостаје ништа друго него аутентична сведочанства прихватати, како то лепо наш народ каже: „здраво за готово“! Стога, увек апелујем на све ауторе да истражују све чињенице и проверавају их из више, поузданих, извора како би утемељеност свих радова била неупитна. Изузетак представљају, доминантно белетристички, текстови у којима се фикционалност не може проверавати на терену, јер домишљатост код писца није за такву врст (пр)овера! Конкретно, Ж. Миленић износи Истину када тврди ово: „Милошевићев сљедбеник Градимир Пашчановић, који је објавио око 500 рото романа... (у 15 милијуна примјерака) од чега 200 о детективу Хејзију под псеудонимом Т. Х. Грејч“ (стр. 86), јер је исти одбио наставити сарадњу са локалним хвалисавцем из града Лукавац: З. И. Оправдање за истинитост ове тврдње проналазимо у наведеном стању „материјалне угрожености“ дотичног, хвалисавог локалца! О наредном есеју „Источно – западни мост“, изнео је своје конструктивно размишљање рецензент Хакија Карић. А онда је стао... из ко зна којих разлога, заустављајући се у елаборирању преостала три који су након овог „премоштавања“ – уврштени. У основи, могао бих се сложити са свиме што је написао Х. Карић и чини ми се да не бих могао ништа ново додати, осим чињенице да је Ж. Миленић, као ниједан други аутор, успео у племенитој идеји да отпутује у далеку Кину, 2012. године, и том његовом подвигу, од срца, одајем признање. Уосталом, били смо сведоци када је информација, са сликом, о гостовању Ж. Миленића, у земљи где је кинески зид највећа туристичка атракција, на интернетској страници www.knjizevnost.com осванула! Овакво постигнуће је могао да оствари само човек радозналог духа, спреман да боље проширује видике, ширећи нова пријатељства, попут Ж. Миленића. Седамнаести текст „Свевремени Чехов“ носи јако сугестиван наслов, али је недопустиво сажет?! Један од наших највећих ауторитета, др Крунослав Прањић (р. 1931., у Зеници, краљевина Југославија), који је дипломирао, магистрирао и докторирао у Одс(ј)еку за југословенске језике и књижевности Филозофскога „факса“ – Свеучилишта у Загребу, знаменити преводилац савремене и класичне белетристике из совјетске Русије, објавио је своју кључну научну студију: „Језик и књижевно дјело“ („Школска књига“, Загреб, СР Хрватска, 1968). Поглавље „Савремени књижевни језик“ наликује шкољци која скрива бисер „Стварност различитих стилова“, у којем нас упознаје с обиљем стилова: разговорни, научни, административни (пословни), књижевноум(ј)етнички, публицистички, репортажа, интервју, фељтон, полемика и научно-популарни стил. Е, намерно сам направио ову дигресију у тексту приказа књиге „Додири“ Жарка Миленића, како бих истакао да је седамнаести рад о генијалном руском писцу Чехову писан – публицистичким стилом, са елементима критичког и полемичког. Иако, са разлогом, започиње рад „Свевремени Чехов“ чињеницом: „Ове године цијели свијет обиљежава обљетницу 150 година од рођења великог, свјетског писца Антона Павловича Чехова“. (стр. 94), (Антон П. Чехов, р. 1860. године, у Тангарогу, царска Русија – преминуо 1904, у градићу Badenweiler царске Прусије, данашње Немачке, оп. а.). На крају рада нема године у којој је написан текст есеја, посигурно штампарском погрешком, која је промакла лектору и коректору, али можемо закључити да се ради о годинама 2009 или 2010, када се навршила и „обиљежена обљетница“ годишњице рођења овога великана руског језика и књижевности! Кратки рад о Чехову, Ж. Миленић наставља утиском горчине о разочарењу посленицима Нобеловога комитета, који додељују највреднију новчану награду – препознатљиву као најпрестижнија и најзнаменитија књижевна награда – јер нису ни кандидовали Чехова као потенцијалног добитника!? Можда је Ж. Миленић у својим, неоспорно племенитим, настојањима написао овако кратак рад, наслањајући се на Чеховљеву тврдњу, како је „краткоћа, сестра памети“ (што је подударно и једној мисли немачког нобеловца и антифашисте Томаса Мана, коју је забележио др Драгиша Живковић у „Теорији књижевности“, стр. 129: „Чехов се, као и Мопасан, задовољавао скромним димензијама приповетке. А такав рад није захтевао од писца ону херојску истрајност, капање над делом годинама, а некад и деценијама. Према таквој врсти књижевног рада као да сам осећао некакав презир, не схватајући још тада да се снага генија може сабити и у орахову љуску. Још ми није било јасно да приповетка својом јасношћу и језгровитошћу може обухватити срж и суштину живота и изазвати у нама највеће дивљење. И тако наизглед ситно дело може по својој снази надмашити највеће романе, до неба уздизане, велике романе који временом неизбежно бледе, неприметно прелазе у слатку досаду и тону у заборав.“, оп. а.)“. Овај рад је драгоцен и зато што у себи садржи мисао, из сећања, Максима Горког: „Красно једноставан, волио је све што је једноставно, истинито, искрено, а имао је нарочити свој начин да учини људе једноставнима“ (стр. 94). Додатно боју овом раду придодаје и ознака „хумор“, која се веже уз дело А. П. Чехова. Читалац је импресиониран податком који износи Жарко Миленић о пишчевој, интензивној, сарадњи са часописом „Иверје“ те сазнањем да је стизао написати, упркос болести, преко стотину годишње, помажући се хонорарима. Критеријуми за објављивање који су Чеховљеве приче морале задовољити били су 1. Хумористичност и 2. Лимитираност на стотину редова! Захваљујући овом раду Ж. Миленића, сазнајемо да је многе приче потписивао разним псеудонимима. Надаље, иако је сам Чехов своје драме сматрао комедијама, остајемо у дилеми колико човек опхрван болешћу може поседовати духа и смисла за тај жанр? Или, да тако кажем, баш ово може бити додатни мотив за његову борбу са и против туберкулозе, опаке болести која је увек узимала данак међу сиромашним слојевима сваког друштва, у сваком времену! Поред концизности и лапидарности овог рада, као непорецива вредност је уношење компаративне методе којом Ж. Миленић постиже занимљивост. Непроцењиво битан је податак, парафразирање Саве Морозова, да: „комаде Чехова треба режирати као лирске комедије“ (стр. 95) (због наглашене поетичности, оп. а.). Стога, приговор који сам упутио раду „Свевремени Чехов“ Ж. Миленића, који се односи на сажетост, може бити релевантан у смислу позивања на већ назначени ауторитет врсног зналца, др Крунослава Прањића, истакнут у наведеној књизи...
Бављење руским писцима, Ж. Миленић наставља и следећим есејом, под насловом: „Аксјонов – легенда руске књижевности“. И овде се баца светло на књижевни опус Василија Павловича Аксјонова (р. 1932, Казан, СССР – преминуо 2009, Москва, Руска Федерација). Са разумевањем и доста ефектно, Ж. Миленић прилази делу овог писца „представнику трећег емигрантског вала руских писаца.“ (стр. 97), који је емигрирао у САД, 1980. године. Предмет несмањеног интересовања у овом есеју су биографски подаци које нам износи, до у танчине, упућени аутор есеја о Аксјонову! За нас би могао бити посебно занимљив јер у свом роману „Москва-ква-ква“ (2006) испреплеће две приче: ако занемаримо прву, схватићемо да је „друга, политичка, заснована на сукобу СССР и СФРЈ из 1948. године. Тито и Стаљин истовремено кују планове о атентату на свог противника“ (стр. 99). Разумевајући целокупно књижевно дело и интенције овог интелектуалца који је наш савременик, усудио бих се додати како је наслов романа „Москва-ква-ква“ Василија П. Аксјонова, синкретичан роману „Москва 2042“ из пера Владимира Војновича, кога смо видели у улози писца – госта, који је био позван да отвори један од прошлих, међународних сајмова књиге у Београду! Иронија која провејава и којом су натопљени романи ових књижевника, елеменат је који мора бити примећен и у великој мери богати значењски слој. Необорива је тврдња Жарка Миленића: „Аксјонов је био (а ја бих додао и остао, оп. а.) један од најцјењенијих руских писаца свог времена“ (стр. 99). Доказ универзалности латинске пословице „Eppur si muove“, огледа се у дувању неких нових ветрова данашњом Руском Федерацијом и односа модерних политичара, спрам писаца који су, стереотипно, сматрани најопаснијим државним непријатељима. Наиме, председник Дмитриј Медведев упутио је: „брзојав сућути удовици и сину великог писца, наводећи да је 'најсјајнији представник књижевног нараштаја шездесетих као нитко други умио не само изразити дух свог времена, него и филозофски осмислити живот. Његова стремљења к слободи, спремност да се часно бори за своја увјерења заслужују особита уважавања'“ (стр. 99). Због света напред реченог, овај писац који је за живота сматран живом легендом, физичким одласком с овог света, прелази у реалне легенде руског језика и литературе.
Деветнаести есеј обрађује тему „Превођење Толстојевих дјела у Босни и Херцеговини“. Овај есеј, открива нам врсног херменеутичара који се бави и најосетљивијим питањима језика, толеранције и реципроцитета у објављивању: „У Босни и Херцеговини од 1992. године, када почиње функционирати као одвојена држава, три су службена језика: босански, хрватски и српски. У СФР Југославији то се сматрало једним језиком и називао се српскохрватским. Извјесно је да између та три језика не постоји језична баријера и не треба преводилац да би се они који говоре тим језицима међусобно разумјели. Напоменуо бих да босански језик није стандардизиран након осамостаљења Босне и Херцеговине 1992. године, како многи мисле, већ још 1880. године (тада се појавила прва граматика босанског језика) и погрешно је називати га бошњачким језиком сматрајући да њиме говоре само Бошњаци“ (стр. 100). Уколико бисмо тражили „длаку у јајету“ (иако не волим цепидлачење, оп. а.) могли бисмо назрети по неку „пукотину“. Пре свега, имајући у виду да је Ж. Миленић по струци економиста, он је свестан предности једног језика на територији једне државе коју разумемо као тржиште на коме се инсистира на параметрима исплативости, који, опет, неће никада нарушити Устав и позитивну законску регулативу, те друштвени договор о књижевном језику и одавно већ постигнутој књижевнојезичкој политици у (СР) БиХ. Ову тему је на бриљантан и непоновљиво ефектан начин апсолвирао др Милан Шипка у својој студији „Језички савјетник“. Заправо, истакнути језикословац и универзитетски професор Милан Шипка, у овој књизи проналази сигуран ослонац на четири стуба. Прво: књизи др Далибора Брозовића: „Стандардни језик“ (издање Матице Хрватске, Загреб, СР Хрватска, СФРЈ, 1970. године, оп. а.), друго: „Документу друштвено-политичких организација из 1971. године, израженим у четири темељна принципа која се односе на смисао и значај књижевнојезичке политике у (СР) БиХ, треће: Мостарском саветовању о језику из 1973. године, и најзад, Босанскохерцеговачком сабору културе из 1974. год. Треба напоменути да у нашој стручној литератури постоји већ десетак дела којима је пружање језичких савета основна намена, или, барем један од важнијих задатака. Од 1924. године, када се, у издању Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, појавио „Језични савјетник“ Томе Маретића – да не спомињемо раније пуристичке саветнике, као што су „Барбаризми у хрватском или српском језику“, Ватрослава Рожића из 1904. и 1913, и „Бранич језика хрватскога“, др Николе Андрића из 1911. – објављено је, и то баш у наше време, тј., последњих двадесетак година, и у Београду и у Загребу по неколико таквих дела, од којих нека чак и у више издања: М. С Лалевић „Како се каже – како се пише?“ (Београд, 1957) и „Српскохрватски у мом џепу – наша колебања“ (Београд, 1963); Мирко Церовац „Језични савјетник за уредске кадрове“ (Загреб, 1958) и „Пословни језик“ (Загреб, 1964); Људевит Јонке „Књижевни језик у теорији и пракси“ (Загреб, 1964 и '65); др Асим Пецо и др Митар Пешикан „Информатор о савременом књижевном језику са речником“ (Београд, 1967); Радован Видовић „Како ваља, како не ваља писати“ (Загреб, 1969); др Славко Павешић и други „Језични савјетник“ (Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1971), те у Сарајеву само једна таква књига др Асима Пеце „Језик наш свагдашњи“ (Сарајево, 1969)! Ко год је прочитао ову драгоцену књигу сарајевског професора Милана Шипке, знаће колико је у Босни и Херцеговини присутна – толеранција, тако да забринуто пише: „Босанскохерцеговачка књижевнојезичка ситуација, како је познато, веома је сложена, а имамо доста неписменог и полуписменог становништва. (О неписмености писмених да и не говоримо!) То је више него довољан разлог за ангажовање језичких стручњака – и у рјешавању стандарднојезичких проблема и у ширењу језичке културе“ (стр. 8). Стога, треба питање феноменологије језика сагледавати упоредо, у синхронијској и дијахронијској равни, не испуштајући из вида историјски моменат. Ж. Миленић зна да се 1880. године, доиста, појавила прва граматика босанског језика, али непотписана од стране аутора Фране Вулетића! Са друге стране, колико год је Аустро-Угарска управа инсистирала на увођењу босанског језика и дебело платила златницима овај пројекат Франи Вулетићу, познато је и да се касније предомислила и акцептирала адекватнији назив: српскохрватски језик, што је у сагласности са свим историјским изворима...
Али, хајде да направимо једну аналогију по питању ауторства, повезујући „Граматику босанског језика“ непотписаног аутора, са следећим реченицама које нам презентира Ж. Миленић: „Први пријевод тог врхунског романа („Ана Карењина“, оп. а.), на босански језик у мом пријеводу излази ове године у издању „Добре књиге“ из Сарајева уз помоћ фондације „Прохоров“ из Руске Федерације“ (стр. 101). Неоспорно је да се име писца ове књиге есеја „Додири“, о којој пишем, као и „Ане Карењине“ – МОРА налазити на првој страници, што није случај са именом и презименом аутора прве „Граматике босанског језика“! Отуда се чини климавом тврдња о конзистентности постојања и овог језика или „тампон језика“, попут „тампон зоне Босне и Херцеговине“ између Република Србије и Хрватске. Тек 1991. године, се појављује компетентна студија под насловом „Босански језик“, др Халиловић Сенахида, редовног професора Филозофскога факултета – Универзитета у (олимпијском) Сарајеву, а који је био студент – дипломац, магистрирао и одбранио докторску дисертацију на једном од факултета Универзитета у Београду! Касније, у току рата, захваљујући издашној донацији Владе Краљевине Саудијске Арабије и Високог Саудијскога комитета у БиХ, исти професор објављује и „Правопис Босанског језика“, тако да то препознаје и научно-наставно веће те високошколске институције и омогућава увођење предмета „Норма и култура босанског језика“, на истом факултету. Да апсурд буде већи, сличан „пројекат“ понуђен је још неким професорима са истог Универзитета који су то глатко – одбили, из разлога који су тада били познати само њима! Данас нема консензуса око питања „босанског језика“ у Републици Српској, из истоветних мотива којима се у САД не омогућује усељеницима хиспаноамеричког порекла, иако су постали већина, учење у школама шпанског језика, по принципу реципроцитета! Након ове пукотине, морамо наставити са следећом где Ж. Миленић наводи: „Најпревођеније Толстојево дјело у Босни и Херцеговини је 'Хаџи Мурат' и то чак четири пута. Превели су га Илијас Тановић (дугогодишњи професор руског језика на Филозофском факултету у Сарајеву и аутор два рјечника руског језика), и објављен је у 2003. године, Иво Кобаш (пјесник за дјецу и преводитељ с руског језика) чији је пријевод објављен 2003. и 2004., Ферид Хушић (преводитељ с руског језика), пријевод објављен 2003. и Садик Ибрахимовић (писац и преводитељ из Тузле), 2003. године. Разлог толикој популарности овог романа у Босни и Херцеговини је што је било раније уврштено у обавезну лектиру за средње школе те његова тематика и главни лик који су блиски Бошњацима“ (стр. 101). Досад сам имао више сусрета са колегом и пријатељем Жарком Миленићем, понајвише у Брчко дистрикту где ми је био домаћин. Једном приликом, у његовој обновљеној кући, показао сам му свој INDEX, где је могао видети моју слику, потпис, датум уписа и плави печат овере из студентске службе Филозофскога факултета – Универзитета у Сарајеву. После тога, у необавезном разговору који се односио на познавање страних језика, показао сам ОЦЕНУ, и описну и ону словима, коју ми је уписао и ставио потпис тадашњи (1985. година, оп. а.) професор руског језика и књижевности Милинковић Милован. Наставио сам чињеницом да ми је у средњој школи руски језик предавала његова студенткиња, проф. Јадранка Петровић – Ђурић, која и данас ради у једној од школа Брчко дистрикта, док ми је у основној наставница била Факета Кршић. Том приликом, поверио сам колеги Ж. Миленићу анегдоту, која ми се десила код проф. Милинковића. Наиме, како је „Хаџи Мурат“ био уврштен у програм и нашег „факса“, на полагање испита из руског језика нисам успео донети захтевану књигу јер су многе колеге једноставно разграбиле исту. Снашао сам се и, уместо „Хаџи Мурата“, донео „Браћу Карамазове“, Ф. М. Достојевског! Професор М. Милинковић је равнодушно прихватио моју изјаву да нисам успео пронаћи захтевану књигу – Толстојевог „Хаџи Мурата“, рекавши да прочитам и преведем неколико реченица из „Браће Карамазових“ Ф. М. Достојевског, а онда ми уписао пролазну оцену у студентски INDEX! Поента исповедања ове анегдоте је у томе да укажем, пре свега, да је „Хаџи Мурат“, био уврштен и у програме јединог Филозофског факултета – Универзитета у Сарајеву, те многим педагошким академијама расутим широм предратне БиХ, дакле не само као „обавезна лектира за средње школе“. Вероватно зато што је студирао у Београду, а не у Сарајеву, Ж. Миленић није имао и овај релевантни податак за свој есеј о превођењу Толстојевих дела у Босни и Херцеговини, тако да се то не може сматрати озбиљним пропустом, него шаховским речником казано – „превидом“! Наредна пукотина у овом тексту есеја о Толстоју налази се у тврдњи да је „Хаџи Мурат“... „његова тематика и главни лик су блиски Бошњацима.“ Познато је да префикс „хаџи“ постоји у многим хришћанским, православним презименима због одлуке људи да ходочасте верске светиње свога светоназора и ту нема ништа спорно, баш као што и Муслимани одлазе на хаџ у свети град Мекка, у Саудијској Арабији. Или Јевреји у Јерусалем, односно католици у седиште „Свете Столице“ – Ватикана, Рим, иако ова два задња наведена припадника народа никада не стављају тај префикс испред имена и презимена, после ходочашћа, из оних разлога које понајбоље може објаснити апологетика тих вера... Премда Ж. Миленић одлучује да настави живети у Брчко дистрикту – сићушној целини у саставу постдејтонске Босне и Херцеговине, где се обновио верски живот муслимана или Бошњака, добијајући ветар у леђа, освајањем све већих верских слобода и права, чудим се како није чуо или сазнао за нови облик „комуницирања“, а тиче се теме?! Међу мушким припадницима „селефијске заједнице“ који су препознатљиви у БиХ по томе што носе браде и панталоне поткраћених ногавица, проповедајући изворни ислам (неодољиво наликују на верску заједницу амиша у САД, а чувени филм „Сведок“, у главној улози са Харисоном Фордом, најбоље поткрепљује моје виђење, оп. а.), као „факултативна литература“ циркулише и један, до сада, непознати рад Толстоја. Овај „бисер“ о Мухаммеду, а. с. – последњем Божијем посланику, коме је стигла Објава „КОРАН“ (превод на српски са француског је урадио Мићо Љубибратић, оп. а.), на коме се не види чак ни име преводиоца, наводно, Толстојевог рукописа, одавно већ кружи чаршијама, градовима и верски просветљеним породицама и заједницама у Босни и Херцеговини. Ето, најбољег доказа каква су дела и ликови блиски, пре рата муслиманима, уочи рата Босанским Муслиманима, а данас Бошњацима којима је, додуше, Устав СФР Југославије гарантовао слободу исповедања вере, и само зато нису „залутали“ као други припадници конфесионалних заједница! Предлажем колеги Ж. Миленићу да овај дуго скривани Толстојев рукопис под насловом: „Мухаммед, а. с.“, преведе што пре и понуди га издавачкој кући „Ел-Калем“ Врховног Старешинства Исламске заједнице у Босни и Херцеговини. Јер би сваки тираж од неколико милиона примерака „плануо“ на тржишту не само БиХ, него и Турске где живи по слободним проценама неколико милиона избеглих Бошњака, после повлачења Турака са овог, верским ратовима и задојеног мржњом, од колевке, брдовитог Балкана! Пишем ово искрено, без имало иронизирања, само зато да верски оријентисани читаоци жедни добрих превода у својим библиотекама, напокон, добију књигу по својој мери. Када се томе дода податак да је генијални писац Лав Николајевич Толстој, у старости, изопћен из крила Цркве, те сахрањен без крста, онда многе ствари постају јасније. Можда је томе допринело и сазнање „Свете Инквизиције“ да се у његовој књижевној радионици породио рукопис, као интенционална творевина, под насловом: „Мухаммед, а. с.“!
„Пјесник о рату“ је последњи уврштени рад (2013), у књизи есеја „Додири“, Ж. Миленића. Oвај текст може бити нарочито близак нама који делимо то идентично искуство рата, отцепљења, борбе за некакву слободу и самовољни улазак у сиротињу. У фокусу интересовања је антиратни роман „Обала ноћи“ Д. Начкебије (р. 1960), који је угледао свет дана у селу Пакуаш, покрајини Абхазији, делу републике Грузије и оног СССР-а. И овог писца су вртлози живота бацали на разне стране, од студија у главном граду Грузије Тбилисију, до рада на свеучилишту у Сухуму, сада главном граду још једне „суверене и независне“ Републике Абхазије; од рада у Абхашком радију за вријеме „ослободилачко - одбрамбеног“ рата, па све до фотеље професионалнога функционера – Министра образовања нове држав(иц)е! Анализирајући роман „Обала ноћи“ Д. Начкебије, Ж. Миленић га пропушта кроз густа сита, поново се вративши компаративној методи, поредећи ово дело са најзначајнијим творевинама такве врсте у свету, од којих су најпознатији „Збогом оружје“, Е. Хемингвеја и „На Западу ништа ново“, Е. М. Ремарка, те у нашој литератури „Мачак под шљемом“, Јоже Хорвата... Дабоме, аутор есеја запажа својим оком и жели одмах истакнути осећање мучнине, оне исте „Мучнине“, романа француског нобеловца јеврејског порекла Ж. П. Сартра, који Д. Начкебија спомиње у свом делу „Обала ноћи“. Веома ми се допада што Ж. Миленић наводи један исечак из романа поетичног наслова који би, по П. Хандкеу, могао бити прихваћен и као спајање неспојивог. Случај или судбина доприносе да се дневници вођени у рату губе и проналазе их они са супротне стране, потпуно различитих карактера, што се и овде догађа. Помало би се могла скинути капа овом писцу, јер он успева реализовати радњу шкртарећи у јунацима. Посебно црнохумористични дојам, оставиће Сизиф модерног доба ког отеловљује „старац Манча, који у старим совјетским листовима настоји открити узрок пропасти Совјетског Савеза...“ (стр. 106). Имајући у виду да је уредник романа „Обала ноћи“ Д. Начкебије, Максим Амељин из московског „ОГИ“-ја, онда је неопходно парафразирати и његово мишљење у коме сматра да се ради о „европском роману“. Следеће запажање је да се стилски овај роман подудара са неким романима Томаса Мана или Милана Кундере, писаним у Паризу. Ж. Миленић онда износи заоштрену тврдњу „да најбољу прозу пишу управо пјесници. А Начкебиа јест пјесник баш као што су, примјерице, Кафка и Боргес“ (стр. 106). Овај свој есеј Ж. Миленић завршава на најефектнији могући начин, наводећи један лирски део из тог романа „Обала ноћи“, класика абхашке књижевности...
Шта рећи на крају, а да не поновимо све што је написао Хакија Карић у својој рецензији под насловом „Маестралност есејистичких додира“?!
Пре свега, испустио је анализирати наслов књиге есеја и асоцијативност коју побуђује само једна, једина реч „Додири“, која је у стању да еманира целу књигу, односно да се целокупан есејистички напор сажме у ту једну, једину реч. Наслов ме подсећа на једну студију „Дотицаји и зрачења“, академика и књижевника, др Милановић Бранка, редовног професора Филозофскога факултета – Универзитета у Сарајеву, која је објављена нешто мало пре рата у издању бањалучкога „Гласа“! Или, по солидности и озбиљности књигу есеја „Еуклидске шетње“ Махмутефендић Сеада (р. 1949, Сарајево, СР БиХ, СФРЈ), која нам се наметнула квалитетом и јер је изашла 2013. године, у Сарајеву. Иако је и он био успешни студент језика и књижевности на Универзитету у Београду, то га није спречило да се појави са првенцем објављеним у Загребу! Са дебелим разлозима наводимо име колеге Сеада Махмутефендића, јер је у овој својој књизи есеја „Еуклидске шетње“, чак два текста есеја посветио Миленић Жарку. Први: „Херменеутика тамног вилајета или стварност без неког новог оквира“ (о роману „Спомен“, издавач: „Добра књига“, Сарајево, 2011. године) и други „Саркастична истина Жарка Миленића“ (о роману „Мачка“, издање Удруга грађана „Орион“, Ријека, 2007). Руку на срце, када старији писац попут Махмутефендић Сеада напише два текста есеја о млађем колеги као што је Жарко Миленић, и уврсти их у своју 28. књигу (15 романа, 12 коауторских књига и ова књига есеја, оп.а.), поред тога што је објавио и Изабрана дела, онда се то мора само респектовати са дужном и максималном пажњом...
Уместо завршетка мојим речима, најбоље ће бити да цитирам дивну мисао Оливера Голдсмита: „Када први пут прочитам одличну књигу, као да сам стекао новог пријатеља. Кад изнова прочитам књигу коју сам већ прочитао, то је попут сусрета са старим пријатељем“! Основни утисак након читања књиге есеја „Додири“, Жарка Миленића, огледа се и у ономе што је написао Ралф Валдо Емерсон: „Није довољно бити само надарен да се постане писац. За написати књигу треба бити човек.“ А то је оно што нам нуди овом књигом, меандричних, есеја мудри инсан Жарко Миленић.

nazad