Mastilo kao da ističe iz uglova mojih usana,
Srećniji sam više nego bilo kada,
Ja pišem poeziju koja se lako čita.
Knjižarka ne veruje u ono što vidi.
Njene oči su tužne.
I ona šeta rukama u džepovima na haljini.
Pesma je pobegla
Svetlo je tamnije
Psi u podrumima laju počinju da uspravljaju noge
Kolutam očima,
Njihove žute šape dlakave su kao slikarske četkice
Zbunjena knjižarka počinje da slaže listove i plače
Ona to ne razume.
Kada sam na kolenima i ljubim joj ruku
Ona se glasno smeje
Ja sam novi čovek
Ja sam i sa njom i bez nje
Ja se uspinjem radostan u mrak knjiga.
