Baštom manastira šeta monah mlad,
Pitanjem Večnosti vrele misli táži;
Maštanjem zanesen, nađe skrajnut hlad
Da u Svetoj Knjizi odgovor potraži.
Čita, šta apostol Sveti Petar reče:
"Bogu je dan jedan, kao tisuć leta,
A hiljadu leta, kao jedno veče."
Večnošću opsenjen mladi monah šeta.
Sumnjom opesednutog proguta ga šuma,
Nit čuje, nit vidi, šta se sa njim zbiva;
Zvoni na večernje, on i dalje duma,
Nesvestan dužnosti koja ga doziva.
Žurnim koracima u dvorišta stiže;
Portu mu otvara nepoznati stvor.
Crkva obasjana. Plam kandila liže,
Skraj oltara ječi braće sveti hor.
Zbunjen i uzbuđen u crkvicu kroči,
Na svom mestu vidi nepoznatog brata:
Zagleda monahe, kud god skrene oči
Svuda oko njega lica nepoznata.
Čuđenje i zebnja bruje kroz redove,
Pitaju ga: ko je, i šta ovde ište?
Kad im reče, žamor ispuni svetište:
"Niko, već tri veka, tako se ne zove.
Takvoga imena," žamor se raspali,
"Poslednji međ nama od sumnje ne preza,
I više ga nikad nikom nismo dali."
Kad ču svoje ime prostreli ga jeza.
Pomenu godinu, ime igumana,
Starostavne knjige rasprše dilemu:
Desilo se čudo! Šapat, sa svih strana,
Izgubljen tri veka, reč je baš o njemu.
Sleđen od užasa, kosâ posivelih,
Svitlan teškim jadom klonu na pod, hud,
Na umoru, braću opominjuć, veli:
"Bog je iznad svakog vremena i svud.
Naum, što ga skriva, čudima je stan;
Mudrovanja, sumnje – moja sudba kleta.
Sad znam, dan je Njemu kao tisuć leta,
A hiljadu leta – kao jedan dan."
