Prevedena književnost

Zoltan Danji
(Danyi Zoltán)

DORINA

Tog dana najverovatnije nisam imao druga posla, ili sam jednostavno poželeo da izađem, zato sam otišao u bioskop, ali je moguće i to, da sam želeo da saznam ponešto o jezerima ravnice, i totalno neosnovano sam se nadao, da će na projekciji prirodno-naučnog filma biti reči i o vetru koji miluje površinu vode, možda – naravno, ni o čemu sličnom nije bilo reči, glavna tema je bila šumska privreda, a uz to, onako sporedno, komplikovano pitanje profitabilnosti šumske divljači, i mada se ispostavilo da je nivo filma, može se reći, u svakom pogledu vrlo nizak, u celini je ipak bio podnošljiv, tako da sam mislio, kad sam već tu, i nema ništa bolje, pogledaću ga do kraja;

međutim, tri četvrtine filma je prošlo, ili možda i više, već pri kraju projekcije, osetio sam neobično vrpoljenje oko mojih cipela i nogavica, i isprva sam pomislio da se to promaja igra sa mnom, pa sam ukrstio noge, ali sam u sledećem momentu opet isto tamo osetio to neprijatno čačkanje, i pogledao sam dole, šta se to dešava oko mojih pantalona, šta može biti ovo dosadno, pa ipak fino vrzmanje, i čim sam pogledao, nehotice sam snažno lupnuo nogom, jer sam video da se nešto dlakavo mrda tamo dole, kao rep neke životinje između mojih nogu – i nisam mnogo ni pogrešio, drhtajućim nosem, stvarno mi je jedna mala životinjica gurkala i njuškala nogavice, jedna kunica ili belica, ili možda lasica, ne znam, samo sam video da joj je rep dlakav i da njuška uzbuđeno, i da je, kad sam lupnuo nogom, pobegla prema zadnjim redovima, oni do mene, gledali su me s podozrenjem, ne shvatajući moj nemir, a ja sam se pravio, kao da se ništa nije desilo, nakašljao sam se, i nastavio da gledam film, tačnije, kraj filma, jer su slova na platnu baš počela da letucaju nagore;

međutim, osetio sam, da tu nešto ipak nije u redu, kao da mi je jedna čarapa mokra, a to mi nije bilo jasno, jer mada su u bioskopu grejali stvarno ludački, toliko ipak nisam mogao da se oznojim, mislio sam;

kada su u sledećem momentu upalili svetlo, video sam, da se jedna manja barica skupila oko mojih levih cipela, jedna tamnija mrlja, veličine dlana – ovo ne može biti, mislio sam, ovako nešto se ne događa: ova bedna kunica ili belica me je popišala, zato mi je noga mokra;

oni do mene, kada su ustali i krenuli napolje, takođe su primetili baricu na podu, na šta sam se ja hitro pomerio i stao u kolonu koju je nosila bujica ljudi, i kako smo se polako mileli prema izlazu, u naručju jedne crnokose mačke sam ubrzo opet ugledao životinjicu, domaćeg pacova s dlakavim repom, i mislim da nisam bacio baš najljubazniji pogled na tu mačku, jer čim me je ugledala, istupila je iz reda i sačekala me, a kad sam joj se približio, oslovila me je odmah, da se ne ljutim, čini joj se da je Šamu meni smetao u toku filma;

znači Šamu, mislio sam, tako se zove dakle;

jednog nesmotrenog momenta, objašnjavala je, nažalost, ispustila je povodac iz ruke, i Šamu je odlutao među stolicama, stvarno joj je žao, ako me je uplašio;

dok je govorila, nisam obratio pažnju na njene reči, već na usne, samo sam gledao njene usne, to, kako je oblikovala reči, jer bez obzira na svoj bes, morao sam da konstatujem, kako su ove usne dražesne – i bes mi je brzo ponestao, skoro neprimetno je ispario, kako sam joj posmatrao usne, dok smo stigli do izlaznih vrata bioskopa, jedva je ostalo jeda u meni, i tek onda sam došao k sebi ponovo, kada smo, ona prva, a ja za njom, istupili na vrata bioskopa, tek onda sam se setio ponovo, da mi je čarapa skroz mokra, a ustvari da me je Šamu u toku filma dobro popišao;

zastao sam, protresao nogavice, pa sam se nagnuo i počeo da nameštam čarape;

mala crnka je ubrzo shvatila, o čemu se radi, i glasno je prsnula u smeh, a onda se izvinula, i opet počela da objašnjava, rekavši, da Šamu i sa njom ovo isto radi, neprestano, kod njega je ovo znak privlačnosti, beskrajno joj je žao zbog ove mučne situacije – pa da mi se nekako oduži, rado će me odbaciti kući, svojim kolima, govorila je, pa je zagrlila Šamua levom rukom, a desnu je pružila prema meni, i predstavila se: ja sam Dorina, rekla je, i smeškala se uz to;

pogledao sam je u oči, u crne, samouverene oči, koje su blistale izazivački;

znači Dorina, mislio sam, i pružio ruku, i rukovao se sa njom, i: ja sam P., rekao sam, i ponovio, P., mada se ne zovem tako;

njena lagana, tamnosiva jakna je bila napravljena od cepane kože, od finog, mekanog materijala, a ispod je nosila tamnoljubičastu košulju, do grudne kosti otvorenu, mada je bio kraj februara, hladno vreme;

brzim pogledom sam ustanovio da ispod košulje ne nosi brushalter, i od ovoga su mi prostrujali žmarci prema preponama, naime, u to vreme, ako sam dobro izračunao, već dve godine nisam bio sa ženskom, i mada sam dosta dobro podnosio ovaj primorani celibat, ove "animalsko" razvijene dojke su ipak pokrenule nešto u meni, i taj neočekivani napad na moja leđa odnosno u stomak me je veoma iznenadio;

u međuvremenu smo stigli do Dorininog crnog Golfa, i kad sam seo pored nje, padao sam iz jedne začuđenosti u drugu, jer su kola i spolja i unutra bila toliko očuvana, kao da su nova novcata, a povrh toga ovaj Golf se nije ni moglo uporediti sa našim uobičajenim, razdrndanim Floridama ili otrcanim, pohabanim kombijima;

ovo je bio neki sasvim drugi svet;

uzgred, sevnuo mi je kroz glavu i to, da Dorina verovatno ima veze sa nekim od ogranaka bujno cvetajuće crne berze; alkohol, cigarete, mutni poslići, takve stvari su mi padale na pamet, ali nisam puno lupao glavu o tome, seo sam pored nje, ali sam, za svaki slučaj, vezao sigurnosni pojas;

Dorina je uzela kavez od tankih žica i zaključala Šamua koji je hitro njuškajući treptao, nosićem pipajući u prazno, i tako mi je već postao nešto simpatičniji, zatim je i Dorina sela kod volana, i počela da priča, da je došla usvari iz susednog grada B., naime, čitala je o ovom prirodno-naučnom filmu, i pomislila je da bi bilo korisno pogledati ga, kad je već donekle interesuje ova tema, a ovde misli na teme iz oblasti prirode, ali nije očekivala baš ovo, šumska privreda je jednostavno ostavlja ravnodušnom, štaviše, bilo kakva privreda, apsolutno ravnodušnom, rekla je, i pokrenula Golf, pa se okrenula prema meni, i pitala, smeškajući se, onda kuda da me vozi, i taj osmeh mi je opet pokrenuo vruć talas prema nabujalom donjem delu tela, grlo mi se osušilo, još je dobro što me glas nije izneverio kad sam odgovorio, da samo pravo, do kraja ovog puta, pravo, pa kod zadnje raskrsnice levo;

krenuli smo;

i, nažalost, kažem sada, nažalost, stigli smo vrlo brzo;

pre nego što sam izašao, još jednom se izvinula – o, nije to ništa, odgovorio sam, i zahvalio sam se, što me je dovezla;

okrenuvši se, još jednom sam joj mahnuo, zatim je crni Golf pod velikim gasom protutnjao, sve brže i brže se udaljavao, i kad sam stigao do vrata svoje kuće, već je nestao na ćošku, a ja sam se tek onda setio, da sam mogao da je pozovem na jedno piće, ili možda na jednu kafu, bez šećera, sa mlekom;

inače sam relativno davno imao doživljaj, koji počinje sa kafom, mislio sam, ulazeći u predsoblje;

ali ubrzo mi je već bilo drago što sam propustio priliku, jer samo mi još fali, da se upetljam u suvišna uzbuđenja...ne, to ipak ne, mislio sam... i osetio sam veliko olakšanje, barem sam verovao da je to;

ušao sam u kuhinju, sipao sebi čašu mleka iz frižidera, i dok sam hladno mleko pio, sa prozora sam posmatrao senke večeri;

međutim, ništa nije ovako jednostavno, ovo sam bar mogao znati;

možda sam i znao, ali sam želeo da nasamarim samog sebe, da prevarim samog sebe još jednom, kao da mi nije jasno, zašto ću morati da se nemirno prevrćem cele noći, mada ovoga puta nije susedni pas bio krivac, zbog nekih drugih stvari sam se budio bezbroj puta, jedna duboko raskopčana košulja je raspršila moje snove, zbog nje sam se budio sa izmučenom, izgužvanom kožom na licu, i sa podočnjacima;

pre podne sam pokušavao da nastavim jedan započeti rad, u to vreme sam otkrio male proze savremenih austrijanaca, i kad već uopšte nisam bio uspešan u pisanju drame, barem sam želeo da prevodim neku prozu, a austrijance sam zbog nečega smatrao uzbudljivim;

to pre podne ipak mi ni ovo nije išlo, nisam mogao da se koncentrišem, tačnije ništa nisam mogao da posmatram sa pažnjom, osim tamnoljubičastog dekoltea koji je ponovo i ponovo doplivao do mene, tako da na kraju mi nije preostalo ništa drugo, krenuo sam, i nehotice otišao do autobuske stanice, ne misleći na to, da li će autobus uopšte dolaziti u tim kasnim prepodnevnim satima, ili već skoro u podne, ali nisam stajao ni petnaest minuta, u tornjevima crkvi su odzvonili tačno dvanaest, i zahvaljujući mojoj paklenoj sreći, pojavio se "interurban", na čijoj stranici su se slova već dobro izbledela, kao i crtež stilizovane laste pored njih, ali ništa od ovoga sad nisam primetio, kad mi se autobus približio, mahnuo sam, i popeo se dok mi je srce ubrzano kucalo – sa tim je započeo kratki istorijat mojih vožnji autobusom;

kad sam stigao u B., pošto je bilo divno vreme, samo je vetar pirio malo oštrije, krenuo sam u šetnju, i šetao gradom, naročito u predelima gde su živeli bogatiji, imućniji, jer sam se nadao, da ću negde pronaći tragove crnog Golfa, ali sam uzalud hodao ulicama, nisam ga našao, nažalost, pa sam otišao u centar, u srce grada, da "samo onako" razgledam grad, ali bez uspeha – na kraju sam zastao pored fontane koja je bila obložena daskama, spremna za zimu, seo sam na jednu iškrabanu i isklesanu klupu, da bih se odmorio pored zamišljenog vodenog žubora fontane, i da bih razmišljao o tome, u šta sam se uvalio, šta je ustvari sve ovo, što je započelo, ako išta postoji, što je započelo;

ništa mi nije bilo jasno;

naime, da vidimo samo tu duboko raskopčanu košulju, čija je boja podsećala na sok od borovnice, kad bolje razmislim, bila je izričito neukusna, a da iza nje nisu bile te zamamljive grudi, verovatno je ne bih ni pogledao, ili ako i bih, odmah bih okrenuo glavu, a sada se ipak desilo, da sam, bacivši pogled na ljubičasti dekolte, u momentu zaboravio na sav svoj bes, međutim, ako je to tako, onda sam se u sekundi zagubio u ovu Dorinu;

i upravo to je bilo to što mi nije bilo jasno;

pošto sam sve ovo lepo promislio, sa nešto lakšim koracima sam krenuo prema stanici, pa sam, bez ikakve brige, da li će ikada doći autobus ovog vetrovitog popodneva, stao pored table koja je obeležavala stanicu, a koja je napola bila srušena;

četiri sata je prošlo, bilo je oko pola pet, naveliko se smrkavalo, prošlo je i četrdeset i pet minuta bez ikakvog dešavanja, čak sam i posle pet, i oko pet i petnaest stajao tamo isto tako, sam, kao i ranije, nije bilo nikakve promene, jedino je promet postajao slabiji, jedva je bilo prolaznika, a ja sam počeo da se pripremam polako, da će ovo čekanje potrajati možda i više sata;

u međuvremenu se nebo totalno smračilo;

i onda se odjedanput, kao najmanje mogući preokret, pojavio se jedan crni auto na ćošku, usmerio se prema stanici, i isprva se nisam ni iznenadio, tek kad je stigao do mene, jer sam ga onda prepoznao, da sam ceo dan tražio ovaj crni Golf;

i Dorina me je primetila, i vratila se, napravivši veliki polukrug, a Golf se odjednom stvorio ispred mene, spuštenim prozorom;

nju čekam, jel tako, pitala je, da me odbaci kući?

ostao sam bez daha, jer dok sam čekao, sasvim sam zaboravio, zašto sam ja uopšte došao u B., i šta sam ceo dan tražio na tom suncu i vetru – a sad je nasmejana Dorina bila tu, preda mnom kao i crni Golf, baš tako, kako nisam smeo ni da zamislim;

naravno, rekao sam, nju čekam, naravno, i dodao sam: već sam počeo da se jedim, zašto ovoliko kasni;

smeškajući se nagnula preko menjača i otvorila vrata;

otrovno zelena, konstatovao sam, umesto ljubičaste sada je nosila otrovno zelenu košulju, tačnije ne košulju, već izrazito tesnu majicu, i u tom momentu mi je postalo jasno, šta je to što me je privuklo u B.;

otkad je čekam, pitala je izazovno;

na to sam skoro odgovorio, pa, otkad sam živ, ali bogu hvala, nisam morao da odgovorim, jer je nastavila dalje: ne zna, kada će doći autobus ovuda, u zadnje vreme linije su dosta nepouzdane, tako da će me stvarno odbaciti kući, ako mislim, i ako mi se ne žuri jako, naime, pre toga mora da skokne do stana, na pet minuta samo, posle možemo da idemo, samo mora da nahrani životinje, rekla je, mogu je sačekati i u kolima – ali možemo i zajedno gore, ako mislim, Šamua već inače poznajem, dodala je smeškajući se;

pa da, odgovorio sam, Šamua dobro poznajem;

jedva sam mogao da poverujem, da sam opet u crnom Golfu, pored Dorine, i da upravo idemo u njen stan, bolje reći, da uplivavamo u jednu novu priču, ove februarske, vetrovite večeri;

malo joj boli glava, rekla je, moraće da popije jednu kafu, ali naravno, prvo će me odbaciti kući;

toliko mi se baš i ne žuri, rekao sam, i ako to pomaže glavobolji, jedna kafa i sa moje strane svakako može da stane;

stigli smo do glavnog trga, do daskama pokrivene fontane, gde sam satima ranije šetao u sasvim drugačijem raspoloženju, i sve ovo mi je postajalo još neverovatnije, a kad smo stali kod iste klupe, na kojoj sam ranije sedeo, mislio sam: ne, ovo je nemoguće, sve ovo nema veze sa stvarnošću;

hajdemo onda gore, rekla je, da popijemo jednu kafu;
u redu, odgovorio sam, jednu kafu, bez šećera, sa mlekom.
 

Prevela s mađarskog: Jolanka Kovač

nazad