Prevedena književnost

Rosa Časel
(Rosa Chacel)

SVEDOCI

/Španska priča/

Već je bilo prošlo neko vreme od podneva, zapravo, sasvim neodređen vremenski period, precizno teži da se utvrdi nego vreme za koje jabuka padne sa grane na zemlju, jer su u tom trenutku neuhvatljivi delići kamena polagano padali i taložili se na ulici.

Mašine koje su radile na rušenju jedne kuće su se upravo zaustavile. Muškarci su se brzo prepustili odmoru kao što su i metalne reze pale na magacinima i skladištima, a u vazduhu su samo ostale da lebde čestice prašine različitih vrsta i struktura, uporne da se ne spuste na zemlju. Među njima su kružili neprijatni i teški, nerazlučivi mirisi: ulja, trulog voća, kože.

Nije bilo žive duše na ulici. Samo je mladi Sirijac, koji je prodavao dugmad i trake zauzimajući tako svojom robom polovinu ulaza neke kuće, provirivao kroz vrata jednom polovinom svog tela. Drugi deo ulaza bio je mračan tako da je drugi deo mladićevog tela ostajao u senci. Onim delom kojim je izvirivao na vrata, izlagao se podnevnoj jari bez zaklona.

U daljini, na ulici, pojavio se neki čovek. Dolazio je trotoarom nasuprot vratima kod kojih je stajao Sirijac. Nije bilo ničeg upadljivog ni u njegovom izgledu ni u njegovim pokretima: bio je to samo čovek koji je dolazio susednim trotoarom. Ipak, dok se približavao, njegov način hodanja postajao je neprirodan, malo po malo je skraćivao korak, tačnije, njegov hod je postajao spor, što se više približavao bio je sve sporiji; dok se istovremeno sve više naginjao napred poput omekšale sveće. Naposletku je, na dve kuće od mesta preko puta, pao.

U prvom trenutku, momak nije reagovao. Sačekao je da vidi da li će da ustane. Ali, videvši da neće, pošao je da mu pomogne. Prešao je ulicu i na manje od jednog metra razdaljine pružio mu je ruku s namerom da ga podigne i uhvati pod ruku. Nije uspeo da ga dotakne. Zaustavio je ruku na pedalj od njega, trenutno se ukočivši od užasa, a onda potrčao do magacina čija su vrata bila otškrinuta. Nekoliko radnika je jelo za stolovima i nije želelo da ga sasluša. Govorili su: "Ko je tu pijan – on ili ti?". Ali Sirijac je bio uporan sve dok jedan od njih nije pogledao kroz prozor i video nejasnu figuru čoveka koji je pao na zemlju. Onda su krenuli za mladićem. Pretpostavljali su da je povređen u udesu. Kada su već bili blizu, Sirijac ih je zaustavio rekavši im: "Gledajte dobro šta mu se dešava!"

Čovek nije bio potpuno nepokretan, ali isto tako nije ni izgledalo kao da pokušava da ustane, ipak se pomerao, trzajući se kao da se bori sa nečim, a pri tom je bilo jasno da ne može da se izbori. Jer, kada je postalo jasno šta mu se dešava, upravo zbog toga je postajalo potpuno neshvatljivo, ljudskom razumu neprihvatljivo. Od užasa četvorica muškaraca nisu mogli da se pokrenu, sve dok jedan od njih nije uspeo da se otrgne od te odvratne opsene koja ih je paralisala i prekine lanac, spleten od sopstvenih stegnutih, zgrčenih nerava.

Grčevitim pokretima poput trzanja kabla pod prevelikim naponom, radnik koji se izdvojio iz grupe opet se uputio ka magacinu, a kada je stigao tamo, krenuo je ka telefonu. Pitali su ga šta se dešava i on je odgovorio, ali njegov glas nije bio razumljiv. Otvorio je telefonski imenik. Stranice su se pomerale pod njegovim drhtavim rukama, zbog čega nije mogao da vidi brojeve. Neka žena je došla da mu pomogne i naslutila je šta je želeo iako nije razumela ni reč. Sva zbunjena je prelistavala stranice i ništa nije našla. Viknula je ne bi li došao magacioner da joj pomogne i njih dvoje su, otimajući slušalicu od čoveka koji ju je čvrsto držao u ruci, tražili informaciju od centrale. Ali niko nije mogao da se seti broja hitne pomoći koji im je centrala bila dala. Tako da su morali ponovo da pozovu. Na kraju su uspeli da se sporazumeju i tražili su kola hitne pomoći nespretno objašnjavajući adresu mesta gde se nalaze.

Zatim su svi koji su bili u magacinu otišli da se uvere u ono što su uporno tvrdili da ne razumeju. Svi su otišli, i čovek koji je došao da telefonira vratio se sa njima. Otišli su magacioner i momci i drugi radnici sa dvema ženama koje u početku nisu obraćale pažnju; pa i ona koja je pritrčala da pomogne oko telefoniranja, a radila je u kuhinji. Okružili su čoveka koji je ležao, ali koji više nije bio samo čovek koji je pao: više uopšte nije bio čovek.

Ono komešanje koje je na početku moglo da liči na napad grča od koga se trzao, nije u potpunosti bilo prestalo, ali je polako prerastalo u podrhtavanje slično gustoj smesi koja počinje da vri. Na kraju se čovek sveo samo na to: bezobličnu masu. Polako je tonuo u samog sebe, polako je omekšavao tako da prsti na njegovim rukama više nisu bili odvojeni među sobom, već mu je ruka bila masa svetlije boje koja se mešala sa rukom tamne boje kakve je bilo i čitavo njegovo telo, obučeno u odeću, pošto su odeća i obuća prolazili kroz identične promene kao i sam čovek. Sve se to sjedinjavalo i polako poprimalo oblik homogene mase, prelazilo iz čvrstog stanja, živog bića koje još uvek diše u nekakvu pihtijastu masu koja je podrhtavala i odavala nekakvu paru zatvorenu u njoj nastojeći da pobegne u mehurić poput usporenog uzdisaja, i malo po malo je poprimala mutnu prozirnost ahata, pokušavajući da se vrati u tečno stanje, kao što kapljice voska ostaju okrugle zato što ih vazduh zgušnjava oko sveće i od njih stvara sloj koji je u stanju dugo da zadrži svoj oblik bez širenja.

Masa više nije imala obline koje bi odgovarale izgledu koje je telo imalo. Prvobitan oblik se još raspoznavao samo po nečemu nalik žilama koje su sporo nestajale iz čitave celine, a naravno, ta celina, nakon što je izgubila na čvrstini, polako se razlivala po kamenim pločama pokrivajuči svaki put sve veći prostor, sve dok na kraju zbog gubitka gustine nije dobila nepravilan oblik, koji se kidao na onim mestima na kojima se tlo spuštalo i klizeći niz ploče trotoara završila u slivniku. U tom trenutku činilo se da ponovo vraća svoju životnost, onu kojom tečnosti ubrzano jure da bi popunile najniže delove, povinujući se zakonu koje ljudsko oko ne opaža i zbog toga deluju pune znanja ili volje koja ih pokreće. Ali pre nego što će stići do otvora slivnika, primetili su da su se zaustavile i počele da natapaju zemlju. U prvi mah je izgledalo kao da nestaju na mestima gde su se spajale kamene ploče, a zatim je prvi deo koji se zadržavao na granitnim pločama, počeo da se smanjuje kao da uranja u šupljine kamena. Njegova brzina postala je poput one koju imaju isparive tečnosti, čije slivanje, ukoliko se prospu po podu, počinje brzo da se rasipa po ivicama i nestaje bez traga.

Pre nego što je potpuno nestala, začula se sirena hitne pomoći i kola su se, skrenuvši iza ugla, zaustavila pored grupe ljudi.

Dvojica bolničara su iskočila iz kola i počela da krče sebi prolaz. Već u prvom kontaktu sa ljudima koji su bili svedoci tog čudesnog događaja i jedni i drugi su se iščuđavali pred nepojmljivim. Oni koji su pristizali govorili su uobičajenim jezikom. Pitali su gde se nalazi čovek kome je pozlilo, da li je još uvek živ, ko ga je odveo. Oni koji su stajali u krugu ništa nisu odgovarali. Dugo im je trebalo da iz njihovih, od užasa poluotvorenih usta, izađe makar jedna reč i jedino što su uradili beše da se odmaknu, da puste druge da priđu i vide. Međutim bolničari su zahtevali objašnjenja. Gledali su onu mrlju koja je samu sebe gutala ne prepoznavši u njoj krv. Navikli su da na mestu gde je neki čovek pao nalaze trag istekle krvi iz presečenih vena, a ona materija koju su posmatrali nije imala tu prepoznatljivu crvenu boju koja vapi za milošću kao poslednjim pravednim činom. Bila je neke složene tamne nijanse poput patnje ili bezgranične moći, a pitanja ljudi koji nisu uspeli u potpunosti da shvate šta se dogodilo, ostajala su bez odgovora kao obični pokreti jedne nedelotvorne stvarnosti.

Među onima koji su bili prisutni od samog početka, tišina je bila straža nad oružjem koje se ne može odložiti pre potpunog uništenja tela. Samo čovek, koji je uspeo da prekine zatvoreni krug zaprepašćenosti i koji je stupio u kontakt sa ljudima koji su bili van tog kruga, nije više mogao ni da se vrati u njega, niti da se oslobodi doživljenog utiska. Glas tog čoveka odzvanjao je među pitanjima, ne zato što je na njih odgovarao, već zato što nije mogao da ćuti. Puštao je neartikulisan krik. Bio je kao zvono koje vetar pokreće, kao što je već rečeno, grčevito podrhtavanje, slično žici koja se trza pod prevelikim naponom.

Ne želeći da poveruju u čudo, ljudi iz hitne pomoći, očvrsli u službi, strahovali su od prevare. Hteli su da se uvere da nisu namagarčeni i pretili su sudskim istragama. Niko ih nije slušao. Oni koji nisu mogli da odvoje pogled od blede senke koja se sada jedva raspoznavala na kamenim pločama, samo bi ponekad podizali glave ka njihovim licima, očekujući da im poveruju. Ali ljudi nisu popuštali, govorili su da se radi o laži oko koje se dogovorila grupa ljudi ne bi li prikrila zločin jednog od njih; pa ipak na kraju, videvši da će svakog trenutka nestati i poslednji materijalni dokaz te pojave, o kojoj nisu smeli da sude, a ni da je poriču, dogovorili su se da ponesu deo od te mase na analizu i pokušali da se približe ne bi li uzeli uzorak, ni sami ne znajući kako. Tada se umešala neka žena i viknula, bolje rečeno ispustila uzdah, pošto je njen glas bio poput udaljenog šapata: "Ne dirajte ga!"

Ljudi koji su došli da pomognu su ustuknuli. Onima iz grupe oteo se žamor, neka vrsta urlika, i preteći su odbili mešanje sa strane, koje remeti poslednje trenutke u kojima će nestati čudesna pojava bez traga. Nisu želeli da propuste taj trenutak u kome će se i poslednja nijansa izbrisati, poslednja mrlja na još uvek neobično obojenom kamičku i povratiti svoju prvobitnu boju. Želeli su da pogledom opipaju tlo nakon što na njemu nije preostalo ni najmanjeg traga postojanja onoga što je tlo upilo. I na kraju ga više nije bilo. Onda su shvatili da moraju da se raziđu i krajnji, definitivni i sveukupni ishod događaja uobličavao se u dušama različitih ljudi na različite načine, kao u posudama raznovrsnih oblika.

Naizgled neobjašnjivi događaji, posmatrani iz ove stvarnosti nisu se mogli predvideti jer su samo proizvod hemijskih reakcija, vrenja, izdržljivosti ili odbojnosti. Tako da su ljudi pristigli među poslednjima, koji jedva da su prisustvovali razvoju pojave, a kojima su zbog toga nedostajali podaci da bi o njoj posvedočili, poželeli da poveruju i, uz ono malo što su videli, počeli su glasno da iskazuju svoje uverenje. Za razliku od njih, drugi su iscrpeli svoju snagu doživljavajući proces od početka do kraja, a kada su utvrdili da je čovek potpuno nestao, osetili su olakšanje od uznemirenosti prouzrokovane neljudskim događajem i nemarno poželeli da zaborave ono što su videli.

Neki su pokušavali da pouzdana znanja i ona koja to nisu bila objasne zakonima zdravog razuma i govorili su da će se ona u budućnosti dovoljno unaprediti da objasne tu pojavu, ili pak da treba prihvatiti nedokučivost nekih pojava koje nam nebo ili neka druga sila šalje.

Čovek čiji glas nije mogao da se smiri, i dalje je ispuštao nemušte krike, dok mu se iz grla, ponekad, čuo samrtni hropac hijene, ponekad, nasumična harmonija harfi okačenih na vetru, a povremeno glas proroka.

Svi su se razišli po gradu i svi su se, osim njega, vratili svom svakodnevnom životu i uobičajenim poslovima, i dok su neki potisli sećanje, čak ga i zaboravili, drugi su ga pamtili sa zahvalnošću i strahopoštovanjem.

Samo je on, čovek koji je odmah poverovao u ono što je video i viknuo ne bi li se probudio, prekinuo sa svakodnevnim poslovima i poremetio svoj život kada se priklonio verovanju čiji se smisao, stran našem rasuđivanju, lišen svake uzornosti, pothranjivao sokom ludosti.

Na pločniku nije ostao nikakav trag koji bi prolaznike upozorio gde staju nogom. Sa praga prodavnice, mladi Sirijac bi motrio to mesto tačno prepoznajući svaki pedalj zemlje na kome se sve to odigralo i, premda nikada nije posumnjao u to, u nekim trenucima je njegovo uverenje bilo još čvršće jer su ga potkrepljivale određene činjenice koje je iznova i iznova razmatrao, a davale su nem odgovor, ili možda pre nejasan i dvoznačan, nego nem. Odgovor koji se dobija kada se traži objašnjenje za ono što prevazilazi ljudske moći.

Momak je svakog dana viđao ljude zaokupljene svojim obavezama kako prolaze onim pločnikom i nije očekivao od njih nikakav znak. Ali, kada bi video da nailazi pas, željno bi iščekivao. Znao je da je iracionalna čistota verovatno bila osetljiva na magnetizam koji je izbijao iz tog komada zemlje. I, mada nikada nije dobio ubedljivu potvrdu za to, nikada se nije ni razuverio u svoje sumnje. Nikada nije uhvatio psa kako uzmiče ili okleva, što bi ga navelo da jasno pomisli: odavde dalje ne ide. Pas bi uvek skretao, na nekih par metara ranije, a da ni ne pogleda ili bi ga, kada dođe do same granice, iznenada privuklo neko smeće, po kom će preturati i površno ga njuškati. Nikada se nijedan pas nije naglo zaustavio da pogleda pravo, onako kako čovek mora da gleda da bi video. Jedino što je uspeo da zapazi kod nekih pasa je blago savijanje uveta ili pak brzo izvijanje slabina kao da otresa strah niz rep.

Ništa više nikada nije uspeo da uoči. Ali je to i dalje posmatrao u nedogled, ne skrenuvši pritom pogled ni za pedalj. Mesto na kome se čudesni događaj odigrao se tako dobro urezalo u njegovom pamćenju kao osnova hrama čiji temelji traju vekovima.

I dalje se brinuo za svoju robu, a da niko nije primetio tajnu priliku koju je vrebao, pošto su svi mislili da je to što sija u njegovom istočnjačkom pogledu bila ona mračna svetlost vere koja gori u crnim očima, koje su se napajale svetlošću sa njenih izvora.
 

Sa španskog prevela: Marina Kojović
Izvor: Fueron testigos de Rosa Chacel
 

nazad