Iz rukopisa

Milenko Pajić

NEPRILAGOĐENI

Smrt srednjeg brata. Retke su bile porodice sa troje dece. Jedno ili, najčešće, dvoje. Samo je porodica Joksimović imala troje dece. Danica je bila najstarija, a onda su se rodile dvojke, Savo i Slavka. Očigledno da ni Joksim i njegova žena nisu planirali trojke, nego se tako, jednostavno desilo. Doduše, po okolnim selima bilo je prodica sa više dece. Jokovići, jedno drugom do uveta; imena su im nabrajana kao neka vrsta pesmice: "...Milija, Mićo, Cajka, Leso!" Petronijevići su imali đake u svakom razredu po jedno. Njihov otac, kamenorezac, narodni klesar, nikako nije uspevao da pogodi kome ide na roditeljski sastanak. Matijaševića je bilo osmoro, pet sinova i tri kćeri. Najstariji bio je Jordan, pa onda Pero, pa Slavko, pa Slavujka, onda Nada (ona je učila sa mnom), pa Vladimir, pa Stanko, i na kraju Mira. Bilo je dovoljno radne snage, ali nije bilo zemlje. Bilo je pastira, ali nije bilo ovaca. Familije bogate decom obično su živele u siromaštvu. Ali, ta deca bila su bistra, vesela, zdrava, a kasnije, u životu, veoma uspešna. Bežala su od bede i davala sve od sebe da se nikada ne vrate u seosko blato, da više nikada ne osete vonj staje...

Odmah posle rata, 1945. godine, rodio se moj brat. Naši roditelji obradovali su se slobodi, pa su mu dali ime Slobodan. Bila je to neka vrsta mode, ali i preporuka (čitaj: direktiva). Tako se prvih posleratnih godina rodilo najviše Slobodana i Slobodanki. Svako drugo detinje ime slavilo je dolazak Slobode. Slobodan se rodio u Krstacu, selu u kome su se roditelji zatekli posle rata. Stanika Karić, pomogla je majci da se porodi. Kasnije je govorila bratu: "Ja sam tvoj privatnik. Prihvatila sam te kad si se rodio. Presekla pupčanik i lepo namestila pupak. Učiteljica se porodila lako, nije se ni javila. Zdravka je poslala Radenka da uzme muštuluk od učitelja... Šta radi učo? Ništa. Samo puši i šeta oko škole. Šta ti je dao? Dao mi plajvaz i povukao me za uvo!...

Mladim učiteljima nisu baš cvetale ruže. Sumnjalo se da je otac bio simpatizer četnika. Vukle su se priče da je u Pantelićima potpisao neki papir, običan zapisnik sa sastanka ili pristupnicu, ko će znati. Nova vlast sumnjala je da je Učo bio član tajne, nacionalističke organizacije. Kao što su ljudi naklonjeni komunistima pravili spiskove i osnivali tzv. Narodno-oslobodilačke odbore (NOO), tako su i kraljevi podanici činili nešto slično. Odmah posle oslobođenja pokazalo se da ta rabota nije bila ni malo naivna. Ko je pristupio pogrešnoj koloni, ko se potpisao ispod  pogrešnog spiska, lako je mogao rusu izgubiti glavu.

Otac je bio uznemiren, nervozan, a uz to boleo ga je stomak. Za vreme rata sklanjao se i bežao kako god je znao i umeo. Jednom prilikom peo se na tavan pokušavajući da nađe sklonište. Merdevine se izmaknu na klizavom podu hodnika i on padne sa visine preko tri metra. U padu polomi domali prst leve ruke. Naiđu četnici, a on leži u krevetu sa zavijenom rukom. Šta je, Učo, jesi li to ranjen u borbi s partizanima? Gospodine Jankoviću... Nemoj ti meni – gospodine, nego slobodno: Vojvodo!... Vojvodo Jankoviću, da ti pravo kažem, pošao sam da zamenim crepljike na krovu. Omaknu mi se stube i padnem s tavana baš na ovaj prst... Možeš li da nosiš pušku? Ne mogu, vojvodo! Nemoj da te nađem s crvenima! Ne brini ništa... E, Učo, Učo! Možda si imao sreće da padneš s tavana... Samozvani, divlji vojvoda Milutin Janković, koji je terorisao ceo kraj, obode konja i ode na čelu kolone... Ocu je taj prst ostao kljast celog života. Kosti su srasle ružno, nakrivo. To mu je bio osobeni znak. A umeo je po neku ošišanu đačku glavu da čukne tim prstom koji je ostao krut i neosetljiv...

Pričali su, (mnogo) kasnije, otac i Vlajko Đurovljević, uz čašicu ljute rakije, kako su, i na najmanji znak opasnosti, bežali u šumu. Uhvate pravac, kroz gajeve i zabrane, preko Budišnica u Lisice. Ili uz neki potok, kroz bespuće. Uzbrdo, uzbrdo, hoće duša da izdahne. Od lupanja srca ne čuju ništa. A sve im se čini da ih neko goni. Evo ih, stižu... Viču: Stoooooj!... Stao sam!... Ko ide?... Učitelj iz Krstaca!... Učo, jesi li to ti?!... Jesam, ja sam. Uh, Bog te mazo! U malo te ne ubismo. Držao sam te, lepo, na nišanu. Gledam te preko mušice, minut-dva. Povučem oroz do prvog kolenca. A onda kao da mi nešto kaza, šapnu: Pitaj-de ko ide. Da pitam ili da pucam? Da pucam pa, posle da pitam?! (Smeju se u zasedi.) Ko ti je to s tobom? Vlajko, žandar iz Markovice. Na odsustvu, a i bolestan... Kud ste pošli? Da beremo pečurke... Mnogo ste zabasali. Nema ovde jestivih, ostale samo otrovne. (Opet smeh iza bukava.) Mlečnjače i lisičarke mi smo davno obrali, počupali. A nije ni kiša skoro pala. One niču posle kiše. Znam da niču, nego hajde da probamo... Sigurno da umeš oko gljiva. Ti si seljački sin, ali školovan... Jeste, otkud znaš?... Znamo mi šumski ljudi (smejanje iza šiblja), svašta  mi znamo. A šta ne znamo, mi se raspitamo. I sve lako saznamo... Dobro, prijatelju... Nego, beži, Učo, dok sam dobre volje. A i ovaj mi se prst na obaraču ukočio. Nešto mi kazuje: povuci, a neki drugi glas: nemoj još (raskalašno, drsko smejanje)... Vlajko i otac nikada nisu saznali koji su ih to šumski ljudi držali na nišanu. A nije ni važno, samo kad nisu pripucali...

Otac se našao u nezavidnom položaju. Nova vlast nije mu bila naklonjena. Mitraljezi su, noću, gruvali u vrbaku oko Bjelice. Sudovi još nisu počeli da rade, ali kazne su izvršavane, po kratkom postupku. Otac nije mogao da zaspi, a i stomak ga je mučio. Duga noć, nikako da svane. Ne znaš šta ti donosi novo jutro. A o sledećoj noći, ne smeš ni da misliš... Kako nije bilo previše pismenih ljudi, oca odrede u komisiju za otkup. U gradovima je vladala glad, a sela bila puna sirotinje. Predsednik NOO i otac dobiju spisak domaćina, količinu robe i volovska kola. Rano krenu po zaseocima, a kasno stignu u magacin s punim kolima... I tako su radili neko vreme. Kad, jednog dana, pred veče, predsednik NOO kaza ocu: Ova kola, Učo, da se istovare kod moje kuće. Neće moći, predsedniče. Sve ide u magacin... Jel tako?! Tako...

Sutradan otac dobije premeštaj u selo Luke, srez Ivanjica. Očigledno – po kazni. Nušić je kazao: Bićeš viđen za Ivanjicu!... Mora biti da nije ni čuo za Luke. To selo je zaista bilo na kraju Sveta. Odatle su počinjale neprohodne šume Peštera. Jedino po čemu je ono bilo čuveno, to je čvrsta i zatvorena zajednica staroveraca. Komuna je namerno izabrala usamljen kraj, kako bi se njeni članovi nesmetano posvetili veri. Svi su oni bili Srbi pravoslavci, kao i ostali seljani toga zabačenog kraja. Razlika od ostalih žitelja, koja ih je po malo činila čudacima ili bar drugačijima, bila je u tome što su se oni strogo pridržavali svih zakona pravoslavlja. Išli su svakog jutra i večeri u crkvu, usredno se molili, više puta krstili i klanjali, glasno čitali Oče naš, zajedno pevali psalmove i strogo vodili računa o postu.  Srpski seljak je i inače mršav, suv, spečen u licu, a žitelji sela Luke bili su još mršaviji, suvlji i spečeniji, skoro živi kosturi. Inače, živeli su mirno, usporeno, kao izvan vremena i Sveta. Kretali su se lagano, kao da nikad nigde ne žure. Preterano skromni, bedu su prihvatali kao Božiju volju. Daće Bog, govorili su. Bog dao, Bog uzeo...

U osvit Novog doba, kada je radnička klasa izvojevala pobedu i zahtevala da se poštuju njena prava, kada su komunisti propagirali ateizam, otac je dobio zadatak da se nosi sa ortodoksnim svetosavcima u srpskoj Nedođiji. Škola je bila na ivici guste, stoletne šume. Ujutru su novi učitelji zaticali tragove cokula svuda po školskom dvorištu. Ostaci četničkih bandi i drugih naoružanih grupa, muvali su se okolo u potrazi za jatacima i za hranom... Tu, u Lukama, rodi se Stevica. Otac je insistirao na tom imenu. A majka nije imala ništa protiv. Drugom sinu otac je, iz zahvalnosti, namenio ime svog ujaka Stevana Vulovića, čuvenog trgovca iz Čačka, vlasnika dućana Kralj Čarapa, što je postalo i njegov nadimak. Takav je bio običaj, da brigu o sestriću, čija je mati a njihova sestra umrla na porođaju, preuzmu braća Vulovići: Đorđe, Stevan i Đunisije, rodom iz sela Duba, srez bajinobaštanski, zadnja pošta Zlodol. Đorđe ga je pomagao dok je učio osnovnu školu, Stevan – dok je pohađao gimnaziju. Đunisije mu je nudio da kod njega, u Kraljevu, uči stolarski zanat. Otac se kolebao cele noći zamišljajući sebe u raznim ulogama. Hrastova daska, puna čvorova, bila je tvrda, dleto u rendiću tupo. Sveštenička mantija, tako duga, crna, a ni sluh nije bio njegova jača strana. Vojnička uniforma, utegnuta kožnim kaiševima - uprtačima, tesna, nema u njoj daha... Ujutru, kazao je ujaku: Ja bih, ujače, s vašim dopuštenjem, upisao Učiteljsku školu, u Užicu. Dobro, dobro! Lepo si izabrao. Pakuj se i idi...

"Dragi ujače, – pisao je otac iz Luku. – Posle Slobodana dobili smo, pre desetak dana, i drugog sina. Njemu smo, po Vama, nadenuli ime – Stevica. Vas i strinu poštujem i od srca pozdravljam. Učtiv..." Malo je elemenata od kojih bi se mogla sastaviti svakodnevica ove male učiteljske porodice. Otac je učio (zajedno) đake II i IV razreda, a majka, u susednoj učionici, đake  I i III razreda. Slobodan se igrao kod obližnje česme i čuvao mlađeg brata... Da li je istekla očeva kazna ili se ukazala povoljna prilika nije važno, uglavnom moji seoski, putujući učitelji napustili su Luke i dokopali se Zeoka, planinskog sela, raštrkanog  pod  prevojem Jelice. Nedaleko od škole, sa vrha zvanog Karaula, pucao je pogled na dolinu Zapadne Morave i na grad Čačak, koji je blistao, mamio i ostajao nedostižan. Bunar pod trešnjom u školskom dvorištu presušio je, pa se za vodu išlo podaleko odatle. Izvor je bio u strmoj obali potoka, blizu baba-Petkanine kuće. U nedostatku prave babe, deca su prisvojila ovu vrednu ženu, koja je bila zvonar, kuvar, domar, poslužitelj, čistač, povrtar, voćar, mlekar. Oko nje se vrteo život cele škole. Podrazumevalo se da ona, sa svog izvora, donosi dovoljno vode za školske potrebe. Da pričuva đake u razredu dok učitelji posvršavaju brojne tekuće poslove. Da pričuva učiteljicinu decu dok je ona u školi. Stevica je još bio sasvim mala beba, pa je Slobodan dobijao zadatak da pazi dok se kuva obrok za mlađeg brata. Mešao je masu u lončetu i pomno pazio da ne zagori. Povremeno bi olizao ukusan sloj griza koji prione uz kašičicu. Tako bi pola sačuvao, a pola pojeo. Mati se pravila da ne shvata kud nestaje delić Stevicinog ručka. Neumorno je trčala između učionice i stana. Dešavalo se da učitelji, zajedno, odu do obližnje varoši ili čak do Čačka. Tada je baba Petkana, polupismena ali visprena žena, održavala nastavu po svome. Dečaci su se igrali u dvorištu, a devojčice se zanimale ručnim radom u učionicama.  Učiteljska deca bila su namirena i bezbedna, kao i sve ostalo, pod budnim okom baba Petkane. Roditelji su žurili da se što pre vrate kući i da nastave rad u školi. Kada bi najzad stigli zatekli bi savršeni red i mir. Niko nije ni primetio da su bili odsutni. Slobodan bi se začudio, u ime cele škole: "Kad pre stigoste?! Mislili smo da nećete još dugo stići."

Tako se produžavala seoska idila jedne skromne učiteljske porodice izgubljene u bojama i mirisima ruralnog okruženja. Na čistom vazduhu, u pejzažu koji je sadržao sve moguće prelive zelenog. Među gorštacima koji su se isticali bistrinom uma. Sa uzvišice na kojoj je bila škola, predeo se lagano spuštao i produžavao u prelepu visoravan ispresecanu šumarcima, voćnjacima, livadama i međama. Kao naslikanu veštom rukom Nadežde Petrović. Tek u nekoliko izabranih, paralelnih  planova, zatim u više snažnih zamaha, sve dok se zelenilo i prostor ne spoje u dubokom, uzvitlanom plavetnilu. Rastkova sestra razumela je snagu i plodnost ovog prostora Srbije. I sve to što je videla upijala je dušom, a slikala srcem. Zato su njena ulja na platnu iz ciklusa srpskih pejzaža, uključujući i kosovske i metohijske, tako životna, sveža, kao okupana jutarnjom rosom, ista i sada kao pre sto godina...

Poneko vozilo prtutnjalo bi putem dižući oblake prašine: par kamiona, Pošta (autobus za prevoz putnika, pa i pošte) oko podne i poneko vojno vozilo (džip ili dodž). To bi bilo sve. Iznenadni zvukovi sa džade budili su Stevicu i on bi dugo plakao. Slobodan je išao do zadruge da kupi ocu paklicu duvana ili kakvu drugu sitnicu. Tako je prvi put video pomorandže. Pitao  je trgovca: "Čika Vlade, kakve su ti ovo žute jabuke?" "Nisu to jabuke, blago čika-Vladu. To su ti pomorandže. Uzmi jednu, probaj..." Brat je, usput, zagrizao narandžasti plod ne znajući da ga prvo treba oljuštiti. Kora je bila debela i gorka. Taj nepoznati ukus nije mu se dopao i on onda dragoceni plod Mediterana baci u obližnji potok... Na pitanje: Šta uradi sa onom žutom jabukom? Slobodan je spremno odgovarao: Zagrizao sam je, bila je gorka; bacio sam je Vladovim svinjama!... Slobodni, naivni, nevini, neupućeni krali smo Bogu dane ne žureći da otkrijemo velike tajne Sveta. Niti smo nešto žudeli i maštali da osvajamo daljine.

Ali, Onaj (čije se ime ne pominje), niti kopa, niti žanje. Onaj, koji nikad ne spava, nego je vazdan na oprezu... Onaj, koji vreba ko zna odakle, spremajući kakvu novu napast ili pakost... Otud, odvud... Nabasa baš na selo Zeoke, opština Grab, država Srbija... I banu baš u školu u tom selu (koja se nije previše razlikovala od ubogih seljačkih domova)... I udari na skromnu obitelj narodnih učitelja, nastanjenu u toj školi, u tom malom stanu u koga se ulazilo spolja, uz nekoliko kamenih stepenika...

Doktor Ljubo Popović došao je jednog prohladnog jutra da pelcuje đake. Ovaj lekar, rodom iz Niša, postao je legenda jednog zabitog srpskog kraja. Obilazio je pacijente jašući na konju ili upravljajući čezom. Pokrivao je teritoriju otprilike kao pola Zapadne Srbije. Voleo je svoj posao i postepeno, neosetno, pretvorio ga u misiju. Biti seoski lekar bio je njegov način života koji mu je apsolutno odgovarao i koji ga je potpuno ispunjavao. Zaboravio je neko davno doba kada nije krstario srpskom provincijom u potrazi za obitavalištima svojih bolesnika. Lečio je narod lekovima, ali nije oskudevao ni lepom rečju. Mnogim usamljenim seljacima nije ni trebalo ništa više do malo mažnje i strpljenja. O posetama Doktora Ljuba Popovića pričalo se mesecima, do njegovog novog dolaska. Bio dr Ljubo, rekao dr Ljubo, ima pravo dr Ljubo... Oko podne majka objavi da je ručak gotov i zamoli dr Ljuba da pregleda i Stevicu koji je kenjkao u sobi. Mali nije dobro. Ima vatru, slabo jede, ne spava. Ne mogu da mu skinem temperaturu... Dobro, učiteljice. Ništa ti ne brini! Sve ćemo da uradimo po redu i kako dolikuje. Prvo da završimo pelcovanje. Imamo još samo nekoliko đaka. Onda da pregledamo Stevicu, da vidimo šta muči tog junaka. Pa da sednemo da ručamo. Baš sam i ja ogladneo... Još nije dr Ljubo ni završio svoju besedu, kad u školu upade grupa seljaka. Vikali su, uglas, kukali, nadvikivali se: Dr Ljubo, pomagaj, ako Boga znaš! Taj i taj naš komšija, rođak pao sa kruške i nabio se na ogradu. Eno ga, iskrvario, umire! Pomagaj, doktore!... Dr Ljubo skoči, spremi se na brzinu i ode sa seljacima. Gladan, bez ručka... I ne pogleda Stevicu...

Te noći, jadni Stevica, preminuo je... Vladala je epidemija šarlaha. I kosila decu po zabačenim srpskim krajevima. U ovom slučaju spas je bio tako blizu. Lekar je bio u kući, na usluzi. Roditelji nisu zahtevali, nisu molili. Dr Ljubo bio je kućni prijatelj. Otac je bio njegov stalni pacijent. Lečio ga je, uspešno, od nekoliko stomačnih boljki. Niko se nije snašao, niko nije postupio kako treba. Bolesno dete je imalo prvenstvo. Sve ostalo moglo je da sačeka. I pelcovanje đaka i komšija nabijen na kolac... Dr Ljubo nije mogao da oprosti sebi. Roditelji su bili ucveljeni, tužni, pretužni. Škola nije radila dva dana. Sahranili su Stevicu dole, na grabskom groblju. Mala humka i beli spomenik bili su odmah do ulaza, blizu puta.

– Što ste ga ostavili tamo samog? Kad znate da se plaši auta?! – pitao je Slobodan.

Onaj drugi. Da je Stevica ostao živ, da je preboleo, ja se ne bih rodio. Nisam bio planiran. Nisam postojao ni kao misao, ni kao želja. Bilo je još sveže i bolno sećanje na Stevicu. Svi su se još dugo osećali krivim. Njegov nežan, bledi lik lebdeo im je pred očima. Slobodan se pitao da li je dovoljno dobro mešao griz i sutlijaš za mlađeg brata? Stevica nekako nije napredovao, nije žurio da od odojčeta postane dete. Da se nađe starijem bratu u igri. Nije još čestito ni progovorio, a već je zaćutao za navek...

Videvši svoju tužnu učiteljicu plakali su, neko vreme, i majčini đaci; oni iz I i iz III razreda. Učiteljevi učenici krili su oči i ćutali kao zaliveni. Nisu se usuđivali da uhvate učiteljev pogled; oči mu behu neispavane, zakrvavljene, suzne. A on je, svaki čas, trčao u klozet da povraća. Na velikom odmoru pušio bi cigare, palio jednu na drugu. Tada su mu požuteli prsti, a brkovi dobili riđu nijansu. Nikotinskog žutila nikada se nije oslobodio... Plakala je i baba Petkana, toliko da su joj se suze cedile sa krajeva marame... Vreme žalosti potrajalo je četrdeset dana, pola godine; nije mu se nazirao svršetak...  Baba Petkana je prva došla sebi:

– Da vam kaže nešto vaša Petkana, – obratila se učiteljima zeočke škole. – Učeni ste ljudi i sami znate. Možete žaliti i plakati koliko god hoćete, ali Stevicu nećete oživeti. Vaše suze neće ga dići iz njegovog grobića. Ne može nam Stvica doći... nego vi, blago meni, da rodite još jedno date... Da bude Slobodanu drug, a vama uteha. Eto, ja rekoh šta sam imala da kažem, a vi sad, kako hoćete...

I tako. Ispalo je da je baba Petkana moja dobra vila. Prva se setila da bi ova mala, tužna porodica mogla imati još jednog člana... Svi su, potajno, očekivali devojčicu. Rodio sam se ja i oduvek bio i ostao Neko Drugi. I nehotice su me poredili sa pokojnim Stevicom. Naravno, sva poređenja išla su na moju štetu. Nisam uspevao da dostignem bratov bistri pogled (gledao sam mutno, škiljio i vrludao pogledom), njegov zvonki glas (uvek sam kmečao iz pogrešnog tonaliteta), njegovu nežnost i miloštu. Čuo sam njihove tihe uzdahe: Eh, kakav je Stevica bio. Ovaj Drugi, nije mu ni prići...

Ostao sam večita zamena. Bio sam rezerva koja nikada ne ulazi u igru. Od mene su ultimativno zahtevali da budem Drugi. Ime: Neko. Prezime – Drugi... To me je neprestano ometalo da se pozabavim sobom i da, napokon, zaista spoznam ko sam, zapravo, ja. Između mene i Slobodana bila je prevelika razlika od punih pet godina. Bio sam nejak i neupućen u igre sa loptom koje je stariji brat voleo. Trudio sam se da mu se približim, ali on je svemu što činim nalazio manu. – Kako sam se divno igrao sa Stevicom – čuo sam ga kako govori prekornim glasom. Kad je on pošao u prvi razred, ja sam još uvek vukao šerpicu po pesku. I još je imao tu nesreću da mu otac bude učitelj. Za sve đačke nestašluke, on je prvi bivao kažnjavan. Iz prikrajka posmatrao sam kako radi učiteljev prut. Kako fijuče i pljušti po dečijim dlanovima. A najviše po dlanovima mog brata. Učitelj je zamahivao prutem, a oca je štrecao, boleo stomak...

Kada je on prešao u više razrede osnovne škole, ja sam tek bio školarac početnik, đak-prvak. Kad  je on završio malu maturu i upisao srednju školu, ja sam bio učenik V razreda, i to baš onoga čuvenog, streljanog V₃ pa smo, 21. oktobra 1963. godine išli na izlet u Šumarice, Kragujevac. Kada je on igrao fudbal, ja sam birao rukomet. Kada je on strugao po žicama violine, ja sam svirao na mandolini, a potom na akustičnoj gitari. Kada sam ja upisao Tehničku školu (pokušavajući da ga sledim), on je počeo da radi u Barutani i imao svoje parče hleba... Ja sam se sklanjao u zavetrinu i uvek nešto prelistavao, čitao. Pravio neke beleške. Pripremao se za nešto što još nije imalo čvršći, vidljiviji oblik. A on se uhvatio lošeg društva. Trudio sam se da starijem bratu prepustim mesto vođe koje mu je, po starjestvu, pripadalo. Nije mario za to. Osećao sam da mu nisam po volji. Između nas još su se vukli tragovi, sećanja na srednjeg, na umrlog brata. Nije se tu moglo Bog zna šta učiniti. Njegove simpatije, naklonost, sve između braće, bilo je namenjeno Stevici a ne meni. Preko toga, protiv toga nije se moglo. Sve što ne bismo pravilno razumeli već je bilo skliznulo u naše mlade podsvesti koje je vreme još mesilo i modelovalo. Diktat doba, rane lektire, prve ljubavi, malo toga bilo je za deobu među nama.

Gledao sam u velikog, dalekog brata kao što je mali Nikola Tesla gledao u svog starijeg brata Mana. Prvenac koji je bio beskrajno talentovaniji i maštovitiji  od mlađeg brata, nesrećno je stradao (kao naš Stevica). O tome su se raspredale grozne porodične priče. A Nikola je ostao večito usamljen. Pratio ga je strah (njime je bio obeležen) da je slab, nesposoban i, zapravo, bedan u odnosu na pokojnika. Da nikada neće biti ni njegova bleda kopija. Ukratko, da vrlo malo vredi i da od njega, najverovetnije, neće biti ništa...

Bili smo braća, ali toliko različiti. Kada sam počeo da pišem pesme, on  je već pohađao kafane na lošem glasu. Dok sam se ja mučio sa špricerom, on je gulio žestoka pića (stomakliju, vlahov, metaksu), a presecao pivom. Imao je kafansko društvo koje se međusobno oslovljavalo sa kaldrmaši ili asfalteri. Mene je zainteresovala "Istorija slikarstva"- od pećinskog do apstraktnog u izdanju Fernand Hazan Editeur, Paris 1961, u domaćem izdanju Nolit, Beograd, 1967. On je čitao "Sport" i gledao sve utakmice KK "Borac", Čačak... Objavio sam prve pesme u užičkim "Vestima", to ga nije naročito dojmilo. Uvek je govorio da bi sigurno bolje od mene pisao, samo da ima vremena (da mu se hoće)...

Ma koliko se voleli kao braća, nismo uspeli da se prilagodimo jedan drugom. Ostali smo večito u neskladu, drugačiji. Jednom rečju: neprilagođeni. On, neprilagođen ni sebi, ni roditeljima, ni drugima. Apsolutno neprilagođen, pravi slobodni Slobodan. A ja, neusklađen samo sa samim sobom, a popustljiv prema svakome. S tim što je brat imao petlju da svoj bunt ili svoje neslaganje ponekad otvoreno iskaže. Tako mu se dešavalo da stigne i na neka od onih strašnih mesta, sa kojih mi se javljao kratkim pismima. A da bi mi bilo sasvim jasno gde je on i šta mu se događa, šarao je svoja kratka pisma jednostavnim tehničkim i grafičkim crtežima. I dalje se odnosio zaštitnički, pokrovitljski. Možda i po malo potcenjivački. Njegova poruka glasila je: Da se ne lažemo! Ti, mali! Nisi ti nizašata! Ali, dobro, ti si moj brat. I sve je u redu. Sedi, ovde, s društvom, i popij nešto!... Moram priznati da se ja ipak divim njegovoj neprilagođenosti. On je životu pružio otpor. Rekao je jesno i glasno da se ne slaže sa svim tim palanačkim ritualima (i petparačkim banalnostima)... Ja talasam u umetnosti. Dočim realnost ne diram, iako me ne zanima. Pišem čudne rečenice. To je moj maksimum. U životu, miran sam kao bubica. Gledam da se nekako provučem nezapaženo, da nestanem kao dim, da se izgubim kao odjek. Moji planovi i ambicije usmerene su na umetnost. Radujem se apstrakcijama, konceptima i sličnim nebulozama. Od kojih neke konkretne vajde nema niko, pa ni ja...

Nikada mi nije sinulo da je najlepše moglo biti samo da nas je bilo trojica. Da je Stevica preležao dečije bolesti. A da sam se ja (ipak) rodio. Tri brata! Kako bismo se samo lepo slagali, voleli. Trojica braće! – Tre fratelo! – Kako to divno zvuči. Kako bismo bili srećni, veseli. Pevali bismo, zagrljeni, u tri glasa. Stevica bi vodio, a nas dvojica bismo ga, tiho, tiho, pratili. Kakva divna, prelepa pesma, čujem je. Zar je vi ne čujete? Ne?! Nemoguće da je samo ja čujem?! Tako je jasna, lepa. To je ona stara pesma "Tri brata"!...
 

nazad