Iz rukopisa

Dušan Đorđević

SIKTER

(Odlomak iz romana)
 

Vranje je oslobođeno od Turaka na Svetog Antanasa 1878. godine. Narod je trčao glavnom ulicom za generalom oslobodiocem i vojskom, s dugim ušiljenim brkovima, vičući.

Ovaj rat nam je doneo mnogo. Prvo, sve ono što ne razumemo. Drugo, došao je Sveti Antanas, zima beži od nas. Beži zima, a sa njom i Turci! Bože, kakav čudan rat! Eh, šta je sve donelo oslobođenje? Mnogo, ali najviše radosti i tuge, začinjene zašećerenim i gorkim suzama.

Mijajilo, da ne vidi njegov otac, gledao je preko zida kako Turci komšije beže. Bilo mu je žao, naročito dečaka Fuada s kojim je bio vršnjak. Proveli su detinjstvo zajedno, jurili štiglice i guštere zelembaće, nisu se odvajali, tako da narod nije raspoznavao ko je tursko, a ko srpsko dete. Zvali su ih trkalaci.

Čaršija se bila zakrčila od turskih kola. Nastade veliki kijamet. Bule i deca su plakali, a momci su se drali na volove i bivole, čula se pucnjava odozgo iznad Balinovca. U toj gužvi Mijajilo je video komšiku bulu Fatimu i svog druga Fuada. Pogledi su im se ukrstili, suze zaiskrile u oku. Mijajilo nije mogao da izdrži:
– Fudo, dođite kod nas i ostanite neki dan dok prođe ovo, pa posle idite za Skoplje.
Fuad je, oborenog pogleda, dobacio:
– Hvala ti, Mijo, ne smemo, rekao vaš knez da moramo da bežimo, da ne bi koža otišla na šiljak.

Bilo je predveče, kuća Fuadovih, dugačka i prostrana, ivičila je je njihovu baštu. Spuštala se noć puna boli. Senke obližnjih topola rasle su i penjale se ka nebu. Plakali su dečaci, plakali su mnogi Vranjanci. S Turcima su živeli u slozi, ispomagali se, posećivali na praznike.

- Davali su nam njive pod kiriju za bagatelu, uzajmljivali pare bez kamate, ma oka brašno da ti nestade, kod njih odeš. Od naših gazda mogao si da čuješ samo jedno:
– Sikter, more, zar tain da nam se istanji zbog sirotinje!
Jedino kome su pomagali to je bilo njihovoj duši, da ih Gospod pomiluje na Sudnji dan. Hranili su prosjake i božjake u svojim mutvicima – uzdisali su.
Kade i bule pištući su odlazile, ljubile prag kuće. Stariji Turci čakijama su sa praga otkidali komad drveta i stavljali u pazuhe.
- Osmo koleno smo u Vranje, mi li smo tuđi? – čula se ljutnja i prekor.
- Puni ćupovi sa maslo, brašno, svila, sve; otima ko stigne. Oteto - prokleto! – suze su krenule prema cilju – da stignu kad treba i koga treba.

Magaze, zemlju, prodavali su pošto-zašto, pojedinci ostavljali prijateljima tapije da im čuvaju imovinu.

U gluvo doba noći pričala je Mijajilova majka sama sa sobom, a on je slušao, pokriven jorganom, praveći se da spava. San ga nije hvatao, tugovao je za Fuadom.

"Bila je bela, sa upadljivo krupnim zelenim očima. Laganog, vrcavog hoda izazivala je divljenje. Samo što ne progovori! Drčna pri susretu, opčinila bi svakog. Zanosna i umiljata u igri. Ko je ne bi poželeo? Ona – Veligdan za oči, melem za dušu. Naša Aja – polurazgovetno je mrmorila ispred prigušenog svetla žiška kandila.

Komšije Turci natovariše kola suzama i pođoše za Anadoliju. Familija Sulejmana Goge trajala je, ispod Krstate džamije, trista godina u Vranju. Molio je poljaničke ustanike da ga ubiju na kućnom ognjištu, obese u čivlucima i vinogradima, udave u vodenicama.

Gledao ih je onako visoke, koščate, omamljene rakijom džibrom sa zakrpljenim košuljama i pantalonama od abe, opasane širokim pojasom u kome behu uglavljene, na levoj i desnoj strani, dve kubure i plakao, izbezumljeno, bez glasa. Nije hteo u tuđinu. Njegove čivčije nisu imali vremena za njegovu muku. Počeli su da se svađaju i prete jedan drugom, mereći njegovu zemlju. Goga nije mogao na kolenima da klanja, već je proklinjao:
- Žmuri, žmuri, zažmuri, hvati, nahvati, osakati. Idi po onaj svet, istrči pred rudu, pokaži pamet ludu. Danas đavo, sutra pepeo, prekosutra smrad. Bez pepela, kamen na kamenu, pusto ognjište.

Tovareći poslednje zavežljaje na volovska kola, Goga se okrenu i, pogledavši u ispucali kućni prag, uzdahnu:
- Božja volja ne žuri. Gleda i meri na kantar. Kada dođe vreme, svakome će dati po zasluzi.

Otišao je Sulejman Goga, a zaboravio Ajšu. Našu Aju, kako su je zvala vranjska deca. Beše to turska mačka. Dovoljno da je, oslobođenom mržnjom, oni koji su je najviše voleli, ubiju zašiljenim motkama – potpiračama.

Po čaršiji su krenule da se raspredaju razne priče: nekada bejaše put, zemljan, nabijen. S jedne strane vodi pored Tulbeta u Gornju čaršiju, a s druge u Sarainu. Na sredini ulična česma, ozidana iz koje tečaše hladna kao lek voda iz Sobinske žice. Sa strane štrčahu vitke topole i drugo drveće. Po koja kuća, turske gradnje, sa velikom drvenom kapijom i malim kapidžikom. Uglavnom niske i dugačke koje se od gustog zelenila dudova, oraha, trešnji i kajsija nisu videle. U njih se uz zvuke zurli i ćemana useliše bogati šopovi iz Gornje Pčinje, igrajući, kao da gegaju, oko kuće sa oštrim noževima u rukama podignutim uvis. Bilo je i većih kuća. Opasanih debelim zemljanim zidovima, prekrivenih ladoležom, koji praviše kaldžije iz pčinjskog sela Margance. Unutra kaldarma, do zidova jorgovani, pa šimširi, hrizanteme, šeboji, puckarčići... Bunar i loznica čija šarena ladovina iđaše do ulaza u kuću. Kuće sa terasama i doksatima kao seraji. Više kuće Ćoška sa svojim vinogradima i voćnjacima. Ispod kuća opet vinogradi, voćnjaci, bašte. Na sve strane putanje, od Ćoške do Ambara. Takva beše kuća koju s placem od 15 ara kupi Karanfil Debarac od bogatog Turčina pre oslobođenja za velike pare. Istrese mu iz pazuha sve što je imao i reče: "Na vreme, mili moji, ako zakasnim, moraću da vam je dam na veresiju" – čulo se nalik na gluvi smeh kroz noćni šum vode na česmi Đerenki kada se okupljahu sitni slepi miševi.

Najveću znatiželju izazivala je priča o Gavrilu Vasilijinom koja se prenosila s uvo na uvo.

Gavrilo beše pijan od radosti što je baš on imao tu sreću da dočeka dan kada će Turci jednom zauvek napustiti Vranje.

- Da užegli loj više ne zamiriše, da krezubi mujezin ne zašišti, da dođe srpsko, silno i dugačko – govorio je kao da je pevao, ne trezneći se.
Gledao je u svoje crno kao gar lice i krstio se uperivši pogled prema nebu.
- Ako je bilo do sad crno, od sad će samo da beli!
Nije ni primetio kad su zaškripela vrata na kapidžiku i kad je utrčala mlada Turkinja Azra, njegova komšinica.
- Bata Gavro, pomozi, jure me vaši hajduci. Ne daj da me rastrgnu besni vuci, molim te, bata Gavro – tresla se od straha dok su joj se suze slivale niz zajapurene obraze.
- Za tebe nisam više bata, već gospodar Gavrilo – raširio je noge i rukama podbočio slabine.
- Ako, ako, gospodaru moj, samo me spasi, da prođe gungula, da nađem moje. Znaš me, ja sam bratanica od Aganalage, znaš koliko me je tetka Vasilija čuvala. Igrali smo se zajedno, kupali u Kazanđolu, sećaš se? Kao brat i sestra smo bili – sasipala je reči bacajući pogled prema kapiji.
- Došlo vreme srpske slobodije u kome se više ništa ne sećam. Idi u sobu, sakrij se – odbrusio je.

Na kapiji su se pojavili pijani oslobodioci iz poljaničkih sela. Izbezumljeni od ludila, bili su uredno pozvani u rat preko dobošara. Svetle puti, sa nasađenim krupnim očima, istrčalim jagodicama na rošavom licu, požutelim od duvana dugim brkovima, sa upišanim čakširama od prekomernog pića, tražili su mladu Turkinju.

- Ti, bre, turska varoška ulizico, vide li jedno napupelo žensko Turče da prođe ovde. Ubavo, kapka, a još tursko. Sunce je nije fatilo od rođenja, kao mleko belo. Da ga nabijemo na poljanički kolac, tako nalaže današnji sveti dan, Sveti Antanas. Pazi što zboriš, trčeći smo došli iz Streška i Trstene, poručnik Stepa srbijanski na konju, a mi iza njega. Konji nam ne behu ravni, prvi stigosmo do Šerapa, turske pijace ispod Pržara, na ulazu u varoš – pretili su.
- Otrčala je niz reku. Manje pričajte, kako biste je stigli – reče mirno Gavrilo.
- Naći ćemo je, a mogli smo i tebe da nabijemo na kolac. Meku, svilenu guzicu imaš, mamu ti kurvinsku, varošku – to izustiše i odoše prema reci.

Gavrilo obrisa znoj sa čela i uđe u kuću. Azra se bez prestanka, kao u groznici, tresla od straha. Posmatrao ju je. "Bože, zašto ne budem barem jedanput muško, zbog ovog turskog kopileta? To što mi se podsmevaju da sam jebiguzica, ne marim. Ako sam nekom dao ljubav, to su bili isključivo trgovački i čorbadžijski sinovi", uzdahnuo je.

- Hvala, gospodar Gavrilo - krenu Azra da mu poljubi ruku.
- Reče da smo brat i sestra. Tako mi je i majka govorila. Zaklela me da pazim na tebe, da ti pomognem ako ti zatreba bilo šta. Hoću, Azra. Čuvaću te, onako kako je poručila Vasilija, ne majka moja, već kurva varoška, turska! U tebi, umesto tebe, jebaću ti oca i majku, a strica Aganalagu posebno. Božja je to volja, sestro!

Uzeo je velik zemljan ćup iz ćoška, podigao ga i iz sve snage razbio Azri o glavu.

- Ne, batice! – pala je oblivljena krvlju i izdahnula.

Gavrilo ju je skinuo i golu stavio na krevet. Skinuo se i on, legao preko nje i gorko zaplakao. Ljubio joj je ruke, lizao krv i kad su, nakon sat ili dva vremena suze presušile, digao se, obukao je i, iskopavši raku pored duda, sahranio. Dobro je utabao zemlju da se ne vidi i zaboravi.

- Uzmeš ne platiš, vratiš, pa platiš i tako ukrug, svuda jad i čemer, poniženje i so na otvorenu ranu – prokleo je rod ljudski.

Gomila izbeglih Turaka na volovskim kolima izašla je na carski drum i odlazila put Kumanova i Skoplja, na sigurno. S druge strane, sa severa, ušla je srbijanska vojska s generalom koji je odmah naredio da se sve džamije poruše i sravnaju sa zemljom.

- Pre četiristo i kusur godina porušili su sve crkve u varoši i vršili nuždu u njima danima. Došlo je vreme da ih obnavljamo, a oni da se vrate odakle su došli. Ko ne želi, slobodno ga sahranite pored reke, gde je mesto za kučiće – govorio je masi koja je klicala plačući na svaku izgovorenu reč.

Rulja je pomahnitalo rušila ciglu po ciglu, utabala sve. Otužni dim paljevina, garež, osećao se na sve strane. Ono što je od Turčadi ostalo, uglavnom nevoljnika i onih koji su mislili da ništa Bogu nisu zgrešili, pobijeno je u prvom naletu, sasečeno sabljama srbijanskih oslobodilaca. Ranjene je dokrajčila varoška pogančad. Kad je dunuo vetar severac s Goča i Pljačkovice, zaigran je čoček: mladići s fesovima na glavi, devojke u šalvarama. General i vojnici koji su bili ogrnuti belim peškirima i napojeni vinom iz testija, poludeli su, naredili svima da skinu turska obeležja i sve ih zapale ispred Saborne crkve, potom da uđu u turske magaze, uzmu šajak, platno i skroje novo srpsko odelo. Mladi su prihvatili sa oduševljenjem, ljubili ruke i čizme oslobodiocima, starci nisu hteli da skidaju fes, sedeli su kraj ognjišta, uzdisali i kroz dim iz čibuka zamišljeno zurili u budućnost:
– Ne znam što zboriv. Izvodiv besne gliste. Ako sam reč razumeja, Bog da me utepa. Čudno pričav, zanosiv kako kučiki, maučev kako mačiki, u jezik ga jebem ako je toj srpski – krstili su se tri puta, pravilno, sleva na desno.

U jedno su bili sigurni, vreme je aps, njima je suđeno da umiru natenane, kao što su i njihovi preci, kao što čeka i njihove potomke.

- Za lud narod to je naručeno mrenje, cel vek putuje u dva metra dubinu da se zaustavi – uzdisali su.

Još jednom se potvrdilo da samo gomila laži čini suštinu života i opstanka kad postanu opšta istina na kojoj se stvaraju ljudske vrednosti u svetu.

- Ko se u svetsku istinu ne uklopi, sopstvena laž mu pre vremena dođe glave – mudro su zborili.
General je otišao u Husein-pašino kupatilo, napario se i sprao krv s duše.
- Kako se zove ovo selo? – pitao je meštane.
- Ilidža – odgovorili su.
Opsovao im je sve po spisku.
- Toplik! – imali su rezervno ime.
Opsovao im je više od spiska i otišao.
- Prva mobilizacija biće vaša. Sa punim gaćama od straha lakše se probija prva linija neprijatelja. Od straha se ludi i juriša kao muva bez glave – odbrusio je.

Najuticajniji među njima, da bi sačuvao živu glavu, odmah je promenio ime selu u Belimarkovo.

Zafir nije sedeo skrštenih ruku. Prvo je pokupio sve što se može pokupovati od Turaka.

– Nemoj, bre, Zafire, kao braća besmo, zar za kesu duvana pupak njivu da uzmeš? – čudili su se.
– Sikter, more, prošlo je vaše, došlo naše, pare više nemam, na veresiju uzimam, a platiću kad ponovo dođete. Ha-ha-ha!

Njegova žena, bez dopuštenja, zabrađena i nesvesna, izusti reči uperene protiv svog života:
- Blagosloveno li je sve ovo što je naše, Zafirče!

Zafir, besan, prebi je kao mačku. Sklupčana, cvilela je. Oblažući ruke crnim lukom i rakijom komovicom, koje su ga bolele od tvrdih ženinih kostiju, poče da smiruje sebe pričom:
- Koliko puta si čula šta su Turci uradili rođaki Dimani i njenom mužu pop Tašku iz Crvenog grada, sela uz granicu? Kako joj je bilo kad je čula bolnu vest da su joj Turci, pred oslobođenje, na granici ubili tri sina, tri sokola, da bi slomili pop Taška koji je javno pretio da im dolazi kraj? "Crna će čavka da čuči na popovoj kući" – poručile su ubice. Na konju, u bisazima sa dve ćerke, došli su u Vranje i naselili se na granici naselja Tabane i Panađurište, pored Vranjske reke. Ćerke odrastoše, udaše se, a pop Taško nije mogao očima da gleda Turke. Da ne upropasti život deci, preko noći uzjaše konja, pređe granicu i zauvek se izgubi negde u Srbiji. Ostavi Dimanu samu, ostarelu, sasušenu. U kući je živela sa mačkom koju bi okitila nizom od dubli zlata, milovala je i tugovala. Jedne večeri mačka uteče i preko zida izađe na ulicu. Vide je Turčin, raspori joj stomak jataganom, skinu nisku sa zlatnim dublama i pobeže niz reku. Dimana je danima i noćima dozivala svoju mačku, sinove, pop Taška, tihim, piskavim glasom koji je režao u šumu vode plahovite reke. Umrla je zgrčena, širom otvorenih očiju, sa zaleđenom suzom u uglu levog oka. Desno joj beše iscurelo od bola. Eto, to si zaboravila. Zar nije došao red da vratimo Turcima Dimanin bol? Ne kao oni, da ubijamo, jer nemamo ruku i srce za to, ali Bog nas je obdario da im otmemo ono što je od uvek bilo naše. To nije greh. Nije ni osveta, već dužnost. Zato nemoj da te čujem da zlo se zlim vraća, jer u našem slučaju dobro zlo donosi troduplo zlo Turcima. Marš napolje, ne izlazi mi pred oči dok me bes ne prođe – izduši se i ode da još pokupi, lažno overenim tapijama, tursku zemlju i šume.

Njegovi bratanci tek behu stasali. Stevan, Anta, Gerasim i Josif nisu umeli da otimaju, jer im prsti nisu bili dugački. Stevan i Anta odoše kao dobrovoljci, kad ih izbaciše iz kuće sa opasačem i fišeklijama, i dadoše život za otadžbinu na brdu Čevrljuga kod Mečkovca. Uklesaše svoja imena u pobedu nad Turcima.

Gerasim i Anta, da bi preživeli, prodavali su sve od imanja svojim dojučerašnjim čivčijama, koji zakrpiše čakšire i postadoše gazde. Kad su ostali i bez gaća, otišli su u plaćenu srpsku vojsku i ostavili kosti na Slivnici u mutnoj vodi.

Zafir je ogazdio i više nego što treba, rukovodeći se devizom: "Još, još i samo još! Imanju kraja nema, zlatu i parama broja nema, dok si živ!” Mijajila je hteo da oženi još pre nego da ga pošalje u trgovačku školu. Krenuo je rano ujutru konjem, na Preobraženje Gospodnje, u cincarsku obližnju varošicu Preobražanje da vidi kakve ćerke ima gazda Jaćim. Zatekao je sabor kod crkve. Zurle i grneta su ječala pod starim hrastom. Kolo je vodio gazda Jaćim. U zanosu udarao se pesnicom u grudi gde je srce najjače kucalo. Čuo se zveket niza sa zlatnicima na njegovim prsima. Povremeno je bacao sitniš sviračima.

- Uh, što je bogat, taman po meri – smeškao se Zafir.
Iz crkve je izašao mlad pop i ukorio Jaćima:
- Gazda Jaćime, ljuti se vladika, naredio je da prestane muzika dok se ne završi služba božja.

Jaćim je digao ruku uvis, muzikanti zasviraše turski «mekam». Poče od besa da se trese i kad nalete na crkvena vrata. Držali su ga, skoro, desetorica.

- Bežite, bre! Da mu opalim samo jedan šamar, da mu uši otpadnu kao crvene dudinke, da napuni gaće ispod mantije – urlao je.

Jedva su ga smirili i odveli u hlad da ga povrate vinom iz zemljane testije. Zafir je okrenuo konja nazad, uzdahnuo duboko, razočaran onim šta je video:
- Jesmo mi Mijajilovići stoka, ali ovi su mnogo veća. Rogovi im duži i oštriji. Preobražanje li je varošica, Vranje li je varoš? Beži Zafire, ne stavljaj ruku u žar, sačekaj, ona je naučila med da skuplja – odbrusi sebi i dade konja u trk, natrag prema Vranju.

Mijajila je poslao u Solun, gde je izučio trgovačku školu, a po završetku oženio ga devojkom iz jedne od najbogatijih vranjskih porodica, koju pre rata pas nije imao za šta da ujede. Važno da je ona ujedala, itekako, odmah po završetku rata. Pre polaska dao mu je prvi savet:
- Pola Đoške i Sobine je njihovo. Vinogradi, podzidani, pod konac. Grožđe vinsko, sortno, praske i trešnje svuda. Berba im traje danima. Porodica, rodbina, komšije, čiraci pune krble i kola. Ni deca ne pošteđuju.
- Berite, deco. Oči su kurve, a ruke robinje! – samo se to čuje.

Drčni su, nemaju meru u radu. Hoće još, još, još… Milina da gledaš i ispod brkova se smeškaš.

- Zrna, deco! Kosirče da leti, sve u korpi da završi! – ide vik po njihovim vinogradima.

Vinogradarstvo im je donelo dodatnu zaradu. U ukopanom podrumu imaju tri bačve od po 5000 litara i mnoštvo manjih. Godišnje proizvode između 20 i 25 hiljada litara vina. Rakiju peku u ozidanim kazanima od 150 i 200 litara. Samo od praski ispeku po dvadesetšest kazana rakije. Sve se to proda, u radnji i kući. Mušterije su im iz celog Vranja, a najviše iz Poljanice i Gornje čaršije. Svaka im čast, sve će to biti naše, kad-tad.

Nakon prvog, dao mu je i poslednji savet:
- Ono što sam stekao, ti da učvrstiš! Osećam umor, kolena mi klecaju kad treba da se opustim. Teško se održava koren naše familije. Treba da si i katil i čovek, više prvo nego drugo. Zato, samo odabrani, po prirodnoj selekciji, nastavljaju lozu. To je sudbina svih nas Mijajilovića.
 

nazad