Iz rukopisa

Nenad Grujičić

OD NEČEGA SE MORA ŽIVETI

Drama

LICA

Uroš (mladi glumac)
Živana (majka)
Gojko (otac)
Dragutin (deda)
Persa (tetka)
Renata (devojkaUroševa)
Glorija (sektašica)
Radojka (služavka)
Milojica (nadrilekar)
Muški glas 1
Muški glas 2
Ženski glas 1
 

SLIKA 1

(Stan u zgradi na desetom spratu, nameštena soba. Na podu sedi Uroš prekrštenih nogu. Lista razbacane novine. Živana priprema ručak, mota se oko šporeta i stola.)

ŽIVANA: Koji ti je đavo, sine, da stalno dovodiš svoj talenat u pitanje?
UROŠ (Ćuti pognute glave.)
ŽIVANA: Odličan si glumac, to svi kažu, koga god sretnem, svi te hvale, dive ti se. Eno neki dan, profesorica književnosti, ona Dijana, žena pisca Matića, sva se zagrcnula od sreće da je u prilici da mi kaže za tebe da si najbolji u generaciji. Kaže da mladi glumci i glumice liče kao jaje jajetu, a da si ti osoben, neponovljiv... To ti je najveći kompliment.
UROŠ (Ćuti i dalje.)
ŽIVANA: Šta ti rade kolege i koleginice sa klase? Gde su? Od vas deset, samo ti i Lidija igrate. Ona je u kikindskom pozorištu dobila stalni angažman.
UROŠ: Ne u Kikindi, već u Vršcu. To je provincija.
ŽIVANA: Nema provincije kad je pozorište u pitanju, sine, i nema malih pozorišta kad je umetnost u pitanju.
UROŠ: To ti kažeš.
ŽIVANA: Pa ono dvoje darovitih Hercegovaca, zaboravila sam im imena... Dragica i Miroslav…
UROŠ: Darka i Dragoslav!
ŽIVANA: Da, njih dvoje, otišli u Kanadu da snimaju filmove i serije, pa ništa od toga, tamo prodaju sladoled.
UROŠ: Bolje je da tamo prodaju sladoled nego da ovde igraju u pozorištu.
ŽIVANA. Ti igraš u velikom pozorištu... Ali, ja ti kažem, svako pozorište je veliko.
UROŠ: To ti misliš.
ŽIVANA: Šta je s onim Jovanom iz Bosne, s tobom je bio najbolji na klasi, a sad radi kao portir kod privatnika građevinara. Oženio se i – mrka kapa, došlo dete, treba pelene i cuclu, treba ga ljuljati, treba platiti podstanarsku sobu, žena ne radi, pritislo... Život, život, sine!
UROŠ: Ja se nikad neću oženiti.
ŽIVANA: I onih još nekoliko tvojih drugova i drugarica sa klase, nigde glasa o njima. Odneo ih život daleko od pozorišta i filma. Život je jači od umetnosti, sine moj!
UROŠ (Šmrca i kenjka): Ali ja mislim da nisam talentovan. Osećam to na svakom koraku. Teško mi je u pozorištu, jako teško.
ŽIVANA: Nemoj tako, sine. Kako je tek drugima?
UROŠ: I tvoji đaci govore da su im teški školski zadaci.
ŽIVANA: To nije isto. Pubertetlije ne znaju šta će sa sobom i sa talentima. Ali ti više nisi pubertetlija.
UROŠ: Onda, i ti tvoji poznanici! Tebi govore da sam talentovan, jer znaju da si mi majka.
ŽIVANA: Ma kakva crna majka. Govore i tebi kad te sretnu. To je publika, prava publika! Shvataš li, crni sine?
UROŠ: To tebi govore fariseji sa duplim maskama na licu.
ŽIVANA: Tebi su svi fariseji. Razmišljaš li ti o publici, o čistim ljudima za koje igraš? Pa pogledaj te ljude u sali, to je lep svet, učitelji, lekari, pravnici, inženjeri, službenici, zanatlije, studenti, razne generacije i profesije, i stari i mladi, svi dolaze da leče svoje duše u pozorištu. Ti si vidar ljudskih duša, shvataš li, sine, ti lečiš tuđe probleme, tuđe krize i depresije. A svoje ne umeš. Tako je to u životu.
UROŠ: Umeš li ti svoje probleme da rešavaš? Eto ja sam tvoj problem pa ne umeš da me rešiš.
ŽIVANA: Kad budeš razumeo te ljude, naći ćeš snagu u sebi i problemi će nestati kao rukom odneseni.
UROŠ; Meni je najvažnija umetnost, a ne ljudi koji se ne bave umetnošću.
ŽIVANA: Ne možeš tako razmišljati. Život je uvek jači od umetnosti, sine.
UROŠ: Pa kad je jači, šta ću ja u pozorištu?
ŽIVANA: Zato što si talentovan. Tebi pripada da budeš u pozorištu.
UROŠ: A kad ta tvoja škola dođe u pozorište, deca šušte bombonima, grickaju semenke, došaptavaju se, kikoću i galame, zvone im mobilni... Gađali su me zgužvanim omotom od čokolade!
ŽIVANA: Pa šta, oduvek je bilo takvih. Deca su to, sine. I ti si još dete, jesi, jesi, vidiš kako pričaš. Nije za svako dete pozorište.
UROŠ: Eto vidiš, ja nisam za pozorište, znam da nisam.
ŽIVANA: Nisam mislila na tebe, već na decu, na publiku. Deca su u tim godinama u formiranju, ali i među njima ima pravih. Postoje, kažem ti pravi, ljubitelji pozorišta, to su ljudi bez kojih umetnost ne bi mogla ni jedan jedini dan.
UROŠ: Ti mene samo tešiš. Pozorište je prevaziđeno. Hoću da snimam filmove.
ŽIVANA: Pozorišta su ponovo puna. Ništa im ne može ni televizija ni film. A ako nisi znao, film je i te kako u krizi, bioskopi se gase, prazni su.
UROŠ: Pa šta, svi filmove gledaju kod kuće. Svi imaju televiziju i Internet.
ŽIVANA: To ti i kažem. Ali gledaju erotske filmove, pornografiju, malo ko gleda prave, klasične filmove. Svi bi nešto brzo, kratko i kuso.
UROŠ: Baš me briga. Svi su na Fejsbuku i Tviteru!
ŽIVANA: Gladne ljudske duše na internetskoj ispaši! Sajberovska ljubav uprazno, na daljinu. Prazan s praznim, lud s ludim, ko s kim stigne. A onda sve puca, svi pucaju i nigde nikoga.
UROŠ: I ja sam na Fejsbuku.
ŽIVANA: Neka si. A pozorište, bogami, živi li živi, hiljadama godina. I živeće dok je živog čoveka. Svaka čast!
UROŠ: Svi mi samo govore da sam lep i zgodan. Posle svake premijere, svi kažu da sam zgodan. I to im bude jedini kompliment. Samo to... Neću da budem samo lep. Hoću da me hvale kao glumca, da hvale moju umetnost, moj talenat.
ŽIVANA: Pa hvale te... Šta je tebi? Hajde ne budali, pa to što si lep i zgodan jeste kompliment, i to pravi. Biti lep ne može svako. Ali ti si i talentovan i lep, čuješ li ti mene, ta-len-to-van!
UROŠ: Zašto onda igram samo pozitivne i lepuškaste likove, i to na dvoru, u zlatu i kadifi. Neću više srednji vek, ni osamnaesti ni devetnaesti vek, dosta mi je i carstava i kraljeva. Sve patetične uloge, samo klasična dela, dosta mi je klasika. Nikad me nije bilo u dvadesetom veku, nikad u ovom veku. Nikad da dobijem ulogu iz vremena u kojem živim, nikad da budem nekakav urbani lik, neko sa margine života, neki prosjak ili švercer, kočijaš ili kockar, to je život, to ja želim da igram.
ŽIVANA: Ima lepih i prosjaka i kockara. Mnogi od njih nisu na margini života, ne mora svako da bude pod svetlom reflektora i kamera da bi bio u centru života. Eto da, na primer, praviš kreč, da se mučiš gaseći kreč u jamama, i da imaš koristi od toga, da uživaš da pošteno zarađuješ, to je sreća, bez reflektora. Ako voliš svoj posao i imaš dovoljno koristi, to je onda pravo, svejedno da li si glumac, pekar ili taksista.
UROŠ: Pre bih gasio kreč nego što sam glumac.
ŽIVANA: Pa ti si još mlad glumac, tek si završio Akademiju, polako, biće raznih uloga, kuda žuriš.
UROŠ: Neće biti uloga za mene.
ŽIVANA: To što pričaš jeste tipičan glumački sindrom. Kao moji najbolji đaci.
UROŠ: Ne poredi me više sa tvojim đacima.
ŽIVANA: Sve biste vi, ti i tvoja generacija, a i moji đaci, svi vi, sve odjednom da postignete, za jedan dan. Ma za jedan minut, za sekundu, odmah, sad ili nikad, to je vaš moto.
UROŠ: A šta je tvoj moto?
ŽIVANA: Vreme je da odrasteš.
UROŠ: Kome da odrastem? Dokle?
ŽIVANA: To vas je taj vaš Fejsbuk dresirao, taj Tviter. A život je i dalje na drugom mestu. On vas čeka, a ti vidi da ne zakasniš. Zar vam o tome nisu profesori na Akademiji govorili?
UROŠ: Na Akademiji ništa nisam naučio, sad tek vidim, profesori ganjaju svoje karijere i pare. Mnogi su u partijama, menjaju stranke kao cipele. Niko nam ne pomaže posle završene Akademije. Sad vidim da je u pozorištu nešto sasvim drugo, ja to ne mogu. Ništa nisam naučio na Akademiji, ništa. Niko me ne razume. (Zagrcne se i plače.)
ŽIVANA: Ko je naučio glumu na Akademiji, pa skoro niko! Evo onaj naturščik Pero, onaj neokupani glumac amater, stari pogureni što zaspe na književnim večerima i padne sa stolice – najbolji glumac na festivalu u Herceg Novom, ha! Ima u njemu neki zvrk, neki dar da odigra spontano i dobro. Jednostavno – rođen je za glumca, a nema Akademiju. Akademija ti dođe kao diploma, papir u rukama, završio si fakultet, shvataš, visoka stručna sprema.
UROŠ: Ja još nisam dobio stalni posao u pozorištu. Prošla je godina dana kako sam diplomirao. Svi dobijaju posao pre mene. Zaposlio se i Vedran, on svira gitaru bez veze i, kao, to je plus za glumu i zaposlili su ga. A svi znamo da je to zbog njegovog oca koji je ušao u vladajuću stranku.
ŽIVANA: Da, ali Vedran je završio Akademiju četiri godine pre tebe. Dosad je lutao, svaštario, gde ga sve nije bilo. Otac ga je zaposlio, to je tačno, pred izbore je uradio idejno rešenje bilborda za Reformističku stranku. Pukao čovek, video da niko neće da mu zaposli dete, ušao u stranku, izdao sebe kao umetnika i zaposlio sina. Sad svašta traže od njega. I to je to, njegov put, njihov put, sine. Ti imaš svoj put, mi imamo svoj put.
UROŠ: Pa upravo ti govoriš da je život jači od umetnosti, ti a ne ja!
ŽIVANA: Nećeš da me razumeš. Jači je život od umetnosti, nego šta. Ali politika je kurvetina, ona uzima svoj danak, Političari su ajkule koje odgrizu žrtvi komad butine i ostave je na cedilu da iskrvari i umre tražeći pomoć.
UROŠ: Šta je onda bolje biti, ajkula ili slobodni plivač?
ŽIVANA: To što je nedarovitog sina neki otac zaposlio preko vladajuće stranke, nije dobro ni za jednog ni za drugog. Kroz kratko vreme će shvatiti – da bi opstali u toj stranci i sami moraju postati nove ajkule.
UROŠ: Zašto ti ne uđeš u vladajuću partiju pa da me zaposliš?
ŽIVANA: Hoćeš da svi postanemo ajkule?
UROŠ: Ako ne postanemo mi, postaće neko drugi i sve nas pojesti.
ŽIVANA: Ako nastaviš tako, možda i uđem u stranku. Kao majka ti kažem, ni ti, ni mi, niko naš ne treba da ulazi u stranke. Najlakše bi mi bilo da ti kažem, hajde uđi u partiju bilo koju, ući ćemo i ja i tata. Ali ti znaš našu porodičnu priču. Znaš kako je moj otac, tvoj deda Mitar, prošao u partiji kod Tita, završio na Golom otoku jer je imao obrve koje su podsećale na Staljinove. Ne znamo ni dan danji za grob tvoga dede. Zakleli smo se da nikad nećemo ući ni u jednu partiju.
UROŠ: Ali kako ja da dobijem stalni posao? Baš me briga za ostale.
ŽIVANA: Vidiš li kakvi su ovi političari i njihovi poslušnici. To ne bi pas s maslom pojeo. Čim zinu, slažu. Drže se one latinske: "Ko ne zna lagati, ne ume vladati". To je politika, sine, to su političari, lažovi na kub! Ne vide narodnu muku, ne interesuje ih niko. Samo njihova fotelja. Ni partiji nisu verni, samo dok ih snabdeva privilegijama. Slepili se na narodnoj grbači i piju joj krv, samo za sebe uzimaju, ni s kim ne dele. Osim kad se peru pare u velikim projektima, kad država ulaže u obnovu pozorišta, kulturnih centara, obnovu starih puteva i gradnju novih obilaznica.
UROŠ: Koliko li je vladajućih Kurta i Murta opralo silne pare na obnovi Sremskih Karlovaca. I nikad da ih obnove.
ŽIVANA: Eto vidiš, i to znaš, pa šta da ti više pričam, sine moj. Ti si zreo čovek.
UROŠ: Napustiću glumu, otići ću u bilo koju drugu profesiju. Nigde nema mesta za mene, nigde!
ŽIVANA: Upravnik je rekao da ćeš prvom prilikom upasti u ansambl za stalno, čim neko od starijih glumaca ode u penziju. I tako će biti, strpi se malo, kud žuriš, ako Boga znaš. Tek si počeo, Uroše, srećo moja!
UROŠ: Upravnik je član vladajuće stranke, zar mu ti veruješ? On će uvek primiti nekog iz svoje stranke, nije mu važna gluma.
ŽIVANA: On ima neke svoje razloge zašto je ušao u Reformističku stranku. On je intelektualac koji se nekako u svemu tome drži. Čini mi se da nije izdao struku.
UROŠ: Pa izdao je već time što mene ne prima u stalni radni odnos.
ŽIVANA: Hoću da verujem da je taj čovek na mestu. Pričala sam s njim o tebi više puta. Obećao je čvrsto.
UROŠ: Sećaš li se šta je pričao tati i tebi o meni posle premijere "Ričarda Trećeg". Rekao vam je da sam darovit od Boga, ali da idem pogrešnim putem. To je rekao na koktelu i tebi i tati. Pijan rekao, dobio snagu da to kaže. (Povišenim glasom.) Ej, zamisli upravnika pozorišta, on prilazi vama, mojim roditeljima na koktelu posle premijere u kojoj sam ja igrao i pljuje po meni. Gde to ima?
ŽIVANA: Nema nigde, to nije smeo da uradi. Tata i ja smo hteli već sutradan da odemo kod njega, ali ti nisi dao. Bio si van sebe, hteo si sam to da rešiš. Ti si mu napisao mejl, jedan pa drugi, imali ste prepisku. I dobro si mu pisao, pametno i zrelo.
UROŠ: Pa naravno da sam mu napisao. Još kad ga sretnem!
ŽIVANA: Ja sam htela upravniku oči da iskopam. Ali možda je bolje ovako – da smo otrpeli, oćutali, da sačekamo pogodan trenutak, neku promenu, da te primi u pozorište za stalno, da te primi, sine, pa ćemo onda lako.
UROŠ: Šta lako?! Ništa mu ne verujem, on je umro za mene.
ŽIVANA: Moramo naći neki kompromis.
UROŠ: Kad smo gostovali u Skopju, ja sam odmah posle predstave morao da se vratim u Beograd zbog moje prve ulogice u televizijskoj seriji, imao sam snimanje ujutro. Stari glumci, Petko i Valerija, koji su takođe morali da požure zbog snimanja serije, rekli su mi da ima mesta u njihovim kolima i da mogu s njima do Beograda. Ali upravnik me je pred njima šikanirao, rekao, šta ja to zahtevam, on mora u Beograd s njima. Naredio je da sutra ujutro pozorišnim busom idem kući, nije hteo da čuje za moje snimanje. I otišao je kolima u Beograd.
ŽIVANA: Šta da ti kažem?
UROŠ: Navodno imao važan sastanak zbog nekog žiriranja. Kasnije sam pročitao u novinama da je on dobio tu nagradu iako je bio član žirija.
ŽIVANA: Može mu se, tako postupaju mnogi upravnici.
UROŠ: Jedva sam uhvatio autobus pre ponoći u Skopju, i neispavan, umoran zakasnio, ali ipak stigao ujutro na snimanje u Beograd. Petko i Valerija su mi se izvinjavali. Nisam znao šta da im kažem. Od upravnika nikad nisam dobio izvinjenje.
ŽIVANA: Upravnik nije postupio kako valja. Ali on je na funkciji. To na neki način treba poštovati.
UROŠ: Šta na funkciji? Nisam ja korpa za otpatke. Povredio me je za ceo život.
ŽIVANA: Polako, doći će tvoje vreme. On je stariji od tebe, iskusniji.
UROŠ: Gde je tu razumevanje za moju generaciju, za mene? Ne, to mu nikad neću zaboraviti.
ŽIVANA: Sećaš li se šta mu je tata hteo da uradi. Bolje je da nije.
UROŠ: Nikad nisam dobio nagradu za glumu. A kao student jesam, i kao dečak još, u dramskom studiju kod Redže, i tu sam dobio – dve nagrade, jednu za deklamaciju, a drugu za ulogu devojčice s brkovima na vašaru. Sad svi dobijaju, samo ja ne dobijam. Upravnik namešta svojim ljubavnicama i poltronima.
ŽIVANA: Biće nagrada, sine, pa i sam kažeš da si neke već dobio, biće svega, biće nagrada. Nego, hajde ručaj, evo ručak je gotov, piletina u sosu i grašak, ono što ti najviše voliš, tu je i mlada salata, pa onda pita od višanja, sa sitnim šećerom posuta, onako kako ti najviše voliš. Hajde, hajde, sine, tek ručak je jači od svake umetnosti. Od nečega se mora živeti.
(Čuje se lift, odozdo nagore)
ŽIVANA: Neko nam dolazi, izgleda.
( Lift se zaustavlja. Otvaraju se vrata stana, ulazi Renata.)
RENATA: Dobar dan, dragička, recite dragička!
ŽIVANA: Dobar dan – dragička, što se nisi najavila?
RENATA: Htela sam da iznenadim Uroša! Dragička, dragička, dobila sam posao na televiziji, vodiću jutarnji program. Svi su mi govorili da posle studija književnosti nigde neću imati posla. Jao, kako sam srećna! Cmok, Uroščiću, srećice moja, cmok, cmok. (Prilazi i ljubi smrknutog Uroša koji ne progovara.) Šta mu je? (Gleda u Živanu.) Da se opet nije skenjao da je loš glumac. Hajde, hajde, mazice moja, glavu gore, srce ludo, gore glavu, pa nije život pozornica samo za tugu. Zaposliću ja tebe na televiziji, videćeš...
UROŠ (Iznenada): Nikad ne bih radio na televiziji, nikad!
ŽIVANA: Bravo, Renata, dušo! (Prilazi i ljubi je više puta po obrazu.) Čestitam ti, svaka čast, prvi posao pa na televiziji, bravo, bravo! To je dobro i za Uroša, ko će kome pomoći ako ne devojka momku svome i on njoj.
UROŠ: Ne treba meni niko da pomogne. (Okreće se ka Renati.) Ti idi na tu televiziju, ja neću nikad, ne pominji mi televiziju.
ŽIVANA (Renati): Šta mu je pa sad? Ne ume da se raduje ni tvom uspehu.
RENATA (Prilazi Urošu, čučne, mazi ga i tepa mu): Čuješ li ti, mali macane... maca moja poštena, mačak u čizmama si ti meni, prebiću te, kad ti kažem, cmok, cmok, cmok, ljubi te tvoja Reni, dobila sam posao na televiziji, čuješ li, zaposliću i tebe!
UROŠ (Otima se poljupcima, ustaje naglo): Ostavite me na miru, baš me briga što si ti dobila posao na televiziji. Neću da budem glumac, niko ne zna za mene.
RENATA: Pa kad te zaposlim na televiziji, možda ćemo zajedno voditi jutarnji program, zamisli nas dvoje da zajedno vodimo emisiju, svi će znati za tebe, za nas.
UROŠ: Zar sam se školovao na Akademiji da budem voditelj. Mene zanima čista umetnost, shvataš li, čista umetnost! Neću tu jeftinu poznatost, neću na televiziju na takav način, nikada!
RENATA (Živani): O, Bože, ne znam ga ovakvog...
ŽIVANA (Lomi prste): Ni ja, Renata, dete moje...
UROŠ: Nemojte me više tešiti, ja znam da nisam talentovan, napustiću glumu, otići ću u konobare, u taksiste, radiću bilo šta, samo ne u pozorištu i ne na televiziji, neću da budem ni glumac ni voditelj!
ŽIVANA (Pokušava da preokrene neprijatnu atmosferu): Deco, hajdemo na ručak, hajde, hajde, toplo je i sveže, evo, pileći batačići, belo meso, mmmmmm, kako je lepo. (Gricka komadić mesa, uzima i grašak.) Mmmmm, a tek graškić, jao, prste ćete polizati. (Servira tanjire i pribor za jelo, prinosi veliku šerpu sa supom.) Evo je, kokošja supica, sa peršunom i mileramom, hajde, hajde. (Renata pomaže Živani da servira.)
UROŠ: Neću da ručam.
RENATA: E, ja bogami hoću.
UROŠ: Samo vi ručajte, ja neću.
ŽIVANA: Mmmmm, kako je ukusno... Ajde, sine!
RENATA (Urošu): Otkud tebi uopšte ideja da si loš glumac. Pa ti igraš, nastupaš i u drugim gradovima. Predstava "Anđeo na lađi", proglašena je za predstavu godine. Znaš li ti šta to znači? Zamisli sve svoje drugove i drugarice koji ne igraju nigde. Ej, bre, o čemu ti pričaš? Nešto ti fali, života mi moga!
UROŠ: Proglašena je predstava za najbolju, da, jeste, ali nisam ja proglašen za najboljeg glumca, neko drugi je glumac godine, a ne ja, shvataš li ti to? U toj predstavi ja sam najlošiji. Najlošiji, i tačka.
RENATA: Pričaš koješta!
UROŠ: Niko nije hteo da prihvati moje sugestije na probama. Niko... Predlagao sam da vozim bicikl na lađi, nije usvojeno, predložio sam da ženski lik ima muški glas, nije usvojeno... Tuđi su predlozi usvojeni. Drugi su dobili nagrade. Dosta mi je!
ŽIVANA: O, Bože, pa ti, Uroše, pričaš kao da si reditelj predstave... O čemu ti govoriš, dete?
UROŠ: Pa mogao bih da budem i režiser, bolje bi bilo da jesam, nego što sam obični glumac samo, rob i ništa više, svi mi komanduju. Hoću da radim nešto gde i ja komandujem.
ŽIVANA: Ti si zaista dete, pravo dete sa toliko godina! O, Bože! Ne može predstava biti proglašena za predstavu godine ako svi nisu odlični, ako svi elementi predstave ne funkcionišu. Ta predstava je najbolja u svakom svom delu. Ti si važan točak u toj predstavi. Bez tebe ne bi bila takva. Šta je s tobom? (Sipa supu.) Hajde na supicu dok je vruća, samo takva valja, takve su i tvoje misli – vruće kao ova supa, ali urodiće one plodom, kad ti kažem, urodiće plodom kad ti se glava ohladi.
UROŠ: Ohladiće se ta supa, a ne ja, neću da jedem. Nisam gladan i nisam talentovan. To je povezano, a vi proučite zašto i kako.
RENATA: Hoćeš li prekinuti da nas nerviraš?
UROŠ: Kao da ja ne znam da je supa najbolja dok je vruća, gvožđe se kuje dok je vrelo. Ja još nisam kovao takvo gvožđe, jer još nisam dobio pravu ulogu. Svi me lažu da sam talentovan, svi, dosta mi je foliranata i licemera! Dostaaa... (Uzima kaput i kapu sa čiviluka, naglo odlazi iz stana, ostavlja otvorena vrata.)
RENATA: Jao, šta mu je opet? (Viče za njim.) Uroše, vrati se! Dođi da ručamo, čoveče! (Prilazi Živani koja drži kutlaču u ruci nad solom, nema i tužna.) Ja njega ne poznajem dovoljno.
ŽIVANA: Ovo je strašno. Nije prvi put. Šta ga to jede iznutra? Kakav ga je to demon naselio da neće ni da ruča s nama. A ti donela najlepšu vest. Jao, teško nama s njim!
RENATA: Njemu stvarno nije dobro. Juče ga je pogodila vest da je nagradu za mlade glumce dobio njegov kolega Igor, onaj što igra u komedijama. Dobio onu nagradu sa imenom mlade glumice što je umrla od droge. Neki kažu da se ubila.
ŽIVANA: Nije mi to rekao. Nisam ni pratila vesti. O, Bože dragi, sve mu smeta – svi su bolji od njega, samo on ne valja, samo on nije talentovan...
RENATA: Moramo mu pomoći, moramo, ali kako?
ŽIVANA: Eto, vidiš, Uroš je doživeo tu nagradu kao nepravdu. A tih nagrada danas koliko hoćeš. Ne znam koliko je to dobro da neke nagrade nose imena po narkomanima umetnicima.
RENATA: Ne znam šta da kažem.
ŽIVANA: Joj, joj, od jutros govori da nije talentovan, da je nikakav glumac, ubi ga to. (Namešta pribor za jelo uz tanjir.) Hajde, Renata sine, hajde da ručamo, ohladi se ručak. (Sedaju za sto i jedu, ručaju. Neko zvoni. Ustaje Renata i prilazi špijunki na vratima.)
ŽIVANA (Za stolom): Ko je to sad?
RENATA (Buljeći u špijunku): Neka žena, u marami. (Opet zvono.)
ŽIVANA (Ustaje od stola i prilazi špijunki): A, to je Persa. (Pojačava glas.) Izvoli, Perso (Otvara vrata, ulazi Persa, tugaljiva.)
PERSA: Dobar dan. (Nosi veliku korpu punu hrane.)
RENATA i ŽIVANA (Skoro uglas): Dobar dan...
PERSA (Skida maramu): Ja navratila, u prolazu, pa ko velim da vas pozdravim. Idem kod tate, joj, slab je da slabiji ne može biti.
RENATA: Nisam vas prepoznala od te marame.
ŽIVANA: Sedi, Perso, sedi, ne brini za Dragutina, dobro je on, svi ćemo jednog dana ostariti, šta ćemo, to nam je sudbina...
PERSA: Ali, meni ga žao, ne može da ustane, toliko se razboleo posle onog pada, imao je novu operaciju, joj, šta je moj tata doživeo... (Seda na stolicu, s korpom na kolenima.)
ŽIVANA: Nema potrebe da toliko brineš, jak je on, izdržaće... A, hvala Bogu, bistar je još u glavi, govori, zna reći šta mu treba, star čovek, to ti je... Perso, jesi li za supicu?
PERSA: Gde je Uroš, kako je on?
ŽIVANA: Eh, Uroš, Uroš ko Uroš, neće da ruča, malopre otpiri napolje, znaš ti njega i njegovu glumu...
PERSA: Treba s njim ozbiljno pričati, ne može on tako, treba da vidi kako drugi žive, kako njegova generacija, malo ko igra u pozorištu, popričaću ja s njim, tetka će znati s njim, poslušaće on mene...
RENATA: Hajde teta Perso, uzmite bar komadić piletine, lepa je, još je vruća...
PERSA: Nosim tati hrane, ponela sam lagane jagnjetine, on to voli, to ga podseti na izlete vikendom, na zavičajno zborovanje i pesme, joj, šta mi tata doživi, pad s bicikla ga unesreći, hajde da je motor, već obični bicikl...
ŽIVANA: Star čovek, zapeo o ivičnjak, svako jutro uzimao bicikl pa do prodavnice, kao neki mladić, a skoro osamdeset godina...
PERSA: Kažu da mu je s leđa dolazio auto u velikoj brzini, da se čula bučna muzika iz auta, u rano jutro, ko je to mogao da vozi kao ludak... Očešao je mog tatu, šta očešao, šta ja to pričam, udario ga svom snagom i on je pao preko ivičnjaka na panjeve posečenih jablanova... Nikad nismo saznali ko ga je oborio.
ŽIVANA: Šta ćemo sad, moja Perso, svima nam je to sudbina... danas jesmo sutra nismo... ćuti dobro je, živ je, biće bolje...
PERSA: Žao mi ga je, žao, srce me boli za tatom, evo nosim mu i kuvanog mladog graška, on to voli, podseća ga na mamu, ona je kuvala grašak nedeljom za ručak... a i nje nema, ode kao da ju je voda odnela, nikad svoju majku prežaliti neću, nikad... (Plače, briše maramicom lice.)
RENATA: Nemojte tetka Perso, hajde uzmite kolač... zasladite malo...
PERSA (Prene se): Kakav kolač imate. A, kuglof, to je lep kolač, tata voli kuglof, ostalo od Nemaca.
ŽIVANA: Da ti odsečem malo kuglofa za deda Dragutina?
PERSA: Ako možeš, bilo bi lepo, on će se obradovati.
ŽIVANA (Seče kuglof, stavlja u salvetu): Evo, tri parčeta kuglofa, neka zasladi deda...
PERSA (Uzima kuglof): Joj, to će ga obradovati... Šta još imate? Piletinu? Tata voli piletinu...
ŽIVANA: Evo i piletine, Perso, nije problem uopšte, daj tanjirić, Renata!
RENATA (Uzima tanjir i dodaje Živani): A da dodam malo salate, ovo je mlada salata...
PERSA: Ponela sam ja salatu od cvekle i crvenog luka, tata voli cveklu i luk, ali voli i mladu salatu... poneću, poneću, neka se seti bašte koju je okopavao... jao, treću godinu kako tata leži, polomi ga nepoznati bandit na ulici, kad bismo bar znali ko je taj gad... nikad ga nisu uhvatili, naša policija, jao, nemamo mi ni državu ni policiju... koga da tužim... NN građanina? I kome da tužim... (Uzima salatu od Renate.) Tata voli zelenu salatu, osvežiće ga... (Stavlja u natrpanu korpu.)
ŽIVANA: Uzmi nešto, gricni, deluješ umorno...
PERSA: Ja ne spavam od kada je tata stradao, ne mogu (Plače.) On je tako dobar čovek, nije zaslužio to u životu... Idem, idem, moram da krenem, nosim tati hranu...
RENATA: A da li njemu neko tamo sprema hranu?
PERSA: Sprema, ali ne valja, nije najbolja kuvarica, promenili smo ne znam već koliko služavki, ova ne zna da kuva, prethodna nije znala da ga okrene i namesti jastuk, ona pre nje pušila u stanu, četvrta hrkala noću... šta da ti kažem... nema danas pravih medicinskih sestara ni služavki... sve gledaju sebe, hoće novac, a tata je nemoćan, njemu treba pomoć, zato mu nosim hranu...
ŽIVANA: Meni je Gojko rekao da ova služavka odlično kuva i da je deda zadovoljan.
PERSA: Ma kakvi zadovoljan, Gojko je moj brat, ali on ne zna šta tata voli, ja sam žensko, ja sam kuvarica, ja najbolje znam kakva hrana njemu godi.
ŽIVANA: Nemoj pogrešno da me shvatiš, Perso, lepo je da nosiš hranu, evo i mi ćemo uvek dati, ali ne bi trebalo duplirati, nema potrebe... nemoj da se naljutiš... nije li premnogo za dedu... ako ostane hrane, mora se bacati...
PERSA: Nikad tati nije dosta moje hrane, on voli kako ja spremam, to ga podseća na mamu...
ŽIVANA: Dobro, u redu, ali velim, ima novu služavku koja i kuva, Dragutin kaže da je zaista dobra, da je hrana ukusna, deda se nije žalio...
PERSA: Valjda ja svog oca najbolje poznajem... idem, on čeka, njemu je najteže... (Pogleda na pun sto.) Jao što su lepe kruške, ja sam ponela tri jabuke tati, da uzmem jednu krušku za tatu...
ŽIVANA: Uzmi dve, uzmi koliko hoćeš... molim te nemoj da se ljutiš.
PERSA (Uzima tri kruške i stavlja u korpu): Idem, hvala, tata će se obradovati, živnuće, možda i prohoda, idem, idem, već kasnim...
ŽIVANA: Kod njega je Gojko, pozdravi dedu.
PERSA (Žurno izlazi iz stana.)
RENATA: Jao, da tetka Persa malo ne preteruje?
ŽIVANA: Takva je, niko je ne može izmeniti... Sve si videla, šta da ti kažem. Hajdemo na ručak, već se ohladio.
 

SLIKA 2

(Jednosoban stan. Na krevetu leži nepokretan deda Dragutin. Na omanjoj fotelji njegov sin Gojko. Služavka ulazi u sobicu iz omalene kuhinje.)

SLUŽAVKA (Okreće se Gojku dok stavlja korpicu sa jabukama, narandžama i bananama na stolić ): Opet ste doneli lepo voće, gospodine Gojko. (Okreće se Dragutinu.) Vidite li, čika-deda Dragutine, kako vaš sin uvek dođe punih ruku.
DRAGUTIN (Skrštenih ruku leži pokriven lakim ćebetom i gleda u strop): Jeste.
GOJKO: To je najmanje što mogu. Da tatu nije snašlo to što ga je snašlo, išao bi on sa mnom na Frušku goru, u voćnjak da beremo kruške i jabuke. Popeo bi se on na drvo kao dečak, takav je oduvek bio.
DRAGUTIN: E, moj sine, Bog zna zašto je ovako. Mi ne znamo naše puteve.
SLUŽAVKA: Hoćete li da popijete nešto. Čaj ili sok? Ima i rakija ako želite. Rakijom masiram noge čika-dedi Dragutinu.
GOJKO: Eh, da je to lakša bolest, i rakija bi pomogla, tata bi prohodao. Lekari su ga pogrešno lečili. Je li Persa dolazila?
SLUŽAVKA: Javila je da će kasnije navratiti. Šta ćete popiti?
DRAGUTIN: Persa je meni sve, zlato od kćerke. Da nije nje, ja bih podlegao. Hajde, sine, uzmi nešto.
GOJKO: Dajte mi čaj, sačekaću da spremite.
SLUŽAVKA: Čaj je već gotov, spremila sam ga čika-dedu Dragutinu, samo što ste ušli. (Služavka načas odlazi u kuhinjicu.) Evo, evo, šoljica i za vas. Čaj je od nane, hoćete li i meda?
GOJKO: Može, kako da ne, ko ne bi meda od vrednih pčelica. (Okreće se ocu.) Bili smo jutros u novom pansionu za stare i iznemogle, to nije dom, to je motel, kao hotel, nešto novo i savremeno, svetska stvar. Živana i ja smo razgovarali sa direktoricom. Pokazala nam je sobe, fantastične su, čiste, velike. Po dvoje u sobama, na vratima ispisna dva imena, specijalni kreveti kupljeni za po pet hiljada evra, da, pet hiljada, specijalni oblik ležaja sa mnogim pomagalima, nema rana od ležanja. Državna donacija. Terasa u svakoj sobi, sprave za vežbanje rukama, telefon i televizor, pokretni sto, veliki hodnik, lepota, komotno, može se na kolicima u dva-tri pravca. Lekarska pomoć pri ruci, pored kreveta dugme za poziv, u svako doba noći i dana. Okolo vrt, krošnje i mirisi, tišina, nešto neviđeno. Čekamo prvu priliku i ti ćeš, tata, biti primljen, tu će ti biti odlično.
DRAGUTIN (Zamišljeno): Moramo s Persom razgovarati.
SLUŽAVKA (Servira dve šolje, jednu ispred Dragutina, drugu ispred Gojka na isti sto.): Poslužite se, još je vreo, još malo, još koji trenutak – biće pravi. (Zvoni telefon, služavka podiže slušalicu.) Alo, dobar dan... a vi ste, gospođo Glorija... Da, dobro je deda Dragutin... pa ne znam baš... Persa još nije stigla... došao je njen brat Gojko, sin čika-dede Dragutina... da, oni sad razgovaraju... možda drugi put... doviđenja. (Spušta slušalicu.) Uh, kako mi je spustila slušalicu! To je ona Glorija, gospođa što prodaje verske brošure.
GOJKO: A šta – ona se još javlja ovde? (Obraća se ocu Dragutinu.) Pa jesmo li se dogovorili, dragi tata, da prekineš kontakt s njom! I Persa se složila s tim... Molim te da me poslušaš.
DRAGUTIN (Potiho, okreće glavu ka sinu.): Nije ona bila puno puta. Dobra je žena, uteši me ona, uteši malo. I naša Persa nema ništa protiv.
GOJKO: Persa, Persa, i tebi i meni drži stranu. Mi imamo svoju veru, svoju slavu, Đurđevdan, pa Božić i Vaskrs, sve to slavimo, naši su preci to slavili. Ko smo mi da se odričemo toga. Ta Glorija sve to negira. Ne možemo se toga odreći.
DRAGUTIN: Pred nebom svi smo isti, kaže i Glorija.
GOJKO: Sve ljude poštujem, konfesije i nacije, dobro došao svaki dobar čovek. Ali, ja tu ženu poznajem, ona nije kako treba, ona je lovac na ljudske duše, ona tvrdi pazar, nju samo pare zanimaju.
DRAGUTIN: Šta da radim, nije mi lako...
GOJKO: Pa upravo zato. Evo uskoro će Đurđevdan, naša slava, lepo ćemo je porodično obeležiti.
DRAGUTIN: Kako je Uroš?
GOJKO: Dobro je, igra u pozorištu, bori se da uspe.
DRAGUTIN: Nije to lak posao. Ali od nečega se mora živeti. Kad sam ja došao iz rata, bez ruke, svi su mi rekli, sad ćeš morati da prosiš Dragutine. A ja sam jednom rukom pravio burad i kace, nisam hteo da prosim. I dobro sam živeo.
GOJKO: Namučio si se, tata, namučio. Tu smo da ti sada pomognemo... (Ustaje i popravlja jastuk ispod očeve glave.) Uroš je hteo da bude glumac od malih nogu. Sva deca to žele, nemaju pojma šta je glumački život. Gledaju filmove pa misle da je gluma rajska profesija, a iza – paklene muke. Naš Uroš je živi primer.

(Neko zvoni na vratima, prilazi im služavka.)

SLUŽAVKA: Verovatno je Persa. (Gleda kroz špijunku) Ko je sad pa ovo? Jao, gospođa Glorija! (Okreće se ka Gojku i Dragutinu, gleda čas u jednog čas u drugog) Šta da radimo, nisam joj rekla da dođe, sama navaljuje, šta da radim, da li da je pustim?
GOJKO (Obraća se poluglasno ocu Dragutinu): Da li ona tako dolazi kad hoće, bàne?
DRAGUTIN: Ne znam.
SLUŽAVKA: Da li da uđe? (Opet se čuje zvono, sad duže.)
DRAGUTIN (Tiho, gledajući oca): Ma neka uđe... Svakome kazati dobar dan...
SLUŽAVKA (Otvara vrata, Glorija upada vrcavo i glasno, sa brošurama u rukama, neke brošure vire iz povelike tašne, jedna u okretu ispadne na pod.)
GLORIJA: Dobar dan, dobar dan, nebo nam pomaže, o, koga ja to vidim, kako ste gospodine Gojko?
GOJKO (Hladan na prvi pogled): Dobar dan.
GLORIJA (Okreće se Dragutinu): Čika Dragutine, jeste li dobro? Nebo će nam svima pomoći. Donela sam vam novu knjigu o sredi. (Okreće se Gojku.) Sreda je najvažniji dan u sedmici, znate gospodine Gojko, tad se ništa ne radi, samo se molimo nebu za sreću i zdravlje naših najbližih i svih gladnih i ugroženih u svetu. Subota i nedelja su radni dani, i svi ostali, osim srede. Evo primerak i za vas, pogledajte možda nađete i nešto za sebe, sigurno ćete naći. Jako je korisno, jako, kad vam kažem, jako, jako, nećete se prevariti, to je svakoj duši potrebno, nije važno ko si, šta si, svi smo jednaki pred nebom. Evo, i prošli broj, uzmite sva tri, evo vam sve, to su najnoviji brojevi našeg glasila "Večni horizonti". (Stavlja mu brošure u krilo, vadi iz tašne nove, bira različite primerke.) Evo, i ovaj primerak, tu imate opširan prikaz knjige Kondolize Džonson, o njenoj viziji budućnosti, o nebu na zemlji. Knjigu možete kupiti po najpovoljnijoj ceni. Svet je već nestao, samo mi to još ne vidimo. Nema sveta, je li tako, čika Dragutine? (Okreće se k njemu i daje mu novi primerak brošure.) Izvolite, ovo je za vas!
GOJKO (Natovaren brošurama, gleda naslovne strane, otvara poneki primerak): Čuo sam za vas. (Pokazuje na služavku, zabrinuto.) Od Radojke sam čuo. I otac mi je ponešto rekao... i sestra Persa...
GLORIJA: Moj život je bio čudan. Nisam ja uvek ovakva bila. Progledala sam posle razvoda. Moj muž Ante nije verovao u nebo. Razveli smo se pre šest godina. Nisam mogla da živim sa čovekom koji samo pije i psuje. Nismo imali decu, to mi je pomoglo. Udala sam se za Aljošu, on je iz Moldavije. Upoznali smo se na pijaci. Prodavao je kuhinjski pribor i sitni alat. Njegovi i moji roditelji su različite vere, ali smo se mi našli u trećoj veri. Mi smo sredaši! Slična je to vera, samo što se mi razlikujemo po sredi. Po najvažnijem danu u sedmici, znate. I po nekim drugim stvarima se malo razlikujemo. Ne priznajemo lažne svece, niti ikone, to je sve izmišljotina. Pričaću vam o tome, ali kad pročitate Kondolizu Džonson. Ona je putokaz. I vaš i moj, sviju nas putokaz. Je li tako, Radojka? (Gleda služavku.) Ostah ja bez čaja, kafu ne pijem.
GOJKO: Mi smo pravoslavna porodica, slavimo Đurđevdan, obeležavamo i Tomindan, to je moje žene slava...
GLORIJA: Moj bivši muž Ante sad je u bolnici, obilazim ga kao čika Dragutina, i on čita ove brošure, i njemu se otvaraju novi horizonti. Ponekad neće da priča sa mnom, ali ja sam uporna, ne mogu da ga mrzim, izlečio se od alkohola.
GOJKO: Čime se bavi vaš muž?
GLORIJA: Aljoša je danas na drugom mestu, otišao je u sela u Srem, i on misionâri kao mrav, propoveda nebesku reč, ostavio je posao na pijaci. Ovo mu bolje ide. Teška su vremena, od nečega se mora živeti.
GOJKO: Svi radimo da bismo od nečeg živeli. Ali ne treba brkati veru i pare.
GLORIJA: Oduvek je bilo onih koji tragaju za istinom. Svašta je tu bilo kroz vekove. I ratova i nesreća. Ali, postoji samo jedan put, to je naš put, evo, pročitajte bilo koji broj "Novih horizonata". Ljudi su puno grešili, i danas greše, oduvek je bilo meteža na ovom svetu, samo gužva i žurba. I ja sam upala u tu vrevu, ali šta ću, moram, mora se od nečega živeti. Treba i duhovne hrane.
GOJKO: Mora se od nečeg živeti, da, ali vera i novac, to ne ide, gospođo Glorija, s tim parama od ljudi kojima ulazite u kuće, to je veliko pitanje? Ne nasrćite, imajte meru. Naša porodica ima svoj koren. Tata nije puno mario, ali njegov otac, moj deta Risto, jeste. Mnogi su izgubili koren u Titovo vreme. Tito nikad nije ušao u crkvu, ateista, nije verovao u Boga. Svi su ga sledili da bi opstali, za platu, za ovo, za ono, takvo je vreme bilo.
GLORIJA: Tad je za nas bilo bolje, mogli smo lakše da radimo, niko nam nije branio. Znalo se za nas sredaše i u Titovo vreme. Ni sad nam niko ne brani, ali sad ima nekih novih vernika puno, svi su postali nekakvi pravoslavci sa tim slavama gde se i pije i jede, i peva i svađa... Ma krkanluci su postale te slave. Onda je bilo puno lakše, u komunizmu, nije se išlo u crkvu, mi sredaši mogli smo da razgovaramo lakše sa ljudima.
GOJKO: To je odgovaralo režimu. Tako se raskorenjuju velike religije. Narod ne ide u crkvu po ugledu na šefa države. Pa pustiš sektama da vršljaju.
GLORIJA: Sad nam se isprečuju razne crkve i pojedinci, ne daju nam da se razmahnemo. A mi znamo da smo najispravniji, tako piše u nebeskoj knjizi, pogledajte brošuru broj dva, tu ćete naći objašnjenje. A mogu i ja da vam objasnim ako želite...
GOJKO: Nema potrebe. Šta ste po profesiji?
GLORIJA: Pa rekla sam, misionar.
GOJKO: Šta ste radili pre toga?
GLORIJA: Nemam ja neku veliku školu, ali to nije važno. Ja imam druga iskustva. Radila sam svašta u životu. Što se čovek više uprlja, lakše će se očistiti. Bila sam i recepcionerka i konobarica, radila sam za turističke agencije, šta sve ne. Šta vi radite?
SLUŽAVKA: Gospodin Gojko je profesor univerziteta. (Zamuckujući i grešeći u izgovoru.) On predaje – ahriteturu.
GOJKO (Ispravlja služavku): Da, profesor sam – arhitekture.
SLUŽAVKA (Čisteći nevidljivu dlaku sa kecelje): Jao, uvek pogrešim kod takvih reči – arihtetura, joj, atihtetura! (Namešta se, popravlja rukama položaj usana.) Ar-hi-te-tu-ra! Eto, arhi-tetura!
DRAGUTIN (Malo nasmejano): Radojka bar tetura, a ja više ne mogu na noge.
GLORIJA: Prohodaćete vi, čika Dragutine, kad vam ja kažem. U brošurama je tajna, tu ćete naći sve što vam treba, samo sredom nemojte ništa da radite. Zato se i zove sreda, na sredini sedmice, to je dan za odmor, za predah, pa onda u nove radne pobede.
DRAGUTIN: Ne radim ja ništa svakog dana.
GLORIJA: Crne misli, nipošto, ništa crno u sredu, nemojte ni jesti toga dana, strpite se jedan dan. Kad vam kažem, biće sve u redu, prohodaćete, čika Dragutine – kao da letite. (Okrene se Gojku.) Gospodine Gojko, znate li šta je srednevica?
GOJKO: Srednevica?
GLORIJA: Srednevica je sredina dana, podne, kazaljka na kazaljki u dvanaest sati. E, vidite, mi sredaši svakog dana u podne, ma gde se zadesili, zatvorimo oči jedan minut i molimo se nebu za nesrećne u svetu.
GOJKO: U po bela dana?
GLORIJA: A u sredu, u srednevicu, u našoj crkvi pola sata žmurimo i pevamo pesme posvećene sredi. Tad vidimo ono što golim okom niko ne može videti.
GOJKO: Šta vidite?
GLORIJA: Hm, šta vidimo? Vidimo nebo. To se ne može objasniti tek tako. Dođite kod mene i Aljoše kući pa ćemo vam tu o tome natenane. Naša kuća je i vaša, i naša i vaša crkva. Dođite, ne ustručavajte se!
GOJKO: Gde živite?
GLORIJA: U kući na sprat. Dole smo mi, a gore svi koji dođu kod nas, možete i da prenoćite, ima dvadeset ležajeva. To smo moj Aljoša i ja pošteno zaradili. (Zvoni joj mobilni telefon.) Alo... da... ja sam... kako da ne... ne, nisam zaboravila... sad sam kod naših zajedničkih prijatelja... kod naše braće i sestara po sredi... ne brinite, dolazim za pola sata, pozdravite Julkicu... taman posla.... taman posla ... ne brinite... vidimo se za pola sata... doneću "Nove horizonte". (Završava telefonski razgovor, stavlja mobilni telefon u tašnicu.)
GOJKO: Baš imate puno posla?
GLORIJA (Zadihano pakuje preostale brošure, sprema se da krene): Od nečega se mora živeti. Drugi put ćete sve platiti, sad je dovoljno da kupite jedan broj "Novih horizonata". Sto dinara! A ako nemate sad, daćete kad dođete u naš hram, nije problem, nije! Dođite obavezno.
GOJKO: Video sam ovakve brošure, uzmite ih nazad. Ako vam je do toga da platim, daću vam sto dinara, evo, izvolite. (Vadi novčanik iz unutarnjeg džepa sakoa i daje novčanicu.)
GLORIJA: Jao, gospodine Gojko, pa nemojte tako. (Uzima novac.) Evo neka to bude za jedan primerak gospodina Dragutina. (Preostale primerke halapljivo uzima od Gojka, trpa ih u tašnu.) Ako ste se predomislili, evo jedan primerak i za vas. (Vraća mu primerak u ruke) Ne morate da platite!
SLUŽAVKA: Ohladio se čaj, gospodine Gojko! Vaš se upravo skuvao, gospođo Glorija, hladi se...
GLORIJA: Ne mogu sad... (Uzima na brzinu šoljicu vrelog čaja i srče). Uh vrelo je, vruće, nije tačna ona poslovica da se gvožđe kuje dok je vruće... Ljudi ne znaju, kao što o nebu ništa ne znaju, da se čaj ne pije vruć, već hladan ili mlak. O tome piše u našim "Novim horizontima"'. (Primakne se stolu i uzme Gojkovu šoljicu hladnog čaja i popije na dušak.) Ovo je za vaše zdravlje, gospodine Gojko. (Nagne se i poljubi u lice Dragutina.) Vi popijte moj čaj čim se ohladi, prohodaćete. (Stavlja šolju vrelog čaja na dedin stolić.)... A sad moram kod Julkice, ona me čeka od jutros, ne bih ni došla danas da nisam čula da ste ovde, gospodine Gojko, bila mi je velika čast. (Rukuje se i dugo klima Gojkovu ruku.) Doviđenja, sutra je sreda, čućemo se. (Okreće se ka dedi.) Nazvaću, navratiću, čika Dragutine, vi ćete prohodati! (Ljubi služavku koja joj otvara vrata.) Čika Dragutine, vi ćete prohodati, vi ćete prohodati, vi ćete prohodati... (Odlazi niz stepenice ponavljajući glasno zadnju rečenicu. Zvoni Dragutinov mobilni telefon)
DRAGUTIN: Da... Uroše!... gde si... dobro... i? Pa neka, nije strašno... šta ti je ona rekla... pa dobro ti je rekla... nemoj da se sekiraš, ti si odličan momak... ma ne... ma neeee... nije to tako, opet ti, pravi si umetnik kad ti kažem, svi mi te hvale... da... da... čuj, dođi do dede Dragutina, nisi bio odavno, on te stalno pominje... evo i sada... dođi na šoljicu čaja i razgovora... kako ne možeš... gde si sad... zašto lutaš ulicama... gde si da dođem po tebe... onda dođi, hajde.... dođi, svi te želimo videti... deda Dragutin... da, i nova služavka... eto ... tako... uzmi taksi i dođi... platiću taksi... hajde čekamo te... (Zaklapa mobilni telefon) Opet je u krizi, pojede ga ta gluma, a odličan je, svi ga hvale, ne znam, ne znamo šta ćemo s njim, šta on hoće, evo doći će sada, čuli ste...
DRAGUTIN: Nije on trebalo ni da upiše tu glumu, šta će mu to?
GOJKO: E, moj tata, lako je sada pametan biti, niko ga nije mogao u pubertetu odvratiti od glume, hoće da bude glumac ili ništa, samo glumac, i to svetski... Pa znaš i sam da je već od četvrtog razreda krenuo u Dramski stidio kod Redže... i tamo je svašta prošao, taj Redža nezgodan, čudan, mnogi su roditelji odveli svoju decu kod njega, ni oni ni deca nisu mogli da podnose Redžinu galamu i torturu... Mnogi su vratili svoju decu, ostali su oni valjda najjači... Ostao je i naš Uroš, ali vidi sada... Jao, glumo, glumo, vatra te odnela...
SLUŽAVKA: I ja sam htela biti glumica, ali mi tata nije dao, nismo imali ni para... a to mi je želja, velika...
DRAGUTIN (Potiho): Vidiš moj unuk kako se muči...
SLUŽAVKA (Nutka hranu): Uzmite još malo... ovo je zdravo... grašak s mladim krompirom...
DRAGUTIN: Ne mogu, Rado, sit sam, lepo sam ručao, meni malo treba, ne radim ništa, ne gubim snagu, malo mi treba... lepo kuvaš... neka ostane za kasnije... daj mi malo vode.
SLUŽAVKA (Sipa vodu i dodaje čašu.)
GOJKO: Drago mi je, tata, da si zadovoljan Radojkom.
DRAGUTIN: Jesam, jesam, kako da ne...
SLUŽAVKA: Joj, nemojte me previše hvaliti, možda se i pokvarim...
DRAGUTIN: Nećeš, nećeš... (Na vratima zvoni.)
GOJKO: Ovo je Uroš, ja ću mu otvoriti...
SLUŽAVKA: Mladi glumac?
DRAGUTIN: Moj unuk...
GOJKO (Otvara vrata, ulazi Persa s maramom oko glave i s korpama u obe ruke.)
PERSA: Evo mene, evo, tata, nosim ti ručak...
GOJKO: Ti si, Perso, a mi očekivali Uroša...
DRAGUTIN: Ja sam ručao, Perso. Ti ni – dobar dan.
PERSA (Ljubi Dragutina): Dobar dan, tata, joj, žurba, ne znam gde udaram.
DRAGUTIN: Odmorićeš se kad pređem u dom?
PERSA (Iznenađeno): Kakav dom?
GOJKO: Živana i ja smo bili u novom domu za iznemogle. Jako je dobar i savremen...
PERSA (Prekida ga): U nikakav dom moj tata neće ići. Ovde je najbolje.
GOJKO: Ovaj stan plaćamo isto kao dom. A tamo su mnogo bolji uslovi. Svaki dan ima brojnu poslugu, lekare, savremene sprave za vežbanje, ljude slične sudbine, to je dobro i za ...
PERSA: (Prekida ga): Moj otac odavde ne ide. Je li tako tata?
DRAGUTIN: Kako vi odlučite. Ja kako moram.
PERSA: Dosta o tome. Nigde ti ne ideš, lepi moj tatice. Skuvala sam ti lep ručak, nosim i od Živane nešto, evo, evo. (Vadi iz korpe.)
GOJKO: Nemoj, Perso, tata je ručao.
PERSA: Pa neće valjda propasti ovaj lepi ručak, još je topao...
SLUŽAVKA (Meškolji se): Hm, baš je čika Dragutin lepo ručao.
PERSA (Nutka hranu): Evo, tatice, ovo je jagnjetina sa Fruške gore, ista kao ona iz tvog zavičaja, planinska...
DRAGUTIN: Ne mogu sada, kćeri moja, najeo sam se dobro, Rada spremila ručak, lep ručak...
PERSA: Moraš ovu jagnjetinu, ti si bolestan, lekari su rekli da te moram paziti, ti si kao dete.
DRAGUTIN (Uzima bezvoljno komad mesa i hleba): Ajme meni, šta ću, ajde da probam... nema potrebe da svaki dan donosiš hranu, ima ovde Rada, ona sprema... (Žvaće.)
PERSA: Evo i graškića malo, salatice malo, evo, evo, taaako... (Na silu daje Dragutinu.)
GOJKO: Šta to radiš, Perso, vidiš da tata ne može, udaviće se čovek...
PERSA: Od ove hrane mu ne može biti ništa... evo i krompirići...
DRAGUTIN (Punih usta): Perso, dosta je...
PERSA: Evo kolačića, moje kiflice i kuglof od Živane. (Gricka kolače). Uh, što su lepi, dopašće ti se...
GOJKO: Dosta, Perso, ovde ima kolača i svega, ženu smo platili da bude uz tatu, da mu kuva i sprema.
PERSA: Nije ona tati kćerka, ti i ja smo tatina deca, mi treba da brinemo o ocu.
GOJKO: O čemu pričaš, prestani o tome na takav način pričati. Naravno da smo tatina deca, zato smo i ovde danas. I kad nismo ovde, mi smo s njim. Ali mi imamo svoje poslove i živote, moramo raditi i boriti se da bi i tata imao.
PERSA: Meni ništa nije teško za mog tatu. (Daje ocu kolače.) Uzmi, tatice, slatko!
DRAGUTIN: Rada mi je spremila palačinke, slatke, ne mogu više, Perso... (Okreće se Gojku.) Ja razumem Persu, njoj je život težak, sve joj je na leđima, muž joj ne radi, sve – sama, moramo joj pomoći, moramo pomoći Persi.
GOJKO: Sto puta sam rekao – da, ali ona sama sebi mora da pomogne. Ima muža neradnika, našli smo mu posao par puta, počne da radi dva-tri dana i napusti. Što bi čovek radio kad ima ženu koja sve tegli, vuče i namešta, tepa mu kao detetu i podilazi. A zašto, zato što je navodno ranjen u ratu.
PERSA: Ranjen nego šta. Jedva diše od rane ispod ramena, zakačila mu pluća...
GOJKO: Jedva on diše od tri kutije cigareta dnevno i od rakije sa onim barabama neradnicima u kafančugi "Gluvi trut", tu se on godinama zapošljava s litrom rakije i štékom duvana.
DRAGUTIN: Valjalo bi, Perso, da Simo negde radi, puno bi vam to pomoglo.
GOJKO: Pomoglo bi svima nama.
PERSA: On i radi, eno krečio je kod Slavke komšinice nedavno.
GOJKO: Krečio, jednom u pola godine. Ne pričaj mi te gluposti. Ti mu ne daš da radi, ti si ga takvim stvorila.
DRAGUTIN: Ma nije, Gojko, vidiš da Simo ne radi, sve je na Persi, moramo joj pomoći.
GOJKO: Neka ona sebi sama pomogne. Njoj je Simo dete.
DRAGUTIN: Nemoj tako, sine.
GOJKO: Eno moja asistentkinja ima malenu decu, i kćerku i sina, i obolele roditelja, izbeglice iz Bosne, mati joj ne može da hoda, otac bolestan stalno, imao tri operacije. Muž joj osoran, karijerista, nikad kod kuće, ali žena sve stigne, nikom se ne žali, ćuti i radi, i na radnom mestu i u porodici.
PERSA: Drugo je ona, ona ima auto pa stigne svugde, a ja moram autobusom ili taksijem, sve plaćam.
GOJKO: Kakav crni auto, danas svako ima auto, nikakva to privilegija nije. Problem je u tebi, duboko u tebi, ti prelivaš svoju pažnju na druge, nemaš granice u tome. Dobar si čovek, sestra si mi, ali, bre, daj bar prepolovi ta svoja osećanja, te emocije prema drugima, pa i prema bližnjima, imaj meru, sestro.
PERSA (Plače): Ja sam takva, ja ne mogu biti drugačija.
DRAGUTIN: Nemoj Gojko na Persu, naša je, takva je kakva je, njoj treba pomoći.
GOJKO: To se zove prelest, to kad u bescenje presipaš sebe drugome. Čak i u dobroti. To ti je kao u onoj priči – sipa jedan čovek svom komšiji čaj i nastavlja da sipa preko ruba čaše, komšija kaže da stane, čaj već preliva, već je i sto mokar, curi čaj i na pod, ali čovek i dalje sipa i kaže: neka, neka, ovo je čaj čuvenog porekla, sveže kuvan, najkvalitetniji čaj.... a čaj se i dalje preliva i toči na pod. Tom čoveku je važno da je čaj čuvenog porekla, a to kako ga on drugom sipa, njemu nije važno. Tako i moja sestra, preliva svoju ljubav u tonama, svi smo do guše u plimi, u njenoj ljubavi, davimo se, ali ona ne prekida da sipa, ona govori: ja vas volim, ja vas najviše na svetu volim, najpreči smo jedni drugima. Tako i prema ocu, tako i prema svome mužu. Oni su njena deca.
PERSA: Neka je prelest, zovi kako hoćeš, ja ne mogu drukčije.
DRAGUTIN: Naša je Persa, treba joj pomoći.
GOJKO (Gubeći volju za dalju raspravu o Persinom ponašanju, odmahuje rukom): A gde je Uroš, rekao je da će doći. (Uzima mobilni.)
SLUŽAVKA: Baš sam želela da vidim tog mladog glumca.
GOJKO: Mora da se nešto desilo. (Poziva Uroša mobilnim.) Isključeno. Šta se s njim to događa? Stalno je isključen. (Tipka mobilni, poziva Živanu) Živana, ja sam kod tate, čekamo Uroša, rekao je da će doći... da... a tu je... daj ga meni... ruča... neće... neka ruča... ajde... u redu... da... dobro... pričaćemo drugi put. (Završava telefonski razgovor). Na sve strane čudesa.
SLUŽAVKA: Možda ipak jednom postanem glumica.
PERSA: Da li vi, Radojka, znate šta je gluma?
SLUŽAVKA: Da, naravno da znam... Volela bih da sam mogla da upišem Akademiju ...
PERSA: Ovde je vaša Akademija, mi vas plaćamo, i treba da se posvetite gospodinu Dragutinu.
SLUŽAVKA: Čika-deda Dragutin je zadovoljan sa mnom, i Gojko... svi su zadovoljni.
PERSA: Ja sam tatino jedino žensko dete, i ja znam šta njemu treba. Mama je umrla, on sad nema nikog osim nas, osim mene. A vama ako ne valja, mi ćemo naći drugu ženu. Ima onih koje ne glume i ne bi da glume. Nećete biti prva koju smo zamenili...
SLUŽAVKA (Začuđeno): Meni je dobro ovde.
GOJKO: Ostavi Radojku, Perso, devojka je samo pomenula svoju neostvarenu želju. Idemo kući.
PERSA: Ti idi, ja ću ostati kod tate, ja nisam došla da odem.
SLUŽAVKA: Mogu li i ja, gospodine Dragutine, da prošetam sat vremena, toliko mi dnevno po ugovoru pripada.
DRAGUTIN: Može, Rado, može, Persa je ovde, i njoj treba pomoći, samo ti prošetaj.
GOJKO (Pozdravlja se s ocem): Ajde, tata, drži se, čućemo se, doviđenja. (Odlazi)
SLUŽAVKA: Idem i ja, dolazim za sat vremena. (Odlazi s Gojkom)
 

SLIKA 3

UROŠ (U stanu s roditeljima, sedi na stolici za stolom povijen napred, drži lice u šakama.): Otići ću u manastir. Ne treba mi niko. Dosta mi je glume, dosta mi je svega, nisam ja za glumu. I honorari su slabi, kasno stižu, sve je bez veze.
GOJKO: Samo veliki glumci govore da nisu za glumu. Valjda to znaš, čitao si o njima.
ŽIVANA: Kako da ti pomognemo, sine?
UROŠ (Ćuti.)
GOJKO: Zašto si toliko očajan, nije sve tako crno.
UROŠ: Nisam očajan, borim se sa sobom... Nešto je ušlo u mene. Nagovara me da skočim s mosta, da se ubijem.
ŽIVANA: Jaoj, o čemu pričaš, sine?
UROŠ: Osmi putnik!
ŽIVANA Osmi putnik?
GOJKO: Kakav osmi putnik?
UROŠ (Smeje se nakratko): Tako se zove jedan svetski film. (Nastavlja ozbiljnim tonom.) Voleo bih da sam u njemu igrao, da sam taj osmi putnik.
GOJKO: A, to je onaj naučno-fantastični film. Otkud ti to, tu nema glume.
UROŠ: Ko će meni ovde dati glavnu ulogu? Niko i nikad. Dosta mi je i pozorišta, i života. (Hvata se za glavu i povija napred.) Dosta mi je života, neću da živim... Samo me gnjavite i mučite. Ostavite me na miru. Ne treba mi niko.
ŽIVANA: Mi smo najbliži jedni drugima.
GOJKO: Pusti ga, vidiš da tera po svome.
ŽIVANA: Kako da ga pustimo kad je naš?
GOJKO: Sam sebe on pušta.
UROŠ: Nije vama do mene.
ŽIVANA: Ne pričaj svašta, sine.
GOJKO: Eto, to ti je to.
ŽIVANA: Uroše, šta ti hoćeš od nas?
UROŠ: Da me ostavite na miru.
GOJKO: A da nije suprotno?
ŽIVANA: Šta suprotno?
UROŠ: Želi da kaže, da vas ja ostavim na miru!
GOJKO: Gde ti odlaziš uveče svaki drugi dan?
UROŠ: Nigde. Šta vas briga, ja sam odrastao i mogu da idem gde god hoću i kad god hoću.
ŽIVANA (Prilazi Urošu i miluje ga po glavi.) Maza mamina.
UROŠ. (Sklanjajući majčinu ruku): Nemoj me dirati, sto puta sam ti rekao. Nisam beba.
GOJKO: Majka ti je ona, svojim te je mlekom othranila.
UROŠ: Šta bi bilo da si me još ti svojim mlekom othranio?
ŽIVANA: Imaš li ti nešto lepo za svoje roditelje?
GOJKO: Vidiš da ima, neda nam da dišemo.
UROŠ: Ne mogu više da sedim ovde. (Gleda u sat na ruci.) Idem, imam posla. (Ustaje naglo, uzima jaknu sa čiviluka i istrčava napolje.)
GOJKO: Gde ode? Šta on to radi? Kao da je drugi čovek. Da li on uzima nešto?
ŽIVANA: Kako misliš – uzima nešto?
GOJKO: Da li se drogira? Znam da povremeno pije. A i ono sa marihuanom na Akademiji, sećaš se dobro.
ŽIVANA: Da, pije ponekad, nije to ništa, kao većina mladih. Ali da se drogira, ne. I ja sam svašta pomišljala. Pitala sam ga jednom, on mi je rekao – šta ti misliš ko sam ja, danas svi puše marihuanu, svi čekaju da se marihuana legalizuje – to mi je rekao.
GOJKO: Jadni naš sin.
ŽIVANA: On ponekad s devojkom zapali, naišla sam na tragove džokavaca, ali ništa više. Ne verujem da su zavisni. Renata mi liči na ozbiljnu devojku. To je generacijski hir.
GOJKO: Pusti ti generacijski hir. Jesi li im rekla ko stoji iza trgovine drogom? Mafija, gilipteri, banda svetska! Shvataš li, bre, kriminalci, polusvet, to on treba da zna... Zar da se navlači na takve? Zar da bude gluplji od njih?
ŽIVANA: Gojko, ne viči, kod Uroša nije to, majka sam mu, znam ga od pelena. Ne kupuje on drogu, pametan je on. Vidiš da nam iz kuće ne nestaju stvari. Kad počnu da nestaju, da ih prodaje, onda je to znak.
GOJKO: Koliko vidim, on stalno ima para, ne traži ništa od nas, otkud mu novac?
ŽIVANA: Pa dobija honorare u pozorištu. I za onu seriju gde je igrao taksistu dobio je lepe parice.
GOJKO: Nije to ništa, to se brzo potroši. Možda diluje drogu, možda je u lancu mafijaša na taj način, on je naivan, navučen. I Renata i on, ne znaju oni ništa.
ŽIVANA: I ja sam svašta pomišljala, ali nije to naš Uroš, nije takva Renata, nemoj tako. I ona uvek ima svoj dinar, počela je da radi na televiziji. Nisu podstanari... ne treba njima puno novca.
GOJKO: Gde on to odlazi skoro svako veče od osam? Da li si primetila? Skoro svaki dan, svaki drugi dan?
ŽIVANA: Da, primetila sam, verovatno u šetnju ili ko zna gde, neka ide, neću za sve da ga pitam i kontrolišem. Ne ostane on napolju ni dva-tri sata, vrati se ponekad zadihan, možda i trči, ne pitam ga, preosetljiv je postao.
GOJKO: I to bez Renate odlazi nekamo, jednostavno nestane. Zna li ona gde ide?
ŽIVANA: Nisam je pitala. Uroša je, Gojko, gluma načela, i ti ljudi oko njega, znaš i sam. Zamišljao je romantični život glumca, putovanja i filmove, mora i kontinente, čuda i uspehe.
GOJKO: Jebala ga gluma, govorio sam mu da je to đavolji posao, džungla zveri i kobajagi slave. Znam najmanje deset glumaca koji u predstavu ulaze pijani, a kad se završi, posle aplauza nastave da se zalivaju vinjakom. Kakva gluma – vinjak! A onda – podmetanja, ogovaranja, nameštanja, takozvana slava, otrov sujete i zavisti... Svako svakog hinji i čeka da drugom crkne krava.
ŽIVANA: Svugde je to tako. Ma jače je to od njih, od svih glumaca, svi su oni u klupku paklenih iskušenja. Treba to izdržati, moj Gojko! Nekad mi ih je žao, svih tih nesrećnih glumaca, i njih je neko rodio i ljuljao u kolevci. Eto šta ti je život, o Bože silni?
GOJKO: Nije Ivo Andrić tek tako zapisao da je glumački poziv najteži i najbedniji od svih poziva. To treba da piše na ulaznim vratima svake akademije i svakog pozorišta.
ŽIVANA: Mlad je Uroš, valjda će očvrsnuti. Dosta je čitao, i Andrića, i Hesea, i Homera i Jesenjina, koga sve nije čitao. Pisao je i pesme u gimnaziji u rimovanom stihu, sećaš se?
GOJKO: Sve geniji do genija, svi pisali pesme, a sad pljuju po najbližima, nije im ni do porodice ni do Boga! (Zvoni telefon.)
ŽIVANA: Ko to zove na fiksni telefon, svi danas zovu na mobilni. (Uzima slušalicu.) Alo? Da... jeste... ne, ne interesuje nas... rekli smo vam da nas više ne zovete na te vaše prezentacije... to nas ne interesuje... izbrišite naš broj telefona... (Ljutito spušta telefon, obraća se Gojku.) Oni što reklamiraju vatreno posuđe, opet prave prezentaciju.
GOJKO: To im je maska, ta prodaja posuđa. Oni ustvari prodaju vatreno oružje. Da, oružje, oružje – za nove ratove na Balkanu i Bliskom istoku, u Africi i Aziji. Zaradili su ogromne pare pa mogu šta hoće. I drogu prodaju, doći će vreme da te i oni telefonom zovu i nude heroin. Ako već nije došlo takvo vreme. Njihova je i trgovina ljudima, i prostitucija, sve je njihovo, to je ovaj svet, to je svetski poredak, svetski biznis, globalno pozorište, globalna gluma, pare koje život znače. To je najveća gluma, banke sa hiljadu lica. I oni kažu, od nečega se mora živeti.
 

SLIKA 4

(Persa u sobi uporno okreće telefon, prati televizijsku emisiju uživo, na velikom ekranu govori bradat nadrilekar – iscelitelj u beloj naklobučenoj kapi i crnom šalu oko vrata, sedi za drečavim stolom punim čudnih predmeta i drangulija, iznad njega karta sveta iznad koje visi nekoliko venaca belog luka, uključuju se gledaoci, pitaju svašta, on odgovara.)

NADRILEKAR (Meketav glas, kao da nije prirodan.) Još danas u vašem gradu, majstor sudbine, vaš Milojica, ceo svet je naš, ko zna gde ćemo sutra biti, izvolite, prepoznajem sudbine, lečim neizlečivo, vidim budućnost... nemojte se stideti, otvorite se, hrabro pozovite broj na dnu ekrana, ja sam tu, ne bežim od vaših pitanja, izvolite, nemojte misliti da sam zalutao u vaš život, vi i ja smo na pravom mestu... neko je na vezi, izvolite...
MUŠKI GLAS 1 (Iz ekrana): Alo, alo, jesam li dobio vidovnjaka Milojicu?
NADRILEKAR: Dobili ste, na vezi ste, izvolite, kako se zovete, odakle ste, kad ste rođeni?
MUŠKI GLAS 1: Draža iz Kragujevca, rođen sam posle rata, onog tamo, 13. juna 1947. godine... imam probleme sa četvrtom ženom...
NADRILEKAR (Meša karte): Evo, vidim, ova trinaestica nije baš najbolja, da je maj bila bi bolja, ovako u junu, 15 dana pre Vidovdana, to nije dobro, neparni brojevi... a kad vam je žena rođena, ta četvrta?
MUŠKI GLAS 1: Joj, da me ubiješ ne mogu da se setim... mlađa je od mene dosta, trideset godina, sad nije u kući, otišla je kod lekara, dva puta nedeljno ide kod lekara, kaže da je bolesna, a ja ne vidim, samo je namrgođena...
NADRILEKAR: Vaša žena, Dražo, ima švalera, ne ide ona lekaru, kad se vrati danas, zavucite se pod sto, zavežite pasji lanac sebi oko vrata, uzmite mali limeni tanjir...
MUŠKI GLAS 1: Limeni tanjir?
NADRILEKAR (Povisuje glas): Da, limeni, metalni tanjir, najbolje bi bilo od bakra, bakar ubija klice i demone, nipošto od porcelana ili stakla, nipošto. U taj limeni tanjir stavite ljusku od jajeta, ne žumance i belance, ljusku, dobro je istucajte u avanu, ako imate avan, imate li avan?
MUŠKI GLAS 1: Imam!
NADRILEKAR: E, u avanu istucajte ljusku jajeta i prelijte rakijom šljivovicom, ako nema šljivovice može i lozovača, imate li rakiju?
MUŠKI GLAS 1: Imam lozovaču...
NADRILEKAR: E, tako, odlično, a u tu smesu stavite maka, imate li maka?
MUŠKI GLAS 1: Nemam...
NADRILEKAR: Ako nemate maka, uzmite kafu, imate li kafu?
MUŠKI GLAS 1: Imam kafu.
NADRILEKAR: Kašiku mlevene kafe uspite u limeni tanjir. S tanjirom prođite oko stola tri puta, lanac mora biti obavezno oko vašeg vrata, imate li lanac?
MUŠKI GLAS 1: Nemam u kući, ali imam na psu u dvorištu, uzeću sa psa...
NADRILEKAR: Tako, uzmite sa psa, to je još bolje, jer topli lanac sa pasjeg vrata na vašem vratu ima pojačano dejstvo, to će vam dati pasju snagu... Onda izađite napolje i oko kuće isto tri puta s tanjirom i lancem trčeći... Jeste razumeli?
MUŠKI GLAS 1: Jesam, šta će komšije reći, nije mi zgodno oko kuće s lancem...
NADRILEKAR: Ne smete imati nedoumice, morate imati jaku volju ako želite da ne izgubite četvrtu ženu. Šta je bilo sa prethodnim ženama?
MUŠKI GLAS 1: Prva umrla, nismo imali dece, druga pobegla, nismo se slagali, stalno smo se svađali, dizao sam ruku na nju ni sam ne znam zašto, treću sam ja oterao, bila mojih godina, lenja i bolesna.... ova je mlađa trideset godina, ne bih da je izgubim...
NADRILEKAR: E, ako nećeš da je izgubiš, odmah uradi šta sam ti rekao, već danas ćeš saznati s kojim komšijom je u krevetu, ona je tu sad u blizini, u komšiluku. Uradi šta sam ti rekao, kad ona bude ulazila u dvorište, ti brzo pod kuhinjski sto s tanjirom i lancem i kad ona bane na vrata ti počni da ližeš onu smesu u tanjiru, a krajem lanca mlati po podu. Ona će istog momenta skinuti sve sa sebe, gola ko od majke, otvoriće se kao knjiga, sve će ti priznati, jasno, jesi li razmeo?
MUŠKI GLAS 1: Jesam...
NADRILEKAR: Ajd` zdravo, srećno, javi kad sve prođe, možeš na ovaj drugi, moj lični broj s leve strane ekrana da nazoveš ovih dana posle emisije pa ćemo se dogovoriti da dođeš do mene.
MUŠKI GLAS 1: Hvala Milojice, ja ću... (Puca telefonska veza)
NADRILEKAR: Čuli ste problem ovog čoveka, biće rešen taj problem, nema problema kad Milojica radi, izvolite, još samo malo pa nestalo...
PERSA (Uporno okreće telefon): Opet zauzeto, ne mogu da verujem, ma čekaj, joj, jadna sam ja i moja sreća, neću ga ni dobiti... (Okreće telefon i dalje, vezu dobija ženski glas.)
ŽENSKI GLAS 1: Alo Milojice, jesi li tu, ovde Ravijojla...
NADRILEKAR: Dobro došla vilo Ravijojlo, evo tvoga Kraljevića Marka, koja te je muka naterala, kakvog li si Musu izabrala...
ŽENSKI GLAS 1: Kako znaš, Milojice, moju muku?
NADRILEKAR: Kako ne bih znao, ne treba ni da kažeš kad si rođena, ni odakle si, reci samo odakle je taj Musa?
ŽENSKI GLAS 1: Odnekud iz Makedonije, neće da kaže, petlja, čas je Vlah, čas Turčin, čas Makedonac, kaže da je Goranac... neka je šta god `oće samo da me ostavi na miru, ne da mi dijati, ne da mi oka sklopiti, samo navaljuje na mene, jadna li sam, kako sam ga primila u podstanare, nisam ni znala koga primam, kako je ušo u moju kuću, tako me je zgrabio i u krevet, na početku mi se prvi-drugi dan dopalo, ali sada ne valja, ništa ne valja...
NADRILEKAR (Meša karte): Vidim, vidim, Musa te non-stop prevrće i gazi, dušu ti na usta isterao, je li tako?
ŽENSKI GLAS 1: Da, Milojice, brate moj rođeni, udara gde god sam šuplja, umirem živa, ne smem ga ni prijaviti, nikome ne smem kazati, zapretio da će me ubiti, pištolj mi na čelo naslonio, kuku meni, šta ću jadna i prejadna!
NADRILEKAR: On je otputovao jutros u Makedoniju...
ŽENSKI GLAS 1: Jeste, jeste, kako znaš Milojice, otišo je kod rodbine u Makedoniju da donese neke vojničke čizme svoga dede...
NADRILEKAR: E, draga moja vilo Ravijojlo, jači smo mi od njega...
ŽENSKI GLAS 1: Pomozi mi, Milojice, tako ti života, kuću ću prodati da ti platim...
NADRILEKAR: Ne treba ti da prodaješ kuću, biće meni i ćevapi dovoljni, ja nikad ne tražim pare, koliko mi ko dâ, ako da, meni dovoljno... Ravijojla, sestro moja draga, ti u kući imaš gadnog vraga, dok se Musa kod tebe ne vrati, ti do mene večeraske svrati, ja ću tebi dati repić miša, na njeg treba neko da s` popiša, najbolje bi bila muška glava, takav repić svakoga uspava, pa i tvoga Musu će, ne brini, preko repa mućak-jaje lini, pa u jastuk gde ti Musa spava, tu gde mu se zavaljuje glava. A pre toga, u hranu mi stavi, jedan brabonj i patlidžan plavi. Čuješ li me Ravijojla?
ŽENSKI GLAS 1: Slušam, slušam, srećo moja mila...
NADRILEKAR: A nad hranom četiri puta kihni, onda glasno sa prozora vikni, neka čuju dušmani i gnjide, kako vila ka pobedi ide. Čuješ li me, vilo?
ŽENSKI GLAS 1: Čujem, čujem, šta dalje da radim, kako Musu sa sebe da vadim...
NADRILEKAR: Pa u čašu crvenoga vina, stavi malo starog naftalina, samleveno zrno od bibera, sve utruni za svoga dilbera, zašećeri malo tek da sladne, to se, vilo, tvome Musi dadne, neka pije i neka jeducka, posle toga neće da jebucka....
ŽENSKI GLAS 1: Hvala ti, Milojice, do neba ti hvala, šta sam ti dužna, rođeni moj, samo kaži ja ću... (Puca telefonska veza.)
NADRILEKAR: Pukla je veza, to je dobar znak, ako me čuješ Ravijojlo sestro, nazovi me posle emisije pa ćemo se dalje dogovarati... ima li još koga, alo, gužva je velika, evo neko je na vezi, ko je to?
PERSA: Jesam li u programu? Zovem pola sata...
NADRILEKAR: Izvolite, u programu ste, Milojica je s vama, kako se zovete?
PERSA: Nikako da vas dobijem. Konačno da sam uživo s tobom, Milojice! Zovem se... (Zakašlje se.)
NADRILEKAR: Persa!
PERSA (Kašljući): Otkud znate?
NADRILEKAR: Ja sve znam, zato sam ovde, draga Perso! Ja ne kradem, ja istinu zborim. Ti se javljaš zbog bolesnog oca.
PERSA (Uzbuđeno): Jeste, a otkud znate. Ne mogu da verujem...
NADRILEKAR: Znam, znam, sve znam, sve na daljinu čitam...
PERSA: Ne mogu da verujem, Milojice...
NADRILEKAR: Veruj, Perso, veruj, ja sve vidim i znam, znam i kad si rođena i kad ti je otac rođen, znam i da imaš brata, sve znam, ali sad ne smem da kažem ništa više da vas sve ne ureknem. Zato pređi na priču, mada sve o tebi znam... emisija je pri kraju.
PERSA: Jao, kako znaš... tata mi je pre nekoliko godina pao s bicikla, udario se u glavu, ne može rukama ni nogama, lekari digli ruke, već treća godina, ima li leka, dragi Milojice?
NADRILEKAR: Ima, ima, sve ste činili ti i brat, ali ne pomaže, sve to znam. Obilaze vas sektaši i nude svoju pomoć...
PERSA: Kako znaš i to, Milojice dragi...
NADRILEKAR: Rekoh ti, Perso, da sve znam. Ima leka, ima, ima, kako da nema, Milojica sve vidi i leči, Milojica je prozorljiv i uman...
PERSA: Pa šta mi je činiti, stalno plačem, ne mogu se smiriti, volim svoga tatu...
NADRILEKAR: Ovaj slučaj zahteva da se vidimo, nazovi me ponovo posle emisije, imam rešenje, biće sve u redu.
PERSA: Stvarno? Sve će biti u redu? Ne mogu da verujem... Dobro, Milojice, dobro, nazvaću vas odmah...
NADRILEKAR (Obraća se televizijskom auditorijumu, Persa na tren ukočena drži i dalje slušalicu na uvetu): Vreme je isteklo, dragi moji anđeli, emisija završava, prekosutra nastavljamo druženje, ne odustajte, verujete u sebe i u Milojicu, tu smo da sve uradimo i rešimo, bez nas ništa ne može na ovom svetu, od nečeg se mora živeti, prošlo pa opet došlo, doviđenja! (Na televizijskom ekranu reklame.)
PERSA (Uporno okreće telefon): Alo, Milojice, gde ste... (Sebi u bradu.) Verovatno je linija već zauzeta... rekao je da može pomoći tati... jao, pa on zna sve o meni... on će mi pomoći... to je divno... samo da uspem da ga dobijem... da li sam te sreće... neću žaliti stan da prodam samo da tata stane na noge... sve ću dati za tatu svoga, samo da ozdravi... alo, alo... koga sve nisam zvala i kome sve novac nisam dala za tatu... sve neki prevaranti... uljane kapi od šećerne repe i riblje ikre... prizivanje duhova... malezijska akupunktura... taj lekar kad je video da ne može pomoći, otišao je avionom u Maleziju po lekove... da, ja sam luda platila put... nije pomogao tati... nikad se više nije pojavio... (Vrti telefon uporno.) Alo, da li se čujemo, da, ja zovem, Persa je ovde, vi ste, Milojice, vi ste, ja sam Persa, zvala sam vas za mog nepokretnog oca... da... svi vas zovu... razumem... pa kad da se vidimo, da ja dođem kod vas... ne... nego kako... kako... vi ćete doći kod mene... uuuuu, dobro, dobro, može, naravno... kad... odmah sad... hvala vam do neba... ja stanujem u ulici Gavrila Principa 2, peti sprat, stan 14, prezime Tubultija... za deset minuta... jao pa nisam znala da je tako blizu ta televizija... čekam vas... hvala puno, hvala, hvala! (Sva zbunjena sušta telefon i brzo doteruje stan.) Jao, nisam valjda te sreće da ću zaista pomoći tati... hoću, hoću... Milojica dolazi lično... divan čovek... nije prevarant... sve zna o meni i tati... čovek prorok... ima divnog sveta... nisu svi pokvareni... ima divnog sveta, ima, ima... o, kako ranije nisam gledala tu televiziju, ne znam ni kako se zove... (Zvoni telefon, Persa podiže slušalicu, javlja se Gojko, iz off-a čuje se njegov glas.)
GOJKO: Ej, bre, Perso, šta je s tobom, jesi li ti normalna?
PERSA: Zašto?
GOJKO: Živana i ja okrećemo "daljinskim" televizijske programe i nabasamo na tebe, bolje da nismo, šta ti tražiš od tog prevaranta, od tog maskiranog nadrilekara, svi mu se smeju, služi za posprdu, a tražiš pomoć od njega za tatu. Jesi li sva, šta ti je, Perso?
PERSA: Pa šta, on nam može pomoći...
GOJKO: Ne mogu da verujem da si toliko naivna, da si izgubila kontrolu nad samom sobom... izgubila sestra kompas u životu... jesi li pobenavila, šta ti je, Perso, pa to su prevaranti na tim raznim tranzicijskim privatnim televizijama, uzimaju novac ludom narodu, ludima kao što si ti, ne mogu da verujem!
PERSA: Ovaj nije prevarant, znao je moje ime, ako si gledao, čuo si, zna i za tebe, rekao je da imam brata...
GOJKO: Da toliko možeš da padneš, da se izgubiš, nisam ni pretpostavio, ne sramoti i sebe i mene, ne sramoti sve nas, ne zovi više tog prevaranta kad te molim, ne brukaj se, uzeće ti sve pare, ostaćeš bez ičega... Kontroliši ljubav prema ocu, ti si ušla u krajnost, u prelest, tebe osećanja prelivaju, tebe poplava emocija nosi u provaliju, i tebe i nas...
PERSA: Ja treba da se vidim s njim, i hoću, to je moja stvar, ja želim tati da pomognem, ako ti nećeš, ne moraš.
GOJKO: Ko neće, ja neću? Ti nisi normalna. Pa ja sam skoro svaki dan s tatom, ali moramo imati pameti da znamo šta radimo. Ne možemo se raskućiti zbog nekontrolisane ljubavi prema ocu, moramo znati kuda idu naša osećanja, ne možemo tako iracionalno, shvataš li, sestro?
PERSA: Nemoj ti meni prigovarati, ja znam šta radim. Ako ti ne razumeš i nećeš, ja razumem, brate, ja hoću i – tačka, ja volim svoga oca.
GOJKO: Ali, Perso, volim i ja, nije u tome stvar, zar ne vidiš na sve strane lažne vidovnjake i nadrilekare, zar si toliko glupa... (Persa spušta slušalicu.)
PERSA: Šta on meni, ja glupa, ja luda, ja koja ne žalim ništa za tatu. (Zvoni telefon dugo, ali ona ne podiže slušalicu.) Samo ti zvoni, nisam ja dete da ne znam šta radim. Zvoni, zvoni, braco moj, ja ću pomoći tati! (Trčkara po stanu, sređuje sitnice, pomera stolice, namešta na stolu detalje, gasi televizor.) Jao, doći će Milojica, a neuredno mi je sve... (Zvono na vratima.) Evo me, Milojice, momenat, jao nisam zatvorila kantu za smeće... (Persa nasmejana otvara vrata. Ulazi Uroš sa koferčetom u desnoj ruci.) Dobro došli Milo... jao... otkud ti... Uroše... a ja čekala Milojicu... mislila da on zvoni... uđi, uđi... sad će mi doći lekar za tatu.
UROŠ: Dobar dan, tetka, dugo se nismo videli. Koga čekaš?
PERSA: Lekara Milojicu, onog s televizije... da pomogne tvome dedi...
UROŠ (Prilazi stolu, otvara koferče, vadi periku i veštačku bradu, stavlja ih na glavu, vadi zatim belu kapu i nju stavlja na glavu, vadi crni šal, omotava ga oko vrata): Mene čekaš?
PERSA (Zabezeknuta): Milojice, Uroše, to si ti?!
UROŠ: Da, od nečega se mora živeti, draga moja tetka!
(Persa mu pada u zagrljaj neutešno ridajući.)
 

nazad