Iz novih knjiga

Rastko Vasić

INTERMEZZO SINFONICO

("Alma", Beograd, 2012)
 

DAS WAR DER SCHO­EN­STE TAG IN SE­I­NEM LE­BEN

Fi­lip je išao sa osta­li­ma uskim as­fal­ti­ra­nim pu­tem, oivi­če­nim sa obe stra­ne bo­ro­vom šu­mom. Po­zna­vao ih je go­to­vo sve, svu tu evrop­sku eli­tu na po­lju pro­to­i­sto­rij­ske ar­he­o­lo­gi­je, po­zna­vao ih je lič­no ili po knji­ga­ma i član­ci­ma ko­je su na­pi­sa­li. Kre­ta­li su se la­ga­no na­pred, ne žu­re­ći po­seb­no, za­staj­ku­ju­ći s vre­me­na na vre­me, raz­go­va­ra­ju­ći ne­ve­za­no ili se upu­šta­ju­ći u kra­će i ži­ve ras­pra­ve. Naj­gla­sni­ji je bio sim­pa­tič­ni pro­fe­sor Ajz­ner, vi­sok, mr­šav, raz­ba­ru­še­ne ko­se, sa ve­li­kim cr­nim na­o­ča­ri­ma. On je vo­dio eks­kur­zi­ju u Hal­štat i pred­lo­žio da se gru­pa ar­he­o­lo­ga, ko­ja je do­šla da po­se­ti ovo ču­ve­no na­la­zi­šte u Gor­njoj Austri­ji, vra­ti pe­ši­ce kroz šu­mu do Ober­tra­u­na i tu uhva­ti voz. Uda­lje­nost od Hal­šta­ta do Ober­tra­u­na je ma­nja od pet ki­lo­me­ta­ra a po­pod­ne je bi­lo sun­ča­no i pri­jat­no pa se ve­ći­na slo­ži­la da ta­ko uči­ni i ne če­ka auto­bus ko­ji je bio za­ka­snio.

Sam Fi­lip je iz­be­ga­vao du­že raz­go­vo­re sa sa­put­ni­ci­ma i išao na­pred, za­du­bljen u svo­je mi­sli. Za to je imao po­se­ban raz­log. Tog da­na, sed­mog ma­ja, dr­ža­na je go­di­šnja sed­ni­ca u Aka­de­mi­ji na­u­ka na ko­joj su bi­ra­ni no­vi čla­no­vi. Me­đu ime­ni­ma tri­de­set osam pred­lo­že­nih kan­di­da­ta na­la­zi­lo se i nje­go­vo ime. Sav uz­bu­đen i us­hi­ćen zbog to­ga, is­pu­njen ne­kom ner­vo­zom go­to­vo kao ka­kav mla­đa­ni stu­dent ko­ji iz­la­zi na svoj pr­vi is­pit, Fi­lip je u po­čet­ku že­leo da ne­iz­o­stav­no pri­su­stvu­je gla­sa­nju i re­zul­tat od­mah ču­je. No, po­zvan kao je­dan od is­tak­nu­tih struč­nja­ka za bal­kan­sku pro­to­i­sto­ri­ju na na­uč­ni skup u Linc da go­vo­ri o od­no­su Hal­šta­ta i Cen­tral­nog Bal­ka­na, ni­je se usu­dio da od­bi­je po­ziv i ne do­đe: uče­šće na ovom sim­po­zi­ju­mu o sta­ri­jem gvo­zde­nom do­bu u Sred­njoj Evro­pi bi­lo je iz­u­zet­no zna­čaj­no za nje­ga. Uosta­lom, ni­je bi­lo ni lo­še što ni­je ostao. Mo­žda bi u pre­te­ra­nom uz­bu­đe­nju uči­nio ne­što ne­pro­mi­šlje­no i ne­po­želj­no. Re­zul­tat će sa­zna­ti ve­o­ma br­zo: nje­gov pri­ja­telj i ko­le­ga Se­li­mir Ze­lić ko­ji je bio te sre­će da sta­ne u red be­smrt­ni­ka ne­ko­li­ko go­di­na pre to­ga, obe­ćao je da će mu od­mah ja­vi­ti is­hod gla­sa­nja. Mo­žda se Se­li­mi­rov te­le­gram već na­la­zi u Lin­cu!

– No, ko­le­ga, ka­ko ide? obra­ti se Fi­li­pu pro­fe­sor Ajz­ner. – Slu­šao sam vas ju­če, tu te­mu ni­ste lo­še ob­ra­di­li ali mi se či­ni da ni­ste sa­svim raz­u­me­li svu ve­li­či­nu Hal­šta­ta. Vi ste mo­žda ov­de bi­li i ra­ni­je, pre ove eks­kur­zi­je, no iz­gle­da ni­ste ose­ti­li onaj drev­ni duh ko­ji se ov­de za­pa­ža već de­ce­ni­ja­ma. Još od pr­vih is­ko­pa­va­nja ru­dar­skog in­ži­nje­ra Jo­ha­na Ge­or­ga Ram­sa­u­e­ra od 1846. do 1863, ko­ja su ima­la ve­li­ki od­jek u Evro­pi, pa je Nor­ve­ža­nin Hans Hil­de­brand pred­lo­žio na Kon­gre­su pra­i­sto­ri­ča­ra u Stok­hol­mu 1874. da se hal­štat­skim do­bom na­zo­ve či­ta­vo sta­ri­je gvo­zde­no do­ba u Evro­pi, ter­min ko­ji se, kao što zna­te, i da­nas upo­tre­blja­va u na­u­ci. Mo­že­te za­mi­sli­ti tog Ram­sa­u­e­ra ko­ji je ov­de is­ko­pa­vao pre sto­ti­nu i pe­de­set go­di­na i ko­ji je, iako ne­struč­njak, sva­ki od hi­lja­du ot­kri­ve­nih gro­bo­va na­cr­tao i grob­ne pri­lo­ge po­seb­no obe­le­žio. Slu­žio se go­to­vo naj­mo­der­ni­jim ar­he­o­lo­škim me­to­da­ma! Sa­da kad ste bi­li go­re na bre­gu, udah­nu­li ovaj pla­nin­ski va­zduh, vi­de­li is­toč­ne Al­pe, se­lo i je­ze­ro u svoj le­po­ti, upo­zna­li me­sto gde se na­la­zi­la ne­kro­po­la i pro­vla­či­li kroz još uvek oču­va­ne hod­ni­ke rud­ni­ka so­li, te dra­go­ce­ne si­ro­vi­ne po­mo­ću ko­je su se sta­nov­ni­ci Hal­šta­ta obo­ga­ti­li u drev­na vre­me­na, mo­žda će vaš od­nos pre­ma ovom na­la­zi­štu bi­ti ne­što dru­ga­či­ji. No, ni­je va­žno, dru­gi put! Znam, te­ško je kat­kad shva­ti­ti ta pro­hu­ja­la vre­me­na sa­mo iz knji­ga.

O, Halls­tat­tze­it, o Halls­tat­tze­it,
Wie li­egst Du fern, wie li­egst Du we­it...
I ve­se­li i go­vor­lji­vi Ajz­ner pe­vu­še­ći odvo­ji se od Fi­li­pa.

Fi­lip ne od­go­vo­ri ni­šta. Sa­mo je pro­mr­mljao, vi­še za se­be, da je bio ov­de jed­nom, pre ne­kih tri­de­set ili vi­še go­di­na, kao svr­še­ni stu­dent ar­he­o­lo­gi­je, usred zi­me, ta­ko dav­no da je sko­ro za­bo­ra­vio to pu­te­še­stvi­je. Pro­mr­mljao je i vra­tio se po­no­vo mi­sli­ma o da­na­šnjem sud­bo­no­snom gla­sa­nju u Aka­de­mi­ji na­u­ka.

Ovih po­sled­njih go­di­na, pri­zna­vao je se­bi, ula­zak u Aka­de­mi­ju po­sta­o mu je pra­va op­se­si­ja. Pre tri­de­set, pre dva­de­set go­di­na, kao mla­di asi­stent, pa i kao no­vo­pe­če­ni dok­tor na­u­ka, ni­je mi­slio mno­go o Aka­de­mi­ji ni­ti ga je ta usta­no­va po­seb­no pri­vla­či­la. Bio je još ob­u­zet dru­gim ide­ja­ma, usme­ren dru­gim ci­lje­vi­ma i dru­ga­či­jim am­bi­ci­ja­ma. Me­đu­tim, s go­di­na­ma, ka­ko se sve vi­še kre­tao uta­ba­nim sta­za­ma na­u­ke i la­ga­no peo le­stvi­ca­ma na­uč­ne ka­ri­je­re, ka­ko je sti­cao sve vi­še raz­li­či­tih zva­nja i pri­zna­nja i sve vi­še po­sta­jao pri­znat u ze­mlji i po­znat u ino­stran­stvu, ula­zak u Aka­de­mi­ju na­u­ka mu se či­nio ne­ka­kav lo­gi­čan i za­slu­žan kraj jed­ne du­ge, plo­do­no­sne i uspe­šne bor­be u na­u­ci i za na­u­ku. Na­la­zio se na po­čet­ku sed­me de­ce­ni­je ži­vo­ta, iza­bran je bio u naj­vi­ša na­uč­na zva­nja, no­sio la­ska­ve ti­tu­le, ob­ja­vio je pet zna­čaj­nih knji­ga i še­sta se na­la­zi­la u štam­pi, 254 na­uč­na i struč­na ra­da u raz­li­či­tim ča­so­pi­si­ma u ze­mlji i ino­stran­stvu, od ko­jih su mno­ge če­sto ci­ti­ra­li na­ši i stra­ni ar­he­o­lo­zi. Mo­žda to još ni­je bi­lo jed­no pot­pu­no i za­vr­še­no de­lo, ali bi mu ula­zak u Aka­de­mi­ju, pr­vu i pra­vu ku­ću na­u­ke, dao pu­ne mo­guć­no­sti da to de­lo za­o­kru­ži i za­vr­ši. Sa­da je za­i­sta bio pra­vi tre­nu­tak za to, tre­nu­tak ka­da se ose­ćao još uvek spo­so­ban i spre­man za no­ve na­po­re i ostva­re­nja.

Ob­u­zet tim i ta­kvim mi­sli­ma po­sled­njih go­di­na, ose­ćao je da mu je ula­zak u Aka­de­mi­ju po­stao glav­ni i osnov­ni cilj u ži­vo­tu, po­stao op­se­si­ja, ne­pre­sta­na mo­ra, ide­ja vo­di­lja u nje­go­vom ce­lo­kup­nom kre­ta­nju i de­lo­va­nju. Za­bo­ra­vio je sve svo­je ra­ni­je že­lje i hte­nja, sve ono o če­mu je ne­ka­da raz­mi­šljao, šta je za­mi­šljao i če­mu je te­žio. Sve dru­go u po­re­đe­nju sa Aka­de­mi­jom na­u­ka iz­gle­da­lo mu je pro­la­zno i ni­štav­no pa je ula­zak u Aka­de­mi­ju go­to­vo po­i­sto­ve­tio sa naj­ve­ćom sre­ćom u ži­vo­tu. Te dve stva­ri ni­je vi­še bio u sta­nju da raz­lu­či pa ih je sma­trao za jed­nu i se­bi uvr­teo u gla­vu da će mu onaj dan ka­da bu­de pri­mljen u Aka­de­mi­ju na­u­ka bi­ti i naj­lep­ši dan u ži­vo­tu.

Za­du­bljen u ove i ova­kve mi­sli, Fi­lip ni­je pri­me­tio da je ce­la gru­pa pro­šla po­red pr­vih ku­ća u Ober­tra­u­nu, ma­lih alp­skih gra­đe­vi­na sa vi­so­kim si­vim kro­vo­vi­ma, ušla u se­lo i sti­gla do že­lje­znič­ke sta­ni­ce gde je tre­ba­lo da sa­če­ka voz za Linc.

Fi­lip uđe u če­ka­o­ni­cu i on­da od­jed­nom sta­de. Ka­ko? Zar on ni­je već bio ov­de? Zar ova pro­stra­na če­ka­o­ni­ca ni­je ona ista u ko­joj je ne­ka­da dav­no na po­vrat­ku iz Hal­šta­ta če­kao voz za Štaj­nah-Ird­ning? Kao kroz ma­glu nje­mu od­jed­nom sta­do­še da na­vi­ru se­ća­nja o ve­li­koj pro­sto­ri­ji sa šan­kom i džu­bok­som na de­snoj, i sto­lo­vi­ma i sto­li­ca­ma na le­voj stra­ni. Šank je bio tu, džu­boks tu, sto­lo­vi i sto­li­ce ta­ko­đe. Go­ste je po­slu­ži­va­la pu­nač­ka na­sme­še­na že­na sred­njih go­di­na, ali se Fi­lip ni­je mo­gao za­kle­ti da je to bi­la ona ista oso­ba ko­ja je slu­ži­la put­ni­ke pre to­li­ko go­di­na. Da, se­deo je za onim sto­lom uza zid, bli­že sre­di­ni sa­le, i če­kao voz, ru­ča­ju­ći skrom­no ono što su mu ta­da­šnja ma­te­ri­jal­na sred­stva i tek svr­še­ni stu­dent­ski sta­tus do­zvo­lja­va­li. Se­ćao se, bio je to ko­mad do­ma­će sla­ni­ne i austrij­ski cr­ni hleb, ko­je je za­li­vao ra­ki­jom iz po­lu­li­tar­ske pljo­ske ko­ju je ta­ko­đe po­neo od ku­će. Vre­me je bi­lo zim­sko, pa­dao je gust sneg, vo­zo­vi su ka­sni­li i on je pro­veo pu­na dva sa­ta u ovoj sa­li če­ka­ju­ći svo­ju ve­zu, dok su ga ret­ki me­šta­ni, ko­ji su se tu na­šli, gle­da­li sa in­te­re­som jer ni­su bi­li na­vi­kli na stran­ce u to do­ba go­di­ne. Da pre­kra­ti vre­me, od­la­zio je po­vre­me­no do džu­bok­sa i, uba­cu­ju­ći unu­tra ši­lin­ge ko­jih na tom pu­to­va­nju ni­je imao u ve­li­kom bro­ju, pu­štao stal­no istu pe­smu »He­ut' ist der scho­en­ste Tag in me­i­nem Le­ben« ko­ju je pe­vao ne­ki te­nor. Šmit, Jo­zef Šmit, či­ni­lo mu se da se ta­ko zvao.

– Hoćete li nešto da popijete? – upita ga profesor Ajzner.
– Ne, hvala. Kažite mi, da li nas je ovde čekao neko iz Linca?
– Nije, ali treba da se pojavi sekretar našeg Instituta. Zašto pitate?
– Očekujem jedan telegram.

Ho­će li nje­go­va naj­ve­ća že­lja bi­ti ostva­re­na? Ko­li­ko je du­go sa­njao o to­me da naj­zad i on za­ko­ra­či u taj hram na­u­ke, u to zda­nje naj­ve­će na­uč­ne sla­ve i ča­sti, me­đu naj­ve­će na­uč­ne ra­de­ni­ke i mi­sli­o­ce. I evo, po­sle vi­še go­di­na na­da­nja i strep­nji, do­ži­veo je taj ve­li­ki tre­nu­tak da, pred­lo­žen od ne­ko­li­ko in­sti­tu­ci­ja, po­sta­vi svo­ju kan­di­da­tu­ru za to uz­vi­še­no zva­nje. Ho­će li bi­ti iza­bran? Nje­go­vi pri­ja­te­lji, pa i on, u me­đu­vre­me­nu su se tru­di­li da ube­de raz­li­či­te čla­no­ve Aka­de­mi­je u nje­go­vu vred­nost, u va­žnost ra­do­va ko­je je ob­ja­vio, u pri­zna­nja ko­ja je ste­kao, ne bi li ih pri­vo­le­li da gla­sa­ju za nje­ga. U naj­bo­ljem slu­ča­ju ra­ču­nao je da će do­bi­ti se­dam­de­set gla­so­va, de­set vi­še od po­treb­nog bro­ja, ali je zbog bo­le­sti, lo­šeg vre­me­na, pu­to­va­nja i po­ro­dič­nih oba­ve­za, kao i dru­gih okol­no­sti, broj onih »za« mo­gao bi­ti sve­den znat­no is­pod po­treb­ne ci­fre. To ga je obes­hra­bri­va­lo, na­vo­dio je u se­bi raz­lo­ge svih mo­gu­ćih ne­do­la­za­ka na sed­ni­cu, pre­o­bro­ja­vao gla­so­ve, stra­ho­vao. Ali zar je za­i­sta ta­ko, zar je mo­gu­će da sve tre­ba da za­vi­si od slu­čaj­no­sti? Zar pri­hva­ta­nje jed­nog kan­di­da­ta ne za­vi­si pr­ven­stve­no od re­zul­ta­ta nje­go­vog ra­da a ne od ne­kih dru­gih okol­no­sti? Zar nje­go­va kan­di­da­tu­ra, nje­go­vih šest knji­ga i 254 na­uč­na spi­sa ni­su do­volj­na po­tvr­da o ozbilj­no­sti i zna­ča­ju nje­go­vog na­uč­nog ra­da i zre­lo­sti da uđe u Aka­de­mi­ju? Šest knji­ga i 254 ra­da, u mno­gi­ma od ko­jih je go­vo­rio i o ovom va­žnom i ču­ve­nom na­la­zi­štu u is­toč­nim Al­pi­ma, o Hal­šta­tu...

Bi­la je zi­ma, sre­di­na ja­nu­a­ra, ka­da je sti­gao ova­mo po­sle tek za­vr­še­nih stu­di­ja, mlad i ne­u­pu­ćen, sa na­iv­nom na­dom da će po sne­gu de­be­lom ne­ko­li­ko me­ta­ra mo­ći da se pop­ne go­re do lo­ka­li­te­ta ko­ji se na­la­zio na pre­ko hi­lja­du me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne. Do­šao je u Ober­traun uve­če, po sne­gu ko­ji je ne­pre­sta­no pa­dao i za­si­pao svu oko­li­nu, i po­tra­žio pre­no­ći­šte u stu­dent­skom pri­hva­ti­li­štu. Sem nje­ga, u Ju­gend­her­ber­gu ni­je bi­lo ni­ko­ga, do­mar­ka se ču­di­la ka­ko je i za­što uop­šte do­šao. Su­tra­dan uju­tru sneg je pre­stao da pa­da i on je oti­šao u Hal­štat, sa­da se to­ga sve ja­sni­je se­ćao, i ta­mo su­sreo sa ve­le­lep­nim zim­skim pla­nin­skim pre­de­lom – ma­lim se­o­ce­tom po­dig­nu­tim na pa­di­ni bre­ga i po­kri­ve­nim oda­svud de­be­lim sne­žnim na­no­som, ko­je se ogle­da­lo u vo­di bi­strog alp­skog je­ze­ra. U mu­zej, zva­nič­no za­tvo­ren do 1. ma­ja us­peo je da uđe na je­dvi­te ja­de, na­mo­liv­ši ču­va­ra, ko­ji je pre­ko zi­me dr­žao obu­ćar­sku rad­nju, da mu od­pr­ne vra­ta za­tr­pa­na sne­gom. Tu se pr­vi put su­sreo sa hal­štat­skim ma­te­ri­ja­lom iz de­ve­de­set gro­bo­va is­ko­pa­nih iz­me­đu dva svet­ska ra­ta: ma­če­vi­ma, šle­mo­vi­ma, ko­plji­ma, ogr­li­ca­ma, na­ru­kvi­ca­ma, me­tal­nim i ke­ra­mič­kim po­su­da­ma – što je sve osta­vi­lo na nje­ga du­bok uti­sak, no isto­vre­me­no mu ot­kri­lo ko­li­ko ma­lo zna o pro­fe­si­ji ko­joj se po­sve­tio i ko­li­ko mno­go tre­ba još da na­u­či. Iz Hal­šta­ta je po­šao po sne­gu pe­ši­ce u Ober­traun – ka­ko je to mo­gao da za­bo­ra­vi – onim istim pu­tem ko­jim je pre­pe­ša­či­la da­na­šnja eks­kur­zi­ja.

Ni­je ču­do što se to­ga ni­je od­mah se­tio. Ko­li­ko je go­di­na pro­hu­ja­lo od ta­da? Tri­de­set pet, šest, ili vi­še? Da, bi­lo je to dav­no, dav­no sko­ro kao ono hal­štat­sko do­ba o ko­me je ma­lo­čas go­vo­rio pro­fe­sor Ajz­ner.

Ajz­ner, da... Eno ga u raz­go­vo­ru, on će upu­ti­ti tog se­kre­ta­ra ova­mo ako bu­de imao ne­što za Fi­li­pa. Se­li­mir je do sa­da mo­rao po­sla­ti taj te­le­gram.

Bio je mlad, upra­vo za­vr­šio stu­di­je i za­in­te­re­so­van za svoj po­ziv – za­što bi se ina­če upu­tio ova­mo u Hal­štat usred zi­me? – ali opet ni­je bio si­gu­ran da će mo­ći da mu se po­sve­ti, da će mo­ći da na­đe ne­ko od­go­va­ra­ju­će za­po­sle­nje u stru­ci. Bi­lo je još uvek ne­iz­ve­sno šta će bi­ti s njim, mo­gao je osta­ti ar­he­o­log, ali isto ta­ko je mo­gao po­sta­ti ban­kar­ski či­nov­nik, no­vi­nar u ve­čer­njem li­stu, re­fe­rent u ka­kvoj tr­go­vač­koj ku­ći ili pro­da­vac na ben­zin­skoj pum­pi, kao što se do­go­di­lo mno­gim nje­go­vim dru­go­vi­ma sa stu­di­ja. Bu­duć­nost je bi­la ne­si­gur­na i neo­d­re­đe­na, no baš zbog to­ga za­ni­mlji­va i pri­ma­mlji­va u isti mah. Bio je mlad i za­ne­sen, ži­vot je bio pred njim sa svim svo­jim ča­ri­ma, pri­vlač­no­sti­ma, uz­bu­đe­nji­ma i mi­ste­ri­ja­ma. Mo­gao mu je do­ne­ti do­sta raz­o­ča­re­nja, ali je mo­gao isto­vre­me­no do­ži­ve­ti sve ono što se u mla­dim go­di­na­ma ne­pre­sta­no sa­nja i o če­mu se ne­pre­kid­no ma­šta. Bio je mlad, sve­mo­ćan na ne­ki na­čin, ne­po­zna­va­nje su­tra­šnji­ce, od ko­je se sve mo­glo oče­ki­va­ti, zlo i do­bro, uspo­ni i pa­do­vi, sjaj i be­da, pred­sta­vlja­lo je onu naj­ve­ću draž ko­ju ži­vot no­si u se­bi. Za sto­lom, za ko­jim sa­da se­di, sec­kao je la­ga­no sla­ni­nu i gle­dao kroz pro­zor sneg ka­ko ve­je, i isto­vre­me­no sa­njao o zve­zda­noj bu­duć­no­sti, ma­štao o sme­lim pred­u­ze­ći­ma i ve­li­kim po­du­hva­ti­ma, o Tro­ji i Mi­ke­ni, o Va­vi­lo­nu i Ni­mrud-Da­gu, o sre­bru i zla­tu in­dij­ske ca­re­vi­ne! Sve mu je iz­gle­da­lo mo­gu­će, sve iz­vo­dlji­vo, svi pu­te­vi otvo­re­ni i svi sno­vi ostvar­lji­vi!

Me­đu eks­kur­zi­sti­ma na­sta­de ko­me­ša­nje, na­i­la­zio je voz ko­jim je tre­ba­lo da se vra­te u Linc.

– He­rr Fi­lip, He­rr Fi­lip! – ču on je­dan glas i do nje­ga do­tr­ča pro­se­di ugla­đe­ni čo­ve­ču­ljak u ko­me Fi­lip pre­po­zna­de se­kre­ta­ra Ar­he­o­lo­škog in­sti­tu­ta. – Te­le­gram za vas! Upra­vo je sti­gao!

Fi­lip uze u ru­ke te­le­gram ko­ji mu je slao Se­li­mir Ze­lić, te­le­gram ko­ji je ce­log da­na oče­ki­vao sa to­li­ko na­de i zeb­nje, uze ga, po­gle­da ne­ka­ko ne­za­in­te­re­so­va­no i, ne otva­ra­ju­ći, sta­vi ga ma­hi­nal­no u džep, a on­da se pri­dru­ži osta­li­ma ko­ji su žu­ri­li ka iz­la­zu če­ka­o­ni­ce.

Pro­la­ze­ći po­red džu­bok­sa, on za­sta­de za tre­nu­tak i po­če da oči­ma gro­zni­ča­vo tra­ži plo­ču ko­ju je pre to­li­ko go­di­na ov­de slu­šao vi­še pu­ta. Tra­žio je uza­lud, nju vi­še ni­je mo­gao da na­đe.
 

nazad