Iz novih knjiga

Nemanja Jevtić

PRETPOSTAVKA O UKRADENOJ SLICI

("Alma", Beograd, 2011)
 

I

Beograd, novembar 1998.

U cen­tral­nom ho­lu Be­o­grad­skog aero­dro­ma, na iz­ma­ku još jed­nog uobi­ča­je­nog rad­nog da­na, bi­lo je ma­lo put­ni­ka i po­se­ti­la­ca. Uglav­nom su se­de­li i sta­ja­li una­o­ko­lo, iš­če­ku­ju­ći svoj red le­te­nja, sa iz­ra­že­nom do­sa­dom na li­ci­ma, ko­ja bi mo­žda tek u na­zna­ka­ma ot­kri­va­la uzbuđenje i bla­gu oba­mr­lost ko­ja po­ne­kad ob­u­zi­ma lju­de pred po­la­zak na put. Niz ste­pe­ni­ce sprat ni­že, u ži­vljem ras­po­lo­že­nju, rod­bi­ne i po­se­ti­o­ci, iš­če­ki­va­li su do­la­zak put­ni­ka pro­vo­de­ći vre­me u bi­feu, u me­đu­sob­nim raz­go­vo­ri­ma ili še­ta­ju­ći se. Ose­ćaj la­ke i pri­jat­ne zeb­nje, ko­ja je spu­ta­va­la mo­gu­će slut­nje, leb­deo je nad nji­ma.

Ali go­re na spra­tu, u mir­ni­jem okru­že­nju, bi­lo je pri­li­ke za za­pa­ža­nja, ne to­li­ko pod­sti­caj­na ko­li­ko iznuđena, baš on­da ka­da se ne­ma, u du­gim če­ka­nji­ma šta dru­go ra­di­ti do oslu­ški­va­ti i po­sma­tra­ti una­o­ko­lo. De­ca ko­ja su se igra­la stva­ra­ju­ći bu­ku op­či­nje­na ve­li­či­nom pro­sto­ra u ko­jem su se na­šla, či­ni­la su svo­je ro­di­te­lje još uz­ne­mi­re­ni­jim ne­go što se to na pr­vi po­gled mo­glo pri­me­ti­ti. Na dru­gom kra­ju ho­la, mu­ška­rac če­tr­de­se­tih go­di­na, za­va­ljen u sto­li­ci, spo­ko­jan i rav­no­du­šan, oda­vao je uti­sak čo­ve­ka sa iz­ra­zom lič­nog uspe­ha ko­ji pre­voz avi­o­nom ko­ri­sti do­volj­no du­go da je to već po­sta­lo stvar na­vi­ke. Ne­ko­li­ko stra­nih tu­ri­sta, osvr­ta­lo se še­ta­ju­ći i bes­cilj­no ba­za­ju­ći po­gle­di­ma pre­ko za­tvo­re­nih šal­te­ra, ste­pe­ni­šta i po­si­ve­lih zi­do­va sve do ši­re oko­li­ne ko­ja se pru­ža­la kroz za­tam­nje­ni, sta­kle­ni zid fa­sa­de aero­dro­ma.

Iz­ne­na­da, ne­ko­li­ci­na onih ko­ji su sta­ja­li bli­zu ste­pe­ni­šta, pri­vu­če­ni gla­so­vi­ma i ko­me­ša­njem osta­lih, si­šli su u pri­ze­mlje gde se do­če­ku­ju put­ni­ci. Ne­du­go za­tim, po­ja­vi­la se gru­pa pri­sti­glih put­ni­ka ko­ji su bi­li ne­pri­rod­no zbi­je­ni spram ši­ri­ne pro­sto­ra u ko­jem su se na­šli, umor­ni od du­gog pu­to­va­nja, da bi se ubr­zo po­tom raz­dvo­ji­li na raz­li­či­te stra­ne. Ne­ki su po­gle­di­ma tra­ži­li one ko­ji će ih do­če­ka­ti, dru­gi su se sa nji­ma već sre­li, a ne­ko­li­ci­na ne oče­ku­ju­ći ni­ko­ga, na­sta­vi­la je pre­ma iz­la­zu iz aero­drom­ske zgra­de. Mu­ška­rac ka­snih dva­de­se­tih go­di­na, sa tor­bom oko le­vog ra­me­na, i pr­tlja­gom u de­snoj ru­ci, mo­gao bi se svr­sta­ti me­ću ove po­sled­nje. Pred sa­mim iz­la­zom, od­lu­čio je da se vra­ti, i u obli­žnjem ki­o­sku ku­pi ne­ko­li­ko raz­li­či­tih na­slo­va dnev­ne štam­pe i kul­tur­ni vo­dič gra­da.

Ne­si­gur­nim ho­dom, kao da po­ma­lo gu­bi rav­no­te­žu, do­šao je do klu­pe i seo. Ni­je mo­gao u pot­pu­no­sti da se sa­vla­da. Is­pu­nja­va­la ga je bla­ga oba­mr­lost i ose­ćaj ne­spo­ko­ja. Ose­tio je iz­o­štre­nost ču­la, sr­ce je pul­si­ra­lo, a te­lo se na neo­bja­šnjiv na­čin u go­to­vo pra­vil­nim raz­ma­ci­ma čas gr­či­lo, čas opu­šta­lo. Uči­ni­lo mu se da ose­ća gro­zni­cu, a ob­u­zi­ma­la ga je ner­vo­za. Po­ku­ša­vao je da se pri­be­re, i po­sle iz­ve­snog vre­me­na na­po­kon je do­šao se­bi. Bio je is­cr­pljen. Iz­raz na li­cu do ma­lo­pre na­preg­nut, ne­du­go za­tim oda­vao je uti­sak opu­šte­no­sti i pri­vid­nog spo­ko­ja.

Tru­dio se da in­ten­zi­van ose­ćaj ne­pri­jat­no­sti is­ti­sne iz se­be i kao da se otre­znio od ne­kog krat­ko­traj­nog ma­mur­lu­ka. Po­mi­slio je da su uzrok sla­bo­sti pro­me­na va­zdu­šnog pri­ti­ska i umor od pu­ta, ali iz­gle­da­lo je da u tom ča­su ipak slu­ti ne­što sa­svim dru­go. Se­deo je još ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka po­gle­dom upe­re­nim pre­ma svo­du, a za­tim je ustao i uzeo svoj pr­tljag po­šav­ši ka iz­la­zu. Po­gle­dom je po­tra­žio tak­si ko­jim bi se od­ve­zao do ku­će i pri­me­tio po­ma­lo iznenađen čo­ve­ka ko­ji se već na­šao pred nje­go­vim oči­ma.

– Da li Vam tre­ba tak­si? – upi­tao je.
– Da – od­go­vo­rio je ne­po­ver­lji­vo.
– On­da... iz­vo­li­te, uđi­te! – do­dao je snis­ho­dlji­vo.

Po­mo­gao je vo­za­ču da sme­sti tor­bu i ko­fer u pr­tlja­žnik auto­mo­bi­la, a po­tom seo na zad­nje se­di­šte sme­šta­ju­ći se ta­ko kao da će vo­žnja du­go po­tra­ja­ti. Iz­gle­dao je kao da od ne­če­ga za­zi­re, ose­ćao se ne­la­god­no i za­bri­nu­to.

Dok su se pri­bli­ža­va­li cen­tru gra­da pro­la­ze­ći kroz pred­gra­đa uto­nu­la u smi­raj ve­če­ri na iz­ma­ku pro­hlad­nog no­vem­bar­skog da­na, raz­mi­šljao je ko­li­ko se to­ga pro­me­ni­lo za vi­še od se­dam go­di­na nje­go­vog od­su­stva iz zemlje i gra­da u ko­me je od­ra­stao. Raz­mi­šljao je o nje­mu ne­po­zna­tim is­ku­stvi­ma i is­ku­še­nji­ma kroz ko­ja su pro­šli nje­go­vi pri­ja­te­lji sa ko­ji­ma je oče­ki­vao da se sret­ne na­kon to­li­ko vre­me­na.

Pi­tao se, ka­ko bi mo­gli iz­gle­da­ti ta­kvi su­sre­ti? Da li će bi­ti do­če­kan uz la­žnu pri­stoj­nost i to­bo­žnje raz­u­me­va­nje? Mo­žda će se ipak ose­ća­ti ne­pri­jat­no zbog tuđe iskre­no­sti na is­ka­za­nom pre­ko­ru, ili će, če­mu se na­dao, pra­šta­nje i raz­u­me­va­nje stvo­ri­ti no­vu spo­nu fi­zič­ki pre­ki­nu­tih pri­ja­telj­sta­va, odr­ža­va­nih je­di­no kroz pi­sma i te­le­fon­ske raz­go­vo­re ko­ji su sa pro­te­klim me­se­ci­ma i go­di­na­ma po­sta­ja­li sve re­đi. Ni­je znao da strep­nje ko­je ga ob­u­zi­ma­ju, u oči­ma dru­gih, mo­žda ni­su ta­ko ve­ro­do­stoj­ne ka­ko ih on sam do­ži­vlja­va.

Sa zad­njeg se­di­šta auto­mo­bi­la, umo­ran i opu­šten, osvr­tao se po­sma­tra­ju­ći na ploč­ni­ci­ma i ras­kr­sni­ca­ma, po tr­go­vi­ma i po­lu­o­sve­tlje­nim par­ko­vi­ma, lju­de ko­ji na­i­la­ze sa svih stra­na, idu za­mi­šlje­nim pro­la­zi­ma, prav­ci­ma i pu­ta­nja­ma, sa­ku­plja­ju se i isto­vre­me­no ra­zi­la­ze, spret­no ko­ri­ste sva­ki iole upo­tre­bljiv pro­stor iz­me­đu dr­vo­re­da, auto­mo­bi­la, kroz pa­sa­že i uli­ce, iz­ne­na­da se po­ja­vlju­ju, mi­mo­i­la­ze i ne­sta­ju. Kao da na pr­vi po­gled sve pro­ti­če bez iznenađenja, uobi­ča­je­no, u sva­ko­dnev­noj ru­ti­ni ve­li­kog gra­da. Za­gle­dao se u pro­la­zni­ke krat­ko, tek na tren, ko­li­ko je već mo­gao u auto­mo­bi­lu ko­ji je pro­mi­cao uli­ca­ma. Na nji­ho­vim li­ci­ma ni­je za­pa­žao go­to­vo ni­šta što bi mu pri­vu­klo pa­žnju. Uoča­vao je, tek le­ti­mič­no uz po­ma­lo lič­nog umi­šlja­ja, rav­no­du­šnost sa iz­ve­snom cr­tom uz­ne­mi­re­no­sti ko­ja o nji­ma ni­je mo­ra­la is­ka­zi­va­ti go­to­vo ni­šta. Bio je to sa­mo pr­vi, ne­ja­san, pre­vr­tlji­vi uti­sak ko­ji se ne­kad is­po­sta­vi is­prav­nim a ne­kad obič­nom pred­ra­su­dom.

Na­sta­vio je da raz­gle­da, i pri­me­tio iz­ve­stan ne­sklad iz­me­đu se­ća­nja na grad ko­ji je pre vi­še go­di­na osta­vio za so­bom, i onih pr­vih uti­sa­ka ko­je je sa­bi­rao u se­bi po do­la­sku. Pre­po­znao je sve one vi­zu­re uli­ca, par­ko­ve, za­stan­ke i pro­la­ze ko­je je ne­ka­da če­sto obi­la­zio še­ta­ju­ći. Ali, u tim tre­nu­ci­ma, do­ži­vlja­vao ih je dru­ga­či­je, bez pri­sno­sti ko­ja kao da je ne­gde iš­če­zla. Imao je uti­sak da pred so­bom vi­di zbir sve­de­nih sli­ka ko­je pro­mi­ču pred njim kao pro­sti orijentiri za sna­la­že­nje u ve­li­kom gra­du. Uoča­vao je ne­ke no­ve sit­ni­ce, de­ta­lje, frag­men­te, ko­je ra­ni­je ni­je pri­me­ći­vao. Ni­je mo­gao da se na­vik­ne na vo­lu­me­ne uli­ca, na ob­lič­ja ku­ća i zgra­da ko­je su mu sva­ka­ko de­lo­va­le po­zna­to, ali ko­je je do­ži­vlja­vao sa ose­ća­njem iz­ve­sne otu­đe­no­sti. Ipak, bio je uve­ren da će se vre­me­nom pri­vi­ći i da će re­do­sled stva­ri pre ili ka­sni­je do­ći na svo­je me­sto.

Ka­da su sti­gli bli­zu ku­će u ko­joj je ži­veo, od­lu­čio je da se pro­še­ta duž dve, tri uli­ce ko­je vo­de do nje­go­vog do­ma. Uzeo je svo­je stva­ri iz pr­tlja­žni­ka auto­mo­bi­la, ot­po­zdra­vio vo­za­ču, i po­šao niz uli­cu ko­ja vo­di pre­ma par­ku oda­kle se mo­gao upu­ti­ti pre­ma ku­ći ko­ja se na­la­zi­la na sve­ga dva do tri mi­nu­ta oda­tle. Še­tao je la­ga­no, uspo­re­no, osvr­tao se pa­žlji­vo, udi­sao i oslu­ški­vao že­le­ći da upi­je u se­be sva­ki tre­nu­tak iz­gu­blje­nog za­vi­ča­ja. Osve­ža­vao je ču­la kao ne­ko ko na­kon du­gog vre­me­na uz­dr­ža­va­nja, po­no­vo ose­ća pot­pu­nost užit­ka. Pre­po­znao je u se­bi tre­nut­ke sla­bo­sti, me­lan­ho­li­ju, ne­što če­mu se ina­če ne bi pre­pu­štao, bar ne na ta­kav na­čin. Ali, ni­je se od­u­pi­rao. Do­pu­stio je da bu­de po­ve­den ose­ća­nji­ma ka­kva bi u dru­gim pri­li­ka­ma sma­trao iz­ra­zom sla­bo­sti i lo­šeg uku­sa.

Mi­ris zre­le no­vem­bar­ske je­se­ni ko­ji se me­šao sa mi­ri­som sa­go­re­log ogre­va iz odža­ka ku­ća, vla­žni vonj bršljana i oštri­na bo­ro­vi­ne, pa­ra­li su nje­go­ve ose­tlji­ve no­sni­ce. To ga je pod­se­ti­lo na tre­nut­ke ka­da se kao de­čak sva­ko­dnev­no vra­ćao iz ško­le u vre­me ka­da se mrak spu­štao dav­no pre rav­no­dne­vi­ce i či­nio je­sen du­gom i hlad­nom. Uli­ca u ko­joj je ži­veo, iz­gle­da­la je go­to­vo isto­vet­no kao i ne­ka­da. Bio je to mi­ran kraj u ši­rem cen­tru gra­da sa sple­tom jed­no­stav­nih po­ro­dič­nih ku­ća i sa ma­lim okuć­ni­ca­ma, ne­ka­da u vla­sni­štvu ma­hom pred­rat­nih či­nov­nič­kih po­ro­di­ca, sagrađenih na uzo­ri­ma en­gle­ske vrt­ne ar­hi­tek­tu­re. Bi­lo je tu ra­zno­rod­nog se­zon­skog cve­ća i pe­re­na, zim­ze­le­nih kle­ka, po ko­ja za­kr­žlja­la smr­ča, le­pih ke­dro­va i ras­ko­šnih li­pa, zdra­vih bre­za i ja­vo­ra i po­ne­gde tre­ša­nja i ora­ha. Na se­ver­nim stra­na­ma duž ogra­da i pro­če­lja mno­gih ku­ća, vi­jao se ne­u­pa­dlji­vo, ma­da po­ne­gde baš iz­da­šno, ži­la­vi bršljan.

Do­šao je do ula­za u dvo­ri­šte, i otva­ra­ju­ći ka­pi­ju po­gle­dao pre­ma pro­zo­ri­ma ku­će ko­ja je bi­la ma­lo po­vu­če­na i za­klo­nje­na kro­šnjom ožu­te­le li­pe. Pri­me­tio je sta­ru, tro­šnu dr­ve­nu per­go­lu, ko­ja je u let­njim me­se­ci­ma pro­že­ta i pre­ple­te­na lo­zom, da­va­la do­bru za­se­nu. Na pro­zo­ri­ma ku­će u pri­ze­mlju kod su­se­da, vi­deo je pri­gu­še­nu sve­tlost ko­ja je do­pi­ra­la iz su­sed­nih pro­sto­ri­ja. Ni­šta ni­je uka­zi­va­lo da bi ne­ko mo­gao pri­me­ti­ti ka­ko ula­zi u dvo­ri­šte. Pa­žlji­vo je za­tvo­rio ka­pi­ju i po­šao pre­ma neo­sve­tlje­nom ula­zu.

Dok je u mrač­nom hod­ni­ku po­ku­ša­vao da upa­li sve­tlo, ose­tio je jed­no­li­čan intenzivan mi­ris vla­ge ko­ji je od­ne­kud do­la­zio. Sa­mo što je upu­tio po­gled pre­ma po­dru­mu oda­kle je do­pi­rao iz­vor mi­ri­sa ko­ji se ši­rio, pa­žnju mu je pri­vu­kao već po­žu­te­li, uokvi­re­ni spi­sak sta­na­ra ko­ga se pri­se­ćao još iz de­tinj­stva. Taj ura­mlje­ni, sta­klom za­šti­će­ni ko­mad pa­pi­ra, na ivi­ca­ma potklobučen i po­žu­teo, od­u­vek mu je iz­gle­dao kao deo ne­u­gled­nog in­ven­ta­ra u hod­ni­ku, ko­ji mu ne­ka­da go­to­vo ni­čim ni­je pri­vla­čio pa­žnju. Po­tra­žio je se­be na spi­sku ma­lo­broj­nih sta­na­ra i na­šao ći­ri­li­com is­pi­sa­no ime Ras­ti­slav Se­nić.

Niz ma­li hod­nik u pri­ze­mlju, sa de­sne stra­ne, pred ula­znim vra­ti­ma, za­stao je i po­zvo­nio. Dok je sta­jao u po­lu­mra­ku, čuo je užur­ba­ne ko­ra­ke i zvuk bra­ve ko­ja otva­ra vra­ta. Pred njim je sta­ja­la oni­ža že­na pro­se­de rav­ne ko­se. Ni­je pre­po­znao nje­no li­ce. Ja­ko sve­tlo ko­je je do­pi­ra­lo iz pred­so­blja za tre­nu­tak ga je za­sle­pe­lo.

– Zdra­vo Ras­ti­sla­ve! – uz­vik­nu­la je pri­jat­no iznenađena, i za­gr­li­la ga.
– Do­bro ve­če... Ve­ra! Dra­go mi je što vas vi­dim na­kon to­li­ko vre­me­na – od­go­vo­rio je.
– Iz­gle­daš baš iz­ne­na­đe­no. Za­i­sta se ni­smo du­go vi­de­li, ali va­žno je da si na­po­kon sti­gao.
– Da... sa­mo, oče­ki­vao sam da ću za­te­ći va­šu maj­ku, ba­ka Emi­li­ju. Po­zvao sam je te­le­fo­nom pre ne­ko­li­ko da­na, i ta­da sam joj na­go­ve­stio svoj do­la­zak.
– Sve znam. Na ža­lost vr­lo je bo­le­sna. Oče­ku­jem da se sva­kog tre­nut­ka po­ja­ve le­kar i am­bu­lant­na ko­la i od­ve­du je u bol­ni­cu. Ve­ru­jem da ni­je že­le­la da te op­te­re­ću­je svo­jom bo­le­šću.

Za­ni­ma­lo ga je od če­ga nje­na maj­ka bo­lu­je, ali mo­gao je sa­mo da na­ga­đa. Uvi­deo je da bi sva­ko in­si­sti­ra­nje na to­me bi­lo ne­pri­stoj­no.

– Da li bi joj ne­što zna­či­lo da je... mo­žda vi­dim?
– Mi­slim da sa­da ni­je pra­vi tre­nu­tak. Ako do to­ga, na­ža­lost, do­đe, ve­ru­jem da ne bi že­le­la da ti osta­ne u se­ća­nju na ta­kav na­čin.
– Da, sva­ka­ko. Ne bih vas vi­še za­dr­ža­vao, sa­mo bih uzeo klju­če­ve od sta­na. Pru­ži­la mu je klju­če­ve i pri­me­tio je da že­li još ne­što da mu ka­že.
– Žao mi je zbog tvo­je ba­ke. Znaš i sam ko­li­ko su njih dve bi­le pri­vr­že­ne jed­na dru­goj. Ima­le su mno­go to­ga za­jed­nič­kog, bi­le su pri­bli­žno istih go­di­na i na kra­ju, ži­ve­le su za­jed­no u ovoj ku­ći kao kom­ši­je sko­ro po­la ve­ka. Tvo­ja ba­ka se na­da­la da će te vi­de­ti pre ne­go što umre. Da si do­šao pre de­set da­na za­te­kao bi je ži­vu. To bi za nju, ta­ko sta­ru i usa­mlje­nu, mno­go zna­či­lo. Ova­ko, ka­ko već je­ste, ni na sa­hra­nu ni­si sti­gao.

Bi­lo mu je te­ško da bi­lo šta ka­že. Sa­mo je ot­po­zdra­vio, i upu­tio se ste­pe­ni­štem na sprat. Ni­je oče­ki­vao da će od Ve­re ko­ju je pam­tio kao že­nu uz­dr­ža­ne pri­ro­de, sa­slu­ša­ti pre­ko­re ko­ji su bi­li tač­ni. Ali ni­je imao vo­lje, bar ne u tom tre­nut­ku da raz­mi­šlja o svo­jim gre­ška­ma. Za svo­jom ba­kom Je­li­sa­ve­tom Jo­va­no­vić, ža­lio je iskre­no, ali nje­go­va ne­stal­na, ma­da po­ne­kad prak­tič­na na­rav bi­la je već usme­re­na u mi­sli­ma ka pri­ja­te­lji­ma ko­je to­li­ke go­di­ne ni­je vi­deo.

Otvo­rio je vra­ta od sta­na, ušao u pred­so­blje i od­lo­žio pr­tljag. Pot­pu­na ti­ši­na bi­la je na­ru­še­na sa­mo pra­vil­nim ot­ku­ca­jem ča­sov­ni­ka ko­ji se čuo iz dnev­ne so­be. Kroz otvo­re­na vra­ta, mo­gao je po­gle­dom na­zre­ti u mra­ku fo­te­lje, sto i ko­mo­du na ko­joj su sta­ja­le fo­to­gra­fi­je nje­go­vih ro­di­te­lja i ba­ke, pred­me­te u sko­ro isto­vet­nom ras­po­re­du kao i onog da­na ka­da je od­la­zio od ku­će. Bio je su­vi­še umo­ran da bi se su­o­čio sa stva­ri­ma ko­je pri­zi­va­ju pro­šlost. U svo­joj ne­ka­da­šnjoj so­bi, vi­deo je kre­vet pri­pre­mljen za spa­va­nje. Po­mi­slio je da si­đe u pri­ze­mlje i za­hva­li se, ali je shva­tio da to ne bi ima­lo ni­ka­kvog smi­sla. Ra­spre­mio se i le­gao. Di­sao je la­ga­no, i još uvek bu­dan, sklo­pio oči. Uči­ni­lo mu se da ču­je auto­mo­bil is­pred dvo­ri­šta i gla­so­ve lju­di. Udah­nuo je du­bo­ko, po­tom još je­dan put, i ubr­zo uto­nuo u san.
 

nazad