Iz novih knjiga

Radomir Miljojković

POTKIVANJE JAJA

("Prometej“ – Biblioteka "Veljko Petrović, Novi Sad – Žabalj, 2012)
 

Nestor je bio četvrto dete po redu, a drugi sin. Na svet je sasvim sigurno došao neplanski jer se to zbilo deset godina od radosti nad kolevkom prvenca Dragomira. Da li zbog oskudnog kapitala, da li zbog straha od nemaštine, tek nisu se obradovali drugom muškom detetu. Postojalo je u narodu ime kojim su neželjenog nazivali – parničar. Ovaj sramni pečat nosili su oni dečačići od čijeg postojanja se strahovalo. Znalo se da će, čim se učoveče, "krenuti sudom" ne bi li se domogli onoga što im je po pravdi pripadalo. U pojedinim kućama sve se svršavalo na mržnji. U drugima parničara bi satrli poslom, uprežući ga od malena u "preteška kola". Neki su završavali kao sluge po tuđim salašima. Kinjeni, bez redovnog obroka i pristojnog ležaja, rakijom podajani, ostajali su spečeni, jektičavi i besni poput gladnih salaških "vašaka." Nestorov otac je u zimskoj dokolici smislio šta će sa svojim uljezom činiti. Prvog puta ga je u pušnicu okačio po kazni i za probu da proveri kakvu će reakciju čeljadi izazvati, a kada se uverio da je postupak naišao "na odobravanje", kačio je Nestora o pritku među dimljeno meso i kosti, da visi naglavačke dok se ne onesvesti.

Grub, nabusit čovek, uvek ljut na nekoga i zbog nečega, preterivao je u "pušenju" nesrećnog deteta. Poturio bi neki vlažni panj od zove ili kiselog drveta na žar da bi dim bio što gušći i ljući, pa bi onda hvatao Nestora za mišicu i vodio ga u pušnicu koja se nalazila u srednjoj prostoriji u nastavku kujne. Vezivao bi mu tankom štranjkom obe noge iznad kržljavih gležnjeva, a onda bi ga, prebacivši uže preko najdeblje bagremove motke, dizao kao što se zaklano svinjče podiže na rem. Nestor bi isprva vrištao iz svega glasa, prekidajući povremeno plakanje kašljanjem, a kad bi mu se grlo oderalo, njegovo zapomaganje bi prešlo u ječanje i krkljanje, dok ne bi sasvim utihnulo izgubivši svest. Ukućani okupljeni oko skromnog obroka morali su ćutke da kusaju svoju amper čorbu, ili šta se već našlo na nezastrtom stolu. Nestorova majka je suzama dosoljavala obrok, ali niti je podizala pogled put muža, niti je smela bilo šta izustiti. Kada se jednom usudila da ga zapita ima li srca, odbrusio je da će onaj ko ga bude žalio visiti zajedno sa njim. Jedino je Nestorova baka, domaćinova mati, imala hrabrosti da, kada mučenje prevrši svaku meru, ode, odreši uže i spusti nesrećnog dečaka. Čađav u licu, pluća punih dima, očiju krvavih, dugo bi ležao na banku kraj zidane peći i kašljucao dok se ne bi potpuno primirio. Zaspao bi tako bez ručka i budio bi se gladan. Neka od ukućanki bi za njega sakrila bareni krompir, komad hleba, koje bi mu doturili, krijući i to od zlog oca.

Preživeo je zahvaljujući tome što je bio "dobro zamešen", mnogo bolje od starijeg brata koji će na kraju prvog rata umreti od španske groznice pa će se tako Kovačev kapital rastočiti na miraz.

Danas bi Nestor bio svrstavan u ljude srednjeg rasta, ali u svoje vreme je smatran stasitim. Nešto kraćih nogu u odnosu na telo, širokih ramena i isturenih prsa bio je snažne građe, one koja je garantovala da može pod obe miške dohvatiti po veliki prteni džak pun žita i odneti ih uz merdevine na tavan. (Rađala je nekad ravnica takvim ljudima žilavim kao zubača, tvrdih mišica poput ritske ilovače kad se speče u sušne godine. Takav soj ljudi je nestao sa vojvođanskih polja, pa ne kaže slučajno jedan Koviljčanin: "Danas ti ne treba brica nekog da probušiš, dosta ti je da ga ubodeš prstom i gotov je.")

Dragomiru je škola teško išla i jedva je završio četiri razreda. Morao je baba za svog prvenca da čašćava učitelja kad bi ga sreo u bircuzu, a mati da nosi kljukanog guska i najduži par kobasica pred Božić. Nestora otac nije nameravao da upisuje u prvi razred i da domaćin nije bio toliko pod majčinim uticajem, čija se reč u kući poštovala sve dok je bila živa, ovaj bi ostao nepismen. No, onaj na koga se nije računalo, pokazao je izuzetne sposobnosti.

Sa lakoćom je učio i služio za primer ostaloj deci o čijem školovanju su roditelji vodili brigu. Dugo po završetku Nestorovog školovanja, učitelj je, gde god bi se našao, pričao o tome kako je najveća šteta za kuću Kovačevih, a i za celo selo, što su malog dali kod kovača da uči zanat, a nisu dopustili da ode u Novi Sad na dalje školovanje. Učitelj je bio u pravu jer Nestorova želja za saznavanjem nikad nije jenjavala. Počeo je čitati novine u seoskoj čitaonici sa dvanaest godina. Uveče, iako slomljen od umora, nije padao u san. Čitao je uz svetlost lampe sve dok ne bi začuo preteće očeve korake. Onda bi hitro zavrtao stenjak i pokrivao se dunjom preko glave. Otac bi samo po mirisu dima koji ostavlja tek ugašena lampa znao da se parničar opet "odavao knjizi". Po tome se razlikovao od svojih vršnjaka. Posmatrali su ga s podozrenjem i smatrali ćaknutim.

Mogao je uvek sa odraslima ući u razgovor bilo koja tema da se pokrene. Njegove upadice su najčešće oštro prekidane već na samom početku: "Ded, mali, zapuši zepu!", ili "Da si kušov’o!" Ponekad bi ga i saslušali, pa bi se onda ćutke zgledali i u sebi pitali: "Bože, na koga se bacio?"

Počeo je još golobrad da šegrtuje u kovačkoj radionici Svetozara Prokića Cvete smeštenoj u krilu kuće što je gledao na Ribarski šor. Drugi deo visokog zdanja bio je okrenut prema groblju, a u njemu je radila gvožđara, što ju je držao stariji Svezozarev sin.

Kovač kod kog je Nestor poslat da peče zanat nije se po naravi razlikovao od dečakovog oca (ko zna, možda ga je ovaj i nagovarao da bude prema dečaku što okrutniji). Samo bi promenio dželata kada bi ranom zorom kročio u zadimljenu i vrelu Livnicu vageva i kovačnicu. Majstor je imao običaj da ga kažnjava tako što bi mu jagodice svojih kratkih debelih prstiju zabadao u leđa ili spuštao naglo na ošišano teme. Kada bi se raskrečeni pauk prstiju sručio na okruglu ćelavu lobanju, imao je osećaj kao da ga je odjednom udarilo pet čakanaca i prikovalo mu potkovicu na teme. Da ga je majstor šamarao, Nestor bi to lakše podnosio, ali ovi mučki udarci zadavani iznenadno, bez ikakvog povoda, boleli su tri puta jače. I kalfa, nekoliko godina stariji momak, poprimio je majstorove manire i dao sebi pravo da ga kažnjava za svaku sitnicu.

Ovaj je u prvo vreme ćutke trpeo, a onda je jednom prilikom uzvratio tresnuvši ga kleštima preko leđa tako da se kalfa okanuo rđave navike.

Ako bi u kovačnici došlo do kratke pauze, odmah bi se na vratima pojavljivao zdepasti trgovac iz gvožđarske radnje vukući nogu, koja mu je još od detinjstva ostala ukočena, i oštrim trzajem glave na stranu, ne trošeći uzalud skupocene reči, davao znak Nestoru da pređe kod njega u dućan jer ga je tamo čekao nekakav posao.

Skučenost kuće Kovačevih za Nestora je poprimila oblik svekolike teskobe kada se Dragomir 1910. oženio Velinkom Arsić sa Čeneja. Iako se sestra Milica udala tri godine ranije, a mlađa Julka otišla za Uroša Vesinog u Mošorin mesec dana nakon bratove ženidbe, u domu se osećala napetost izazvana netrpeljivošću među braćom. Mladencima je trebala soba, a ona sa ulice, što je držana pod ključem i mirisala na dunje, vunene prekrivače i plevu kojom je bila oblepljena peć; čuvana je za goste, i ukućani su u nju mogli ući jedino ako bi iz nje bili ispraćeni sa nogama napred. Nestor je zato mogao da bira: ili će sebi razastrti postelju u štali, ili spavati na sklepanom ležaju od dasaka sa perinom od kukuruznih ljuštika u letnjoj kujnici gde su se macile mačke i gnezdile kvočke.

Opredelio se za kujnicu.

Mladim supružnicima prva kćerka došla je na svet 1912. i krstili su je u žabaljskoj crkvi imenom Saveta. Postavši kalfa, Nestor je očekivao da će mu novo zvanje bar malo propraviti položaj, ali gazda je nastavio po starom. Mogao je na osnovu majstor Cvetinog izraza lica, kada bi im se zorom susreli pogledi, nasluti hoće li toga dana biti zlostavljanja. Muka se u njemu slegala kao otkos na otkos, plast na plast, dok nije izrasla u ogromnu kamaru, koja više nije mogla na sebe da primi ni slamku. Bila je potrebna samo malena iskra, pa da izazove žestok požar.
 

nazad