Iz novih knjiga

Dušica Belančić

RAĐANJE LEPTIRA

("Alma", Beograd, 2012)
 

U BRVNARI

Kre­nuo sam do jed­nog sta­rog pri­ja­te­lja, ko­ji me je po­zvao da pro­ve­dem vre­me sa njim. Ne­ka­da se ba­vio po­zo­ri­šnom re­ži­jom i pi­sa­njem, ali je vo­leo umet­nost uop­šte.

Ži­veo je na kra­ju gra­da, ka­da se skre­ne sa glav­nog pu­ta, ne­što ma­lo de­sno, pa se po­tom za­đe u šu­mu jed­nom le­pom sta­zom, i on­da sa­mo pra­vo do jed­ne brv­na­re sa ve­li­kom te­ra­som i sa pu­no cve­ća na pro­zo­ri­ma i uz sta­zu ko­ja do nje vo­di.

Nje­go­vu po­ro­di­cu či­ne že­na ćer­ka i unu­ka.
Do­la­ze sa kra­ja dva­de­se­tog, i po­čet­ka dva­de­set i pr­vog ve­ka.
Bio sam nje­gov Ču­var, pa se sa­da če­sto vi­đa­mo i dru­ži­mo.
Po­ne­kad pri­ča­mo o pro­šlim vre­me­ni­ma, ali sa­mo po­ne­kad.

Uglav­nom se ba­vi­mo stva­ra­njem mu­zi­ke, po­zo­ri­šnih pred­sta­va, kao i pra­vlje­njem div­nih pred­me­ta od po­lu­dra­gog i dra­gog ka­me­nja, ko­je moj pri­ja­telj vo­li da po­kla­nja sva­kom ko­ga po­zna­je.

Mo­gao sam da stig­nem do svo­jih pri­ja­te­lja i na dru­gi na­čin, ali sam od­lu­čio da pro­še­tam.

Ka­da sam sa pu­ta si­šao na šum­sku sta­zu, na­kon sa­mo par ko­ra­ka, me­ni u su­sret je po­tr­čao pla­vo­o­ki ha­ski, pas ko­ga sam svo­je­vre­me­no po­klo­nio nji­ho­voj ćer­ki. Bio je ma­lo ku­čen­ce, ali je sa­da po­stao pra­vi le­po­tan. Ra­do­va­li smo se je­dan dru­go­me.

Ja sam nje­ga po­mi­lo­vao po gla­vi, on je me­ne li­znuo pre­ko či­ta­vog li­ca, pa smo kre­nu­li pre­ma ku­ći, ja mo­kar od nje­go­vog po­zdra­va, a on oči­gled­no sre­ćan za­to što je po­no­vo us­peo da me pred­u­hi­tri.

Opet ni­sam us­peo da do­volj­no br­zo sklo­nim li­ce od nje­go­vog je­zi­ka. Sme­jao sam se gla­sno, pa su me uku­ća­ni ču­li i iza­šli su da me do­če­ka­ju. Uvek su se ra­do­va­li mom do­la­sku.

Po­što sam se sa svi­ma po­zdra­vio, se­li smo na te­ra­su da po­pri­ča­mo, o ono­me što smo već iz­ve­sno vre­me pla­ni­ra­li, i na to­me sve­srd­no ra­di­li.

– Se­mi, – re­kla je Ka­ta­ri­na, obra­ća­ju­ći mi se tim de­mi­nu­ti­vom, ko­ji mi je bio bes­kraj­no sim­pa­ti­čan. – Da li si već od­lu­čio ko­je ćeš svo­je biv­še šti­će­ni­ke, da oda­be­reš, i da nji­ho­ve ži­vo­te is­pri­čaš pred sku­pom za "praznik"?–

Po­sma­trao sam voć­njak de­sno od brv­na­re, u ko­ji je otr­ča­la Ka­ta­ri­ni­na i Jo­va­no­va unu­ka. To je bi­la, de­voj­ka, na pra­gu de­vo­ja­štva, ali je vo­le­la da pro­vo­di vre­me sa svo­jom po­ro­di­com, na­ro­či­to ov­de, u šu­mi. Znao sam da će nam do­ne­ti ne­ko vo­će. Uži­va­la je da sa de­dom ra­di u voć­nja­ku, i da pro­iz­vo­di in­te­re­sant­ne sor­te.

– Pa, je­sam, ma­nje-vi­še. Mi­slim da je sva­ki iz­bor za­ni­mljiv, na po­se­ban na­čin, ali, da, od­lu­čio sam se za one ko­ji su po mom sr­cu is­pi­sa­li naj­du­blje tra­go­ve. Oda­brao sam uspe­šne, kao i one dru­ge. Mi­slim da će osta­vi­ti uti­sak na no­vu de­cu.

– A da li mo­žeš da mi ka­žeš, ko­jih ima vi­še?–
– A da li je to mno­go va­žno, za te­be, ili ko­ga dru­gog? –
– Ne. Sa­mo pi­tam da bih zna­la šta ose­ćaš, ka­da raz­mi­šljaš o tim da­ni­ma? –
– Ka­ta­ri­na, tu ne­ma ni­ka­kve mi­ste­ri­je, ja sam pot­pu­no mi­ran, znam da ni­je sve za­vi­si­lo od me­ne, i mo­jih po­stu­pa­ka. Od­lu­ka je uvek bi­la nji­ho­va, iz­bo­ra je uvek bi­lo, ali ako me pi­taš da li mi je žao zbog onih ko­ji sa­da ni­su ov­de, da žao mi je, ali Za­pi­sni­ča­ra si i sa­ma po­se­ti­la, znaš da su ta­ko že­le­li. Ja to po­štu­jem. To je nji­ho­va od­lu­ka. –
– Mi­sli­la sam na te­be, Se­mi, na ono što si pro­šao. –
– Pro­šao sam, ni ma­nje ni vi­še od svih dru­gih Ču­va­ra. Ka­ta­ri­na, na­ma je, na ne­ki na­čin, uvek bi­lo lak­še ne­go va­ma. –
– Znam, da je bi­lo lak­še, ali ni­je bi­lo la­ko. –
– To je tač­no. – Na­sme­šio sam se, da ubla­žim se­ća­nje. – Ni­je bi­lo la­ko, ali kao što re­ko­smo, to je pro­šlost. I ne­će se po­no­vi­ti. Sa­da je to sa­mo isto­ri­ja, ko­ja će se još ma­lo po­mi­nja­ti, pa će se osta­vi­ti na stra­nu. Je­di­no je Ot­kup ko­ji je pla­ćen va­žan, i to se ne­će ni­ka­da za­bo­ra­vi­ti. –

Za­ću­ta­li smo, i ba­vi­li smo se sva­ko svo­jim mi­sli­ma.

Ose­ćao sam ka­ko Ka­ta­ri­na osta­vlja, sa­da već ma­glo­vi­ta se­ća­nja, za so­bom, ka­ko njen um po­la­ko ve­zu­je ni­ti za sa­da­šnjost, i ka­ko sve­pri­sut­na lju­bav, le­či ostat­ke te­ških frustracija, tu­ge, i se­ća­nja ko­ja po­sta­ju još ble­đa.

To je do­bro, to je bi­lo od­lič­no!

U sve­tu, ko­ji je za sve nas stvo­ri­la Lju­bav, ose­ća­nja sa Sta­re Ze­mlje, pro­sto ni­su ima­la hran­lji­vo tlo za svo­je stvar­no po­sto­ja­nje.

Ona su bi­la po­ne­kad, kao što je to sa­da slu­čaj, sa­mo se­ća­nje na pro­šla, te­ška vre­me­na. To su sa­mo se­ni, ono­ga če­ga vi­še ne­ma.

Jo­van se vra­ćao iz ku­će, no­se­ći oči­gled­no, no­vi umet­nič­ki ura­đen, pred­met za sva­ko­dnev­ne po­tre­be. Iz­gle­dao je za­do­vo­ljan, so­bom, i svo­jim de­lom.

Ja sam ta­ko­đe bio za­do­vo­ljan svo­jim po­slom, u ve­zi sa Jo­va­nom.
Pro­ve­li smo na Sta­roj Ze­mlji par­če vre­me­na, od ko­jeg smo se sa­da obo­ji­ca opo­ra­vlja­li.
Bi­lo je …, Ka­ko je bi­lo,… Sa­da smo uži­va­li, ra­de­ći iz lju­ba­vi za Lju­bav.
– Sa­mu­e­le, po­gle­daj ovo, pa mi re­ci šta mi­sliš? –

Po­gle­dao sam u div­no ura­đe­nu ku­ti­ju u nje­go­vim ru­ka­ma. Bi­la je od tir­ki­za i me­se­če­vog ka­me­na sa ru­žom od ru­bi­na i sma­rag­da.

Uzeo sam ku­ti­ju u ru­ke, da je po­gle­dam i ose­tim iz­ra­du. De­lo­va­la je pro­zrač­no i ras­ko­šno u isto vre­me.

Na po­klop­cu ku­ti­je je bi­la ru­ža sa la­ti­ca­ma od ru­bi­na, i li­sto­vi­ma od sma­rag­da. Le­ža­la je kao da je ta­mo pa­la, slu­čaj­no, na po­lu­pro­vid­ni po­klo­pac od ne­žnog me­se­če­vog ka­me­na. Dru­gi deo ku­ti­je je bio di­ja­go­nal­no po­de­ljen na po­la, u dve bo­je. Pla­vi­ča­stog tir­ki­za i još jed­nom mut­no be­log me­se­če­vog ka­me­na.

– Otvo­ri je. – Re­če mi Jo­van. –

Otvo­rio sam pa­žlji­vo, i sa iz­ve­snom do­zom ra­do­zna­lo­sti. Unu­tra na dnu, le­ža­la je gran­či­ca od sma­rag­da, sa ru­bin­skim pu­polj­ci­ma na ko­ji­ma su bli­sta­le ka­pi ro­se iz­ra­đe­ne od či­stog gor­skog kri­sta­la.

Ce­la ova kom­po­zi­ci­ja, je de­lo­va­la
Ve­o­ma čed­no i ras­ko­šno.

– Da li je to za ne­kog po­seb­no, ili je ura­đe­na za tvo­je lič­no za­do­volj­stvo? – Upi­tao sam svog pri­ja­te­lja. –
Na­sme­jao se, pa mi re­če kao u po­ve­re­nju.
– Znaš, ovo je po po­rudž­bi­ni. –
– Ozbilj­no, ko je to po­ru­čio? –
– Naš za­jed­nič­ki pri­ja­telj!
– Ko­ji, mo­lim te, ovo je za­i­sta ve­o­ma le­po? Da li je on zah­te­vao da ova­ko iz­gle­da, ili....?
– Sa­mo je re­kao da je za ne­ku de­voj­ku. –
– A de­voj­ka, bi bi­la... ne­ka ko­ju ti znaš? –

Jo­van se za tre­nu­tak za­mi­slio.

– To je ne­ka, vi­še mo­ja slut­nja, ili, još tač­ni­je, mo­ja že­lja. Ma... šta znam, vi­de­će­mo. Sa­mo kad do­đe, pi­ta­ću ga. –

Znao sam ko­ja je de­voj­ka bi­la na umu mom pri­ja­te­lju, a tač­no sam znao i ko je na­ru­čio ovu le­pu ku­ti­ju. Jo­van je na­pra­vio ku­ti­ju za tač­no od­re­đe­nu oso­bu, sa mno­go lju­ba­vi. Ku­ti­ja za žen­ske sit­ni­ce. Bi­la je dra­že­sna, kao i oso­ba ko­joj je na­me­nje­na. Ba­rem ju je moj pri­ja­telj na­me­nio.

– Kad će­mo vi­de­ti Be­ni­ja? – upi­tah.

Iz voć­nja­ka je do­la­zi­la Jo­va­no­va i Ka­ta­ri­ni­na unu­ka, no­se­ći pu­nu ko­ta­ri­cu ra­znog vo­ća. Ima­la je ve­li­ki osmeh na li­cu, za­ja­pu­re­ne obra­ze i tam­ne oči ko­je su go­re­le od za­do­volj­stva.

– De­da, vo­će te če­ka da ga be­reš. Ho­će­mo li to ovih da­na da ura­di­mo? –

Iako ga je oslo­vlja­va­la sa de­da, a Ka­ta­ri­nu sa ba­ba, svi lju­di su sa­da iz­gle­da­li, i bi­li su jed­na­ko mla­di. Sta­rost je ne­sta­la za­jed­no sa svim po­ni­že­nji­ma i sa svim zlom ko­je vi­še ni­je po­sto­ja­lo.

De­ca su se ra­đa­la, ra­sla, i na­pre­do­va­la traj­no. U ne­pre­kid­nom "sa­da". Ni­je bi­lo pro­pa­da­nja na bi­lo kom ni­vou, ili na bi­lo ko­ji na­čin. Sa­vr­šen­stvo je­ste stal­no usa­vr­ša­va­nje.

Ter­mi­ni kao što su: Mlad, sta­ri­ji, ba­ba, de­da, i slič­no, sa­mo je ozna­ča­va­lo ili rod­bin­ske ve­ze, ili tre­nut­ni po­lo­žaj u po­slu ili če­mu dru­gom.

– Zdra­vo Se­mi!– Obra­ti­la mi se de­voj­ka spu­šta­ju­ći kor­pu pu­nu vo­ća na sto.
– Zdra­vo i te­bi Ana, šta to ima no­vo u Jo­va­no­vom voć­nja­ku? –

Po­gled je za­dr­ža­la na ku­ti­ji u mom kri­lu.

– Vi­dim da Jo­va uži­va u le­pim ko­men­ta­ri­ma. Ku­ti­ja je pre­le­pa, zar ne Se­mi? –
– Je­ste, još kad sa­zna­mo za ko­ga je bi­će sla­vlja, pret­po­sta­vljam. – Re­koh.

Ana je po­gle­dom ob­u­hva­ti­la na­šu ma­lu dru­ži­nu, pod­bo­či­la se i ne­sta­šno upi­ta­la:

– Je l’ ja to ču­jem, da je­dan pen­zi­o­ni­sa­ni An­đeo Ču­var, ne zna ko je to, i u ko­ga za­lju­bljen? –

Ka­ta­ri­na se ogla­si­la, dok je usta­ja­la da iz ku­će do­ne­se ča­še za vo­du.

– Mla­da da­mo, mo­lim te za ma­lo pri­stoj­ni­ji na­stup!
– Pu­sti, Ka­ta­ri­na, re­koh.
– To je u re­du, ja znam da me Ana za­dir­ku­je, isto ta­ko, znam da je sreć­na što vi­še ne­mam taj po­sao. –

Nasmejao sam se.

– An­či, ja znam sve o ku­ti­ji, a ti? –
– Znam da je Be­ni na­ru­čio za na­šu kom­ši­ni­cu. –

Ovo je pot­pu­no na­iv­no re­kla, dok je mi­lo­va­la psa, ko­ji je dre­mao na te­ra­si po­red mo­jih no­gu. Jo­van je uzeo ku­ti­ju iz mo­jih ru­ku, i pa­žlji­vo je spu­stio na sto.

– Se­mi, pri­ja­te­lju, se­ćaš li se te pri­če? Pri­lič­no neo­bič­na pri­ča, za vre­me u kom se de­ša­va­la. Šta ti mi­sliš? –

Ka­ta­ri­na se da­la na po­sao da nam na­spe vo­de, da se osve­ži­mo. Go­vo­ri­la je bla­go:
– Mo­lim te, Se­mi, ako imaš že­lju, is­pri­čaj je, Ana ne zna ni­šta o Be­ni­ju i La­ni. –

Ana me je gle­da­la ra­do­zna­lo.

– Če­kaj – re­če de­voj­ka, – oni se zna­ju iz Do­li­ne? –
– Pa ne baš – re­koh
– Isti­na je da je ona nje­ga zna­la, ali on nju, ni­je. –
– Ne raz­u­mem – re­če Ana – Šta je tu neo­bič­no? Znam mno­go ta­kvih slu­ča­je­va.
– Sme­sti se udob­no, de­voj­ko, – re­koh – pri­ča ni­je baš uobi­ča­je­na, mo­gla je da se za­vr­ši i dru­ga­či­je. Mo­gla je da pre­đe ne­ke gra­ni­ce, ali ni­je. Ma­da... Bi­lo je i to­ga. Ali,... evo po­ći će­mo re­dom. –

Dok sam se spre­mao da oba­ve­stim mo­je do­ma­ći­ne, da je ak­ter­ka ove pri­če obe­ća­la da će da­nas do­ći da mi po­mog­ne oko iz­la­ga­nja, ona se već bi­la po­ja­vi­la na ula­zu u šu­mu. Pas je kre­nuo da do­če­ka pri­do­šli­cu.

– Evo nam kom­ši­ni­ce, da nam po­mog­ne oko pri­če. – Re­koh.

Jo­van je ustao, sa svog me­sta, i kre­nuo joj u su­sret, a Ka­ta­ri­na ga je sle­di­la.

Ana je br­zo sklo­ni­la ku­ti­ju u ku­ću, da ne po­kva­ri iznenađenje. Vra­tiv­ši se, upi­ta­la me je: – Ej, Se­mi, da li će i Ben­dža­min da do­đe da­nas, dok bu­de­te pri­ča­li?

Znaš, ja znam da bi to bi­lo skroz za­ni­mlji­vo, ma­da ne znam šta on zna o La­ni­noj po­lo­vi­ni pri­če, i da li je po­treb­no da baš sad sa­zna ono što ne zna, a mo­žda mi­sli da zna... I...

– Sta­ni, ma­lec­ka, po­la­ko, sve je već do­go­vo­re­no. Ovo je ne­ka vr­sta ge­ne­ral­ne pro­be za "praznik". Sa­mo slu­šaj ono što ima­mo da ka­že­mo, i mo­žeš mno­go to­ga da sa­znaš. –
– Opro­sti Se­mi, po­ne­kad sa­mo lu­pam. Kad je­dan Ču­var ka­že da je sve u re­du ja znam da je ta­ko. U ova­kvim si­tu­a­ci­ja­ma se baš vi­di ko­li­ko sam no­va na sve­tu. Bi­ću do­bra. – Re­če i se­de na svo­je me­sto.
– An­či, sa­mo bu­di ti­ha i pa­žlji­va, to je sve. – Re­koh svo­joj ma­loj pri­ja­te­lji­ci.
– Aha. – Ogla­si se ona, i po­no­vo uto­nu u ću­ta­nje.

Ma­la gru­pa se sa­svim pri­bli­ži­la, pred­vo­đe­na ve­se­lim pse­ćim pri­mer­kom, ko­ji u za­le­tu sko­či na me­ne, i odu­še­vlje­no me po­no­vo li­znu, ma­da sam ovaj put bio ne­što br­ži, ipak me je je­zik ma­lo za­hva­tio po vra­tu i de­lu li­ca i do­bro mi po­kva­sio uho.

Po­ku­šao sam da se obri­šem ru­ka­vom, ali je Ka­ta­ri­na već no­si­la je­dan ma­li ubrus, ko­jim sam po­vra­tio na­krat­ko iz­gu­blje­ni po­nos.

– Baš te vo­li, zna da je nje­go­va maj­ka kod te­be, pa se ose­ća oba­ve­znim da te ova­ko oba­si­pa pa­žnjom. – Re­če Ka­ta­ri­na, uz op­šti smeh svih pri­sut­nih. Sme­ja­la se i La­na, pru­ža­ju­ći mi ru­ku u znak po­zdra­va.
– Se­di, La­na – re­koh joj sme­ju­ći se.
– An­či, da­nas si ne­što mir­na, obič­no me pr­va po­zdra­viš. –

La­na je go­vo­ri­la gle­da­ju­ći u Ani­nom sme­ru, ko­ja je sa sme­škom pra­ti­la do­ga­đa­je.

– Znaš, La­na, po­ne­kad je po­treb­no da se ma­lo uozbi­ljim, či­sto da bih ve­žba­la. Ma­lo pre sam po­ka­za­la, ko­li­ko sam mla­da na sve­tu, a znam da ću da­nas ne­što no­vo i va­žno sa­zna­ti, pa ho­ću da se pri­pre­mim ka­ko do­li­ku­je, eto.
– Do­bro on­da, imaš mo­ju po­dr­šku. Tru­di­ću se da bu­dem ja­sna i de­talj­na. –

Re­če La­na pru­ža­ju­ći ru­ku da uzme bre­skvu iz ko­ta­ri­ce.

Jo­van je za­u­zeo me­sto kod sa­mog ula­za u ku­ću, dok je Ka­ta­ri­na se­la sa dru­ge stra­ne ni­skog sto­la. Ana je i da­lje se­de­la kod mo­jih no­gu, gne­zde­ći se da joj bu­de udob­ni­je.

Ja sam se po­tru­dio da mi no­ge od ko­le­na na do­le bu­du što mek­še po­sta­vlje­ne, ka­ko bi mo­joj ma­loj pri­ja­te­lji­ci bi­lo po­ta­man. Je­di­no je moj če­tvo­ro­no­žni obo­ža­va­lac, šet­kao oko te­ra­se, u iš­če­ki­va­nju još jed­nog go­sta.

Ose­ćao sam uz­bu­đe­nje kod mla­đa­ne Ane, ko­je je bi­lo po­me­ša­no sa ra­do­šću i lju­ba­vlju. Njen um se ba­vio in­for­ma­ci­ja­ma ko­je je da­nas pri­mi­la.

Po­ku­ša­va­la je da iz svog krat­kog ži­vot­nog is­ku­stva iz­vu­če mo­gu­ći tok do­ga­đa­ja. Slao sam joj str­plje­nje, i mir i znao sam da će sve bi­ti baš ka­ko tre­ba. Ni­je ni mo­glo bi­ti dru­ga­či­je.

La­na je sva bi­la u iš­če­ki­va­nju. Ose­ćao sam ka­ko že­li da svo­ju pri­ču po­de­li sa ovim lju­di­ma, da se jav­no za­hva­li za svoj spas i da na­sta­vi da­lje.

Njoj je njen pret­hod­ni ži­vot bio oli­če­nje ono­ga što zo­ve­mo spa­sa­va­nje či­stom esen­ci­jal­nom lju­ba­vlju. Zna­la je to ve­o­ma do­bro.

Ne­ka­da je vi­si­la nad pro­va­li­jom pri­lič­no du­go, pa je sa­da bi­la oso­ba ko­ja je odi­sa­la zahvalnošću.

Na­rav­no, bi­la je tu i nje­na lju­bav, ko­ju je ta­ko du­go če­ka­la, i ko­joj se ta­ko mi­lo sme­ši­la ka­da bi na nju po­mi­sli­la. La­ni­na du­ša je bi­la kao po­lja­na po­za­di ove ku­će;

Me­ka, mi­ri­sna i bli­sta­va od ju­tar­nje ro­se. Po­mi­slio sam na po­klon ko­ji je moj pri­ja­telj na­me­nio ovoj že­ni, i znao sam da je sim­bo­li­ka ko­ju ku­ti­ja pri­ča tač­na. Bi­la je pro­zrač­na, čed­na, i ras­ko­šna, i kri­la je u se­bi vre­lu lju­bav, kao ru­bin­ske la­ti­ce, umet­nič­ki na­pra­vlje­ne ru­že.

Neo­tvo­re­ni pu­polj­ci na sa­mom dnu ku­ti­je go­vo­ri­li su o još ne­pro­bu­đe­noj stra­sti, a pla­vet­ni­lo tir­ki­za da­va­lo je ne­be­sku uz­vi­še­nost ce­loj pri­či.

Taj po­klon i ni­je mo­gao ni­kom dru­gom bi­ti na­me­njen.

Div­no je bi­lo, i bla­go­slo­ve­no vre­me ko­je sam pro­vo­dio sa lju­di­ma, u či­jem sam spa­sa­va­nju uče­stvo­vao, di­rekt­no, ili po­sred­no, pot­pu­no je sve­jed­no. Vo­leo sam ih ko­li­ko... to ne bih mo­gao da ka­žem, po­što se ne da iz­me­ri­ti.

Uži­vao sam u ova­kvim tre­nut­ci­ma, ka­da smo bi­li za­jed­no, ka­da smo mo­gli da de­li­mo is­ku­stva, da pra­vi­mo le­pe do­ga­đa­je, za one ko­je vo­li­mo, a vo­le­li smo sve. Dok sam ih po­sma­trao, ka­ko sa uži­va­njem je­du, i pri­ča­ju o raz­li­či­tim te­ma­ma, i ka­ko se sme­ju ni­sam mo­gao da ne po­mi­slim ka­ko su nji­ho­vi ži­vo­ti ne­ka­da iz­gle­da­li.

Ali to ni­su bi­le te­ške, i lo­še mi­sli. To je bi­la po­seb­na vr­sta uži­va­nja, ka­da gle­da­te ka­ko ne­ko ko­ga mno­go vo­li­te, ozdra­vlja od smr­to­no­sne bo­le­sti.

Vi­di­te na­pre­dak, ko­ji sa­svim si­gur­no re­zul­ti­ra ozdravljenjem. Kad vaš bo­le­snik ozdra­vi, nje­go­ve bo­le­sti, i va­še za­jed­nič­ke bor­be, da je po­be­di­te, se­ća­te se, sa­mo nu­žno, i sa­mo da po­ja­ča­te ra­dost po­be­de nad smr­ću.

Oni su bi­li biv­ši bo­le­sni­ci, ko­je smo ote­li od smr­ti i pot­pu­ne pro­pa­sti. Oni su bi­li ote­ti plen, dra­go­cen i je­din­stven.

Astor, Jo­va­nov ne­sta­šni pas, upra­vo je na­ja­vio po­sled­njeg go­sta za da­nas. Ben­dža­min je uše­tao u na­še dru­štvo do­nev­ši svoj ve­li­ki osmeh i svo­ju ot­me­nu po­ja­vu.

Po­zdra­vio se, pr­vo sa da­ma­ma, pa tek on­da sa mnom i Jo­va­nom. Seo je po­red me­ne, na slo­bod­nu sto­li­cu, pa se obra­ti naj­mla­đem pri­pad­ni­ku na­še dru­ži­ne.

– An­či, ka­ko na­pre­du­je no­va sor­ta ja­bu­ke, o ko­joj si mi pri­ča­la pre dve ne­de­lje?
– Vi­di, Be­ni, ja sam pri­lič­no za­do­volj­na, ma­da že­lim da po­ra­dim na mi­ri­su, ko­ji po mom mi­šlje­nju, tre­ba da bu­de još ja­či. Evo pro­baj – re­če Ana pru­ža­ju­ći mu ru­me­ni plod uz ne­sta­šni osmeh.

Be­ni je uzeo voć­ku, pri­neo je no­su, i po­tom za­gri­zao soč­no me­so. Ču­lo se pr­šta­nje, a on­da i Be­ni­je­vo za­do­volj­no:

– Mmmm... mm! – Ovo je ve­o­ma do­bro, znaš, mi­ris joj ne fa­li, ne fa­li joj ni­šta. Mi­ri­še na ci­met, i va­ni­lu. Ana, mi­slim da si na­pra­vi­la od­li­čan po­sao! –

Na­sta­vio je da uži­va u ja­bu­ci i da pri­ča sa Jo­va­nom o ra­znim te­ma­ma. Tre­ba­lo ih je pre­ki­nu­ti, ka­ko bi­smo mo­gli da poč­ne­mo sa pri­pre­mom za Pra­znič­no iz­la­ga­nje. Uhva­tio sam Be­ni­je­ve krat­ke po­gle­de, ko­je je slao pre­ma na­šoj ljup­koj go­šći. Znao sam još po­o­dav­no, da je moj pri­ja­telj, ve­o­ma vo­leo mo­ju biv­šu šti­će­ni­cu.

– La­na, dra­ga mo­ja, – pre­ki­nuo sam nji­ho­vo ča­vr­lja­nje. – Da li bi bi­la ta­ko lju­ba­zna da mi po­mog­neš, ona­ko ka­ko smo se do­go­vo­ri­li?
– O, da sva­ka­ko, Go­spo­di­ne, opro­sti­te na ne­ma­ru, mo­lim vas. –

Ni­ka­ko ni­sam mo­gao da je na­go­vo­rim da me zo­ve ime­nom, a ne da mi se obra­ća ti­tu­lom. Za nju sam bio Go­spo­din, i tu je sta­vlje­na tač­ka, oči­gled­no, još za ne­ko vre­me.

– Če­kaj­te ma­lo, mo­lim! –

Bio je to Jo­van, ko­ji je ustao da nas pre­ki­ne, pre no što smo i po­če­li.

– Mo­ram da ura­dim ono, što me je moj pri­ja­telj Be­ni za­mo­lio. –

Ne­stao je, za krat­ko, u ku­ću, da bi se po­tom po­ja­vio sa ne­čim, što je skri­vao iza le­đa. Svi, sem La­ne smo zna­li o če­mu se ra­di.Po­šao je pre­ma Be­ni­ju, ko­ji, je sa osme­hom pru­žao ru­ke ka nje­mu.

Be­ni­je­ve tam­ne oči su si­ja­le, kao i on­da kad mi je pri­čao o svo­joj lju­ba­vi, ko­ju je u Do­li­ni tra­žio či­ta­vog ži­vo­ta, i ni­je mo­gao da je na­đe, pa kad je ov­de upo­znao svo­ju dru­gu po­lo­vi­nu, nje­go­ve su oči ima­le baš ta­kav sjaj kao sad.

Go­vo­ri­le su o mno­go le­pih stva­ri u isto vre­me. Uzeo je od Jo­va­na ku­ti­ju i okre­nuo se pre­ma La­ni ko­ja je sve vre­me, pra­ti­la sva­ki nje­gov po­kret, i po­gled.

– La­na, – Obra­tio joj se, po pr­vi put od ka­ko je da­nas do­šao kod nas.
– Ovo je za te­be, od me­ne, za­to što si ti ona, ko­ju sam tra­žio ja­ko du­go, i ko­ju sam na­šao na naj­bo­ljem me­stu u Sve­mi­ru i u naj­bo­ljem vre­me­nu. Ve­o­ma sam za­hva­lan za to, a znam da si i ti. Ti si mo­je sve, što mi tre­ba na sve­tu. Da li sam i ja te­bi ono što si tra­ži­la? –

La­na je gle­da­la na­vi­še u nje­go­ve oči, sa sme­škom na usna­ma, a sa­mo je le­va ru­ka čup­ka­la rub be­le tu­ni­ke. Je­di­ni znak uz­bu­đe­nja, ko­ji je po­ku­ša­la da sa­kri­je.

– Ben­dža­mi­ne, – Pro­go­vo­ri – Ja sam svo­ju po­tra­gu, za oso­bom ko­ju vo­lim, za­vr­ši­la onog da­na ka­da sam tvo­ju sli­ku vi­de­la u al­bu­mu svo­ga oca.
Ti si ta­da već bio go­di­na­ma na po­čin­ku, i ni­si me mo­gao upo­zna­ti, ali ja te­be je­sam.
Ti si me­ne sreo ov­de, a ja sam te­be već zna­la.
Je­si;
Ti si sve što sam že­le­la, ti si onaj ko­ga sam če­ka­la... i do­če­ka­la! –

Za­vr­ši­la je re­če­ni­cu, i du­bo­ko i šum­no udah­nu­la va­zduh ko­ji je mi­ri­sao na ci­met, na ja­bu­ke, na cve­će, i na Lju­bav. Pri­mi­la je pru­že­ni po­klon, i ši­ro­ko se osmeh­nu­la. Go­re­le su Be­ni­je­ve cr­ne oči, gle­da­ju­ći u svo­ju sa­put­ni­cu kroz ve­ko­ve.

Sa­da je sve bi­lo sa­vr­še­no, pot­pu­no i sa­svim sa­vr­še­no.

– Ben­dža­mi­ne, – re­če La­na, – po­klon je di­van! Pre­le­pa je, Jo­va­ne. –

Obra­ti se ona maj­sto­ru.

– Ova­ko mi ne­što tre­ba, za sit­ni­ce. – Hva­la ti, Be­ni! –

Svi smo bi­li ve­o­ma uz­bu­đe­ni i sreć­ni, zbog ove, sa­da je to bi­lo oči­gled­no, ve­rid­be. Na­da­li smo se i sla­vlju, usko­ro.

– Ve­o­ma me ve­se­li – pre­ki­doh ja svo­je pri­ja­te­lje. – Ovo je po­seb­no lep do­ga­đaj, pa bih za­to da na­sta­vi­mo, ona­ko ka­ko smo se do­go­vo­ri­li. Da li mo­že­mo?
– Da, mo­lim te, La­na! –

Ovo se ogla­si­la na­ša mla­da dru­ga­ri­ca, Ana, ko­ja je iz­gle­da­la ja­ko ra­do­zna­lo.
 

nazad