O knjigama

Ivan Despotović

GDE PRESTAJE KAMEN?

(Svetlana M. Spajić: Još nekom svom. "Alma", Beograd, 2013) ­

Pred na­ma je pr­va pe­snič­ka knji­ga Sve­tla­ne Spa­jić, ko­ja na­iz­gled po­la­zi od če­ga lič­nog, pri­vat­nog, iz­re­če­nog na­slo­vom, što se iza ko­ri­ca is­po­sta­vlja kao su­prot­no, te nam se "Još ne­kom svom" či­ni kao eufe­mi­zam za "ono što je za­jed­nič­ko za sve". Te po­čet­ne re­či na neo­bi­čan na­čin iz­ra­ža­va­ju je­dan rod­ni po­jam, rod sa­mog ljud­skog ži­vo­ta, na­me­nju­ju­ći knji­gu to­bo­že uskom kru­gu bi­ća, ko­ji se uvek mo­že pro­ši­ri­ti. Na­slov po­zajm­lju­je "teh­ni­ku" mo­žda iz po­e­zi­je za de­cu, ne­pri­met­no se nad­vi­ja­ju­ći nad ozbilj­nim te­ma­ma. An­ti­ćev­ska "mr­vi­ca de­tinj­stva" ko­ju i ka­sni­je tre­ba no­si­ti za so­bom, je­ste i naj­o­zbilj­ni­ji ele­me­nat ži­vo­ta, čak naj­krup­ni­ji bu­du­ći isti svi­ma, šta­vi­še – mo­nu­men­ta­lan. Shod­no toj "mr­vi­ci" ova knji­ga že­li op­šti­ti sa lju­di­ma kroz pi­ta­nja, ri­me, me­ta­fo­re, pe­snič­ki je­zik... Upu­će­nost ka dru­gi­ma (što nam sti­ho­vi Sve­tla­ne Spa­jić ot­kri­va­ju), na na­čin ka­ko to či­ni de­tinj­stvo, iskon­ski po­če­tak, – je­ste naj­o­zbilj­ni­ji iz­raz lir­skog.

"Pri­znam li o sa­mo­ći / Da se ko bu­nar otva­ra / Da li ćeš raz­u­me­ti / Da sa­mo ona stva­ra // Sa­mo u njoj smo go­li / Sve do bi­ti po­sta­nja" ka­že pe­sni­ki­nja ("O tvom oku"). I ova je pe­sma na­o­ko upu­će­na ne­kom ko raz­u­me, ko je pro­šao isto, a ka­ko je to "isto" – sa­mo­ća ko­ja stva­ra (ro­đe­nje, mo­gu­će i smrt), on­da je pe­sma upu­će­na ono­me ko ži­vi, sva­kom, pri če­mu ova op­štost osta­je or­gan­ski in­di­vi­du­al­na. "Ne­gde sad ko­lev­ku nji­šu / Ne­gde ko­pa­ju ra­ku / Ko­li­ko več­ne sa­mo­će / U svoj toj rav­no­te­ži." ("Zim­sko svi­ta­nje"). Me­đu­tim, sva­ka pe­sma za­dr­ža­va ohra­bru­ju­ći, afir­ma­tiv­ni ton, po­ne­kad upr­kos tam­nim sa­zna­nji­ma. Ot­ku­da to? Po­e­zi­ja Sve­tla­ne Spa­jić je, kao što smo pri­me­ti­li, ko­mu­ni­ka­tiv­na, a ko­mu­ni­ka­ci­ja se ne mo­že vr­ši­ti u za­tvo­re­nom kru­gu po­put pe­si­mi­zma ili od­su­stva smi­sla. Ono iz­re­če­no ko­me dru­gom, uvek je sve­tli­je od her­me­tič­nog, re­če­nog sa­mom se­bi.

Če­žnja za bli­sko­šću (svih) bi­ća iz­ra­že­na je kroz uvek po­ma­lo ro­man­ti­čar­ski mo­tiv čer­gar­skog ži­vo­ta, u pe­smi "Ci­gan­ska". Lir­ski su­bjekt na­po­slet­ku pri­me­ću­je ka­ko oni i ne vi­de gra­ni­cu iz­me­đu smr­ti i ži­vo­ta, što ga spre­ča­va da do­seg­ne nji­hov ide­al. U mi­ljeu čer­gar­ske baj­ke lak­še je ne­kog pri­svo­ji­ti, da­ti mu epi­tet "moj", tu je jed­no­stav­ni­je oslo­bo­di­ti se gre­ha... S dru­ge stra­ne: "Vre­di plam­te­ti tek za san neo­stva­ri­vi // Ja istin­ski ži­vim / Sa­mo kad ova­ko po­čet­nič­ki gre­šim" ("Ne­pro­men­lji­vi"). Lir­ski su­bjekt se svo­jim (či­ta­o­ci­ma, srod­ni­ci­ma, stran­ci­ma, u ovom slu­ča­ju lju­bav­ni­ku) ima­nent­no obra­ća kroz tki­vo pe­sme, uko­li­ko su i oni po­čet­nič­ki gre­ši­li. Gre­ške su ov­de mo­gu­ći osnov pri­sva­ja­nja jed­nog bi­ća ili ve­ze iz­me­đu dva; ne sa­mo da su za­jed­nič­ke svi­ma, one to je­su kao i ži­vlje­nje.

Ve­za sa (još) ne­kim svo­jim – po­ten­ci­jal­no je ja­ka te mo­že uči­ni­ti da svet ne bu­de neo­p­ho­dan, to jest taj ne­ko u ko­re­la­ci­ji – nu­di svet za se­be ("Pred­log") "Po­že­lim po­ne­kad da pre­sta­ne / a ti mi nu­diš još ne­vi­đe­no / – da ipak tra­jem. Svet da ne­sta­ne". Ovaj stih je, tre­ba is­ta­ći, iz­van ka­kvog lju­bav­nog mo­ti­va, op­šte­ljud­ski, re­klo bi se – sa ele­men­ti­ma­ re­li­gi­o­znog une­se­nog u onu na­slov­nu za­me­ni­cu "svom", gde ona funk­ci­o­ni­še i obr­nu­to – bi­ti ne­či­ji, te pri­pa­da­ti vi­šim, nad­na­rav­nim si­la­ma.

Pe­sni­ki­nja ži­vot po­sma­tra u nje­go­vim "sa­stav­nim" de­lo­vi­ma, a oni se pe­snič­kim tu­ma­če­njem kom­po­nu­ju ta­ko da ton osta­je, kao što je re­če­no, afir­ma­ti­van. (Sa sta­no­vi­šta umet­nič­kog po­stup­ka, pi­sa­ti o ži­vo­tu op­ti­mi­stič­ki – te­že je no to či­ni­ti u tam­nim to­no­vi­ma. Na pri­mer, ne­ga­tiv­ci u ro­ma­ni­ma če­sto su li­te­rar­no us­pe­li­ji.) Pre­kom­po­no­va­nje po se­bi ne­ga­tiv­nih ele­me­na­ta u sve­tlu kom­po­zi­ci­ju, naj­bo­lje se vi­di u pe­smi "Ža­lim za svo­jim de­mo­ni­ma". Ta­ko je "u sva­kom gre­hu bi­lo ma­kar po­la ča­sti", itd, de­mo­ni su neo­p­hod­ni za ono do­bro, ži­vot­no, skroz ne­ga­ti­van osta­je sa­mo pra­zan strah.

Po­e­zi­ja Sve­tla­ne Spa­jić, sva u sa­o­bra­ća­nju sa lju­di­ma, s ele­men­ti­ma "po­pu­lar­ne po­e­zi­je" (kao u De­san­ke Mak­si­mo­vić), sva u pre­ru­še­nom di­ja­lo­gu sa či­ta­o­cem ili lir­skim ju­na­kom ili mo­žda mo­no­lo­gu pod ma­skom raz­go­vo­ra, – da­le­ko je od her­me­tič­no­sti i aka­dem­skog ki­ča.

I lir­ski objek­ti ka ko­ji­ma je upu­će­na lju­bav­na če­žnja pot­pa­da­ju pod "svo­je" sa ko­ri­ca, sa­mo su bli­skost ili ose­ćaj je­din­stva pa­ra­dok­sal­ni­ji. "Svoj" je i onaj ko­ji se u tre­nut­ku lir­ske pe­sme do­i­ma kao tuđ, biv­ši, ni­ka­da­šnji... ili pak kao pa­ra­dok­sal­no bli­zak. "Dok oti­maš lju­bav ko­ju sa­ma da­jem... // Nek me tvo­ja lju­bav smr­vi, nek za­bo­li / jer ću bol da pam­tim du­že ne­go sre­ću" ("Uoči po­sled­nje zo­re"). Ili: "Bes­po­moć­no gle­dam svo­je sr­ce / gde okr­va­vlje­no le­ži / na tvo­jim otvo­re­nim dla­no­vi­ma // Ume­sto smr­ti / pr­vi put slu­tim ži­vot u ve­na­ma". ("Ra­đa­nje")

Sve su pe­sme Sve­tla­ne Spa­jić za­pra­vo re­flek­siv­ne, do­ne­kle ima­nent­no di­dak­tič­ne. Tu je ja­sno­ća mi­sli uvek za ni­jan­su bit­ni­ja od pe­snič­kog je­zi­ka ili me­lo­di­je, a efe­kat ko­ji­ pe­sma pro­iz­vo­di u či­ta­o­cu va­žni­ji je od teh­ni­ke. Ta­kvo na­dah­nu­će mo­žda se bo­lje oči­ta­va u ve­za­nom sti­hu. Pe­sni­ki­nji­na pr­va zbir­ka ima pe­sa­ma u slo­bod­nom, no ta se raz­li­ka u sti­ho­vi­ma ne do­ži­vlja­va; mi­sao od­no­sno ose­ća­nje pre­u­zi­ma pri­mat. I slo­bod­ni stih tu če­sto no­si ri­mu, ko­ja pred­sta­vlja tač­ku do­di­ra ide­je i ose­ća­nja. I čo­vek je knji­ga, i te­lo kao ži­va for­ma (po­put pe­sme) ima svoj fi­zič­ki ob­lik.  "Pa se i sa­ma vra­tim u ko­ri­ce svog te­la" ("Svet na­li­čan").

Po­sta­vlja se pi­ta­nje: da li pri ima­gi­nar­nom oku­plja­nju bli­skih i ne­bli­skih bi­ća, pe­sni­ki­nja (od­no­sno lir­ski su­bjekt) ne­kom pri­pa­da ili to ne mo­že bi­ti slu­čaj sa ne­kim ko stva­ra? Pa­ra­dok­sal­na "Se­bič­na pe­sma", ko­ja u sve­op­štoj se­bič­no­sti po­la­zi od to­ga da ni­šta ne bu­de pre­ža­lje­no, de­kla­ri­še lir­skog su­bjek­ta ko­ji že­li ima­ti sve, po­svo­ji­ti sam pri­rod­ni svet, a osta­ti "ista, ni­či­ja". Ov­de stva­ra­lac po­sta­je hi­per­bo­la slo­bo­de ili sen iro­ni­je.

Ta­ko­đe: šta da­je pe­sni­ki­nji "pra­vo" da po tki­vu po­e­zi­je tra­ga za "svo­ji­ma": či­ta­o­ci­ma, iz­mi­šlje­nim ili stvar­nim znan­ci­ma, da tu iz­no­va na­la­zi ne­kog i još ko­ga? "Ja vi­dim čud­nih stre­li­ca tri­sta", ka­že lir­sko "ja" u pe­smi "Raz­li­či­ta". "Ne če­kaj uza­lud da se po­sti­dim / Što ni­sam ista ko dru­ge že­ne." Tu sa­mo­svest ono­ga ko sam se­be po­zi­va da ne­što tvo­ri, is­tra­žu­je, vi­di­mo u pe­smi "Gde pre­sta­je ka­men". Pe­sni­ki­nja ov­de ne že­li da je pra­te uko­li­ko kre­ne ili već ide ne­iz­ve­snim (opa­snim) da­lji­na­ma. "Lju­bav­nik, pri­ja­telj, nek se vra­ti // Za­to že­lim da sto­jim sa­ma / Sa­ma sa sr­cem go­lim / Me­đu svim lju­di­ma; naj­vi­še / Me­đu oni­ma ko­je vo­lim.

Iz­dvo­je­na po­zi­ci­ja do­ne­kle je osa­mlju­je, opet kroz pa­ra­doks. Ona pre­u­zi­ma od­go­vor­nost za svo­ju "ve­ru", stva­ra­la­štvo ("Ako od­lu­čim da bu­dem ma­štar"), gde auto­po­e­tič­ki sli­ka od­go­vor­nost, la­tent­nu izo­lo­va­nost ko­ju mo­ra ima­ti onaj ko tvo­ri lju­bav, tra­ži po­re­klo tom fe­no­me­nu, po­se­že za taj­na­ma ži­vlje­nja, po­i­sto­ve­ću­ju­ći se sa dru­gi­ma.
 

nazad