O knjigama

Zlatko Pangarić

NEGDE IZA OČAJA PORAĐA SE LEPOTA

(Enes Halilović: Pesme iz bolesti i zdravlja, "Konras", Beograd, 2011) ­

Ispred svojih novih pesama Enes Halilović daje pričicu Halila Džubrana o dve ostrige. Poenta priče jeste da rađanje, stvaranje nečeg vrednog i lepog (bisera) mora da se plati patnjom i bolom. Mnogo je svedoka i svedočanstava za ovu istinu u onoj velikoj istoriji, ali i u književnoj; mnogo je takvih, možda i suviše, umetničkih sudbina i biografija.

Zašto je to tako nalazimo odgovor, ili barem dobar trag, slutnju, u prvoj pesmi "Polis". U pesmi "Polis" Halilović govori kakav svet treba da bude i kakav polis treba da bude – a upravo je sve suprotno u realnom životu. Kada se pesma pročita čitaoc sagledava koliko je nepravde u svetu i koliko je postojeći svet nakrivo nasađen.

Oduvek su pesnici umeli tako da pevaju, oduvek je njihova reč prodorna i zavodljiva – pa se čoveku čini da je i revolucija laka, nadohvat ruke, da bi poezija bila u stanju da mrvi i oblikuje karaktere, itd. Ali, avaj…

Nova Halilovićeva zbirka sadrži osamdeset četiri pesme bez uobičajenih pesničkih "krugova" ili celina. Sve pesme pevaju zapravo o jednom: o poeziji i sudbini pesnika. Na mnogo načina je Halilović prišao pesmi i pesniku – od ličnog iskustva i iskustva svojih savremenika, pa do anegdota i priča sakupljenih kroz istoriju i geografiju. Na momente imamo utisak da jedna priča teče kontinuirano iz pesme u pesmu, da se menjaju samo predeli i učesnici. Mnogi su zaista imali šta da kažu i svedoče. Svaka pojedinačna sudbina uključuje se ili uliva u neki od tri balkanska rečna sliva:

"ima brdo jedno i na brdu škola
i kišnica sa krova te škole sliva se na tri strane,
pa u tri potoka, pa u tri reke i tri sliva…"

(O Atakami, u Londonu; 89.)

Halilović peva smireno, bez poze i ispraznog afektiranja. Inače, Halilović je autor dve zbirke priča "Potomci odbijenih prosaca" (2004) i "Kapilarne pojave" (2006) gde je forma kratkih priča (crtica) proizvodila isti efekat / rezultat.

Već na polovini knjige čitaoca obuzima jedinstveni osećaj (halilovićevski!). To je osećaj koji proizilazi iz specifičnog jezika i pogleda na život, svet i istoriju. Mnogo imena, toponima, istorijskih i mitskih ličnosti čine Halilovićev "tekst" prepoznatljivim.

Od mita, predanja, do savremenosti, predaka, dede, oca i samog pesnika – to je vremensko-tematski raspon Halilovićevih pesama i cele zbirke. Geografija je sekundarna jer je određena ličnom istorijom i istorijom predaka.

Koja je pesnikova namera bila kada je ovako koncipirao zbirku? Mislim da je Halilović hteo da pokaže kako je sudbina pesnika i smisao poezije nešto jedinstveno, da ne zavisi od nacije, geografije i vremena. Čitaoc ima osećaj da iz pesme u pesmu traga i dobija dokaze za tu tezu. Jedino se kroz poeziju (umetnost) naslućuju obrisi jednog istinskog i realnog bratstva svih ljudi, kao i duhovna vertikala.

Lirski subjekat je tipa "narodnog čoveka ili narodnog pevača" koji retko ili nikada ne prelazi crtu ličnog i intimnog, koji na takav nagovor ili poticaj prelazi na "mudrovanje", koji prelazi odmah na primer i anegdotu. Izuzetak, i to prijatan izuzetak, čini ciklus od četrnaest pesama pod naslovom "Zvezdara" (57-77) u kojima je Halilović opisao svoj boravak u bolnici (istu boljku je bolovao i autor prikaza, pa otuda razumevanje i simpatije). Mislim da je to pesnički najjači i najbolji deo knjige. Naslov knjige je takođe jasan jer je bolest zaista posebno stanje i iskustvo čovekovo.

Pored već pomenutih pesama posebno bih izdvojio pesme: Vaške, Krasta, Pula, Nova Gvineja, Planina Taurus, Turska, Veliki Andamani, Brzina, Špenadle, Suša i Rane.

Lepa, mudra i plemenita knjiga.
 

nazad