O knjigama

Slobodan Ristović

PRETAKANJE VREMENA ILI VRENJE PESME

(Vida Nenadić: Šaka peska u vemenu. "Žiravac", 2012) ­

Posle nekoliko knjiga pesama, koje je objavila u minulih pet godina, Vida Nenadić je ponovo za "okrugulim stolom" sebe. Ova knjiga je, imam utisak, okupila sve one završne radove, koji su nedostajali do sada objavljenim. Da budem jasniji, knjiga se najjasnije vidi kada je već odevena i pred ljude izvedena. Tek tada kažemo: Mogao sam to i to, ali... To ali je u ovom rukopisu potrebni procenat šećera za dobro vino. U ovom grožđu je.

Zrela kao čovek, koji se susreće i sukobljava, sa urođenom potrebom da "peva" Vida Nenadić prosto sagoreva misli koje joj poput krvi izbijaju na nos. Ovde ne vredi dizati ruku u vis i menjati položaj tela. Duša ispunjava sve, pa i ono što bi da ne dodiruje, nego ostavi razumu. Ovde je pomenuti razum na udaru talenta.

Sa ove strane brda
je zemlja
za koju su mnogi pali.

Ova tri stiha, da ne navodim pesmu, ništa su drugo do uravnoteženi tronožac, kojem nije potrebna četvrta strana, kako sveta, tako i duha. Ona je jednostavno tu, u nevidljivom obliku i oblaku, bolno urušena i ushićeno uzdignuta. U jednoj od već objavljenih knjiga, upozorio sam čitaoce da su pesme Vide Nenadić pisane za manjinu, one nisu roba široke potrošnje i mislim da sam bio u pravu. U pesmi Korica umesto lica, Vida objašnjava svoju privrženost knjigama, svojim i svim ostalim, jer pesnik nije samo svoj i sebi odan. On je pesnik svih pesama, učesnik je univezuma koji je satkan od erupcije poezije, ma iz koga ona izbijala i ma gde se to dešavalo. Zašto je to tako? Naprosto, biti pesnik, to znači biti to stanje, a to stanje je od Boga. Ta zgusnutost koja damara i čini sveukupnost poezije jeste Vida Nenadić ili jednostavno rečeno, pesnik.

Kad je
u mutnoj vodi
uguledao dno,
tad je
naučio da pliva.
Ponovo.

Meni je ova pesma bila dovoljna za jednu knjgu. Da sam je ja napisao, tako bih i učinio. Ukoričio je. Malo ko će se složiti, jer je lakše pomisliti da je ovo preuveličavanje. Svakako mi to nije bila namera, nije ona jedina, ona za sobom vuče čitav niz sličnih. U tome i jeste vrednost. Pomenuo bih još jednu, samo, O čekanju. Za dobru knjigu pesama, mora se priznati, dovoljne su dve pesme.

I taman, kada se uljuljaš i navikneš na tišinu, na muziku koju je samo ipod košulje tvoje, preneš se. A, prene, ležerna i gospostvena, Kao u snu, a tako se i zove kao u snu, pesma:

Na kloopi, u parku,
ona je iznenada zaspala.
Zaoovek.

I da ne duljim. Od ove pesme u pesmu ulazi žena, ona tananost koja budi čula. Poezija se i čita zbog vrenja, a manje pameti radi. Kada bi poezija služila pametovanju, to i ne bi bila pesma, nego muka, a muka je i kada je pesma. Što znači, put kroz poeziju je put kroz muku. Ova knjiga služi da nas isceli od toga, da nas dariva, a i mi njoj da dar budemo.

Dok ona
i dalje spava,
klupče života se odmotava...

I tako do kraja knjige i momenta kada se sklope korice. Šta sam ono rekao na početku, dovoljne su dve pesme za koričenje. Tako je, ali ih ovde ima mnogo više.
 

nazad