O knjigama

Ivan Despotović

LIRSKO-EPSKA SLIKA DETINJSTVA

(Nenad Grujičić: Vijadukt. "Prometej", Novi Sad, 2011) ­

Nenad Grujičić: Vijadukt

U knjizi "Vijadukt" nalaze se tri poeme Nenada Grujičića, pisane u ijekavskom slobodnom stihu, sa mnogo šarolikih detalja što rezimiraju pesnikovo detinjstvo u Bosni i isečke stvarnog sveta u kom se ono odvija. Zreli, poznati pesnik Nenad Grujičić sjedinjuje svoj sadašnji pogled na taj minuli svet sa sećanjem deteta, mladog sebe, čarima početka života. Svet roditelja i detinjstva je bitan motiv pesnikovog opusa. Ono što, međutim, blisko povezuje s ranijim zbirkama pojedinačno već objavljene poeme "Vijadukt", "Pokrivanje kuće" i "Žabar", jeste društveni milje prikazan u ovim stihovima, zbog čega su poneke pesme u poemi na granici doticaja lirike i kratke priče. Tako i ne čudi što su se tri poeme našle u jednini, u koricama.

Vijadukt je inače toponim nazvan po zagrebačkom preduzeću, koje je 1962. godine u središnjem delu Gomjenice gradilo asfaltni put od Prijedora do novootvorenog rudnika Tomašica. Istoimena poema zasnovana je između ostalog i na kontrastu. ,,U mirisne godove Gomjenice/ hrupio zagrebački Vijadukt / preduzeće za asfalt i beton. / Veliko spremanje Potrkozarja." Svet prikazan ovde je tradicionalan, patrijarhalan.

Saša Radojčić je u jednoj analizi poezije Nenada Grujičića napisao da zauzimanje ''infantilne'' pozicije u pojedinim pesmama omogućava pesniku da naglasi izopačenost ideološke stvarnosti koja se uplela u tradicionalni, patrijarhalni svet i deformisala ga u lik novoprimitivne ruralnosti. Rekao bih da je to jedan od kontrasta i u poemi "Vijadukt". Mada ona pre svega ima blagi prizvuk elegijskog, kako po temama, tako i po formi. Na kraju svakog pevanja nalazi se po jedan stih iz sevdalinke. Gornja pesma ilustracija je tog stiha ili je on ilustracija pesme. Poput diptiha u slikarstvu (slike iz dva platna), ovde imamo diptih u pesničkoj slici. Na primer, tu gde se opisuje kako je Makedonka Lenka, žena Vangelova, iz ljubomore oslepela muža živom sodom – stih iz sevdalinke glasi: "Oj djevojko, đinđo moja". Poema se završava potanko dočaranom atmosferom fudbalske utakmice na Svetskom prvenstvu 1962. godine: "Jugoslavija kreće sa centra/ Oh, šta s loptom radi Šekularac", a stih sevdalinke kaže: "Bosno moja, divna, mila, lijepa, gizdava".

Kao u pričama Branka Ćopića, kroz ove stihove odzvanja vezanost za rodni predeo, detinjstvo, njegove ljude, komšije, rođake. Pored toga, to je poema čiji je zavičaj jedno gradilište, energija stvarnog života. Setimo se drugih pesnika koji su se nadahnjivali gradilištima, kao na primer Branislav Petrović.

Zatim sledi poema "Pokrivanje kuće", lirska priča u stihu obilatom realističkim detaljima (sklapanje krova, igranje kola, gurmanluci). Epifanijoini običnih ljudi, Nenad Grujičić daje homerovski prizvuk poemi, koji u svetlu čiste lirike izgleda i humoristički. S jedne strane "Na očevid neba i zemlje, podiže se novo šljeme", a utom: "Evo Momčilo Banjac iz Orlovače / donio peškir od sedam metara / kraja mu nema. // A ubrus ni do lakta."

Značaj podizanja kuće kao metafore porodice i života, u mitsko arhetipskom svetu sela, ilustruju darovi što ih likovi lirske skaske prinose domaćinu koji se kući. Prizvuk visoke burleske, nastao uzvišenom interpretacijom trivijalnih stvari, raspršuje se pri kraju, propraćen autentičnim stihovima ojkača. Nenad Grujičić opisuje kako se kolo razmetava kao "zmijoliki rukopis tela". Ova sintagma najbolje ilustruje čitavu poemu. Tu su fotografska zapažanja, nalik kakvom lirskom albumu; tako su u kolu: "glasovi složeni kao datumi u kalendaru", "djeca nanovo rođena", dječja ushićenja tim slavljem. Tako ovaj pesnički tekst postaje jedno živo sećanje, stvarnost potvrđena fikcijom, život koji svojim čudnim putevima ilustruje stihove narodnih pesama.

U trećoj poemi, ''Žabar'', koja započinje stihovima "Ima riječi koje nisu samo riječi", pesnik, to jest lirski subjekt – dete – opisuje kako niko nije smeo reći "žabar" njegovom ocu. A poema se upravo tako zove, katarzično – "Žabar". Poema već u naslovu kazuje ono što se nije smelo reći, sadašnjom intuicijom osvetljava nekadašnju zamagljenu stvarnost. To je priča o životu i u njega diskretno upletenoj smrti – otac gine pavši sa motora i čitava pesma postaje uspomena.

Dušica Potić je tumačeći lik oca i majke u poeziji Nenada Grujičića napisala da otac simbolizuje praiskonski princip materijalnosti (kao u jednoj sasvim drugačijoj poemi "Kaca"), dok mati otvara put fantastičnoj dimenziji postojanja. Rekao bih da se u poemi "Žabar", premda govori upravo o ocu koji lovi i trguje žabama, mešaju svetovi oca i majke.

U noćnom lovu žaba svet poprima izgled svekolike fantastike, tanane intuicije, kao da se ovom lirskom pričom opisuje nastajanje pesnika, lirski portret umetnika u mladosti. Lov je racionalna, zanatska stvar, koja se odvija u jednoj iracionaloj, pesničkoj, detinjoj stvarnosti. No, na kraju poeme i knjige, ta stvarnost nije samo detinja, već univerzalna, upravo lirska: "Neka beharaju žabe u noćima / i neka njihov zanos / sa lavežom dalekih pasa / razliježe se po krajiškim / dolama i brdima / u pustim snovima i dušama... / na ovome svijetu što i jeste i nije". U relativno malom broju stihova, koji su neobično sažeti, nekad čak praveći haiku-slike, prepleli su se život i smrt, stvarnost i mašta, sadašnjost i uspomena, zbog čega je ova poema pravo oličenje lirskog, ono šta sve jeste lirika i šta može da bude.

Treba istaći, na ravni pesničkog jezika – melodioznost i ritmičnost stiha, iako slobodnog. Nema nepotrebnih opkoračenja, čisto grafičkog seckanja stihova, svaki je prirodna celina za sebe. Raznovrsna krajiška leksika doprinosi realističnosti onoga što se u ovim stihovima dešava, ponekad idući ka naturalizmu. Stih Nenada Grujičića, poput vijadukta, mosta iznad dolina, pobrežja, uravnotežuje i povezuje različite aspekte stvarnosti, praveći od njih lirske detalje i, naposletku, lirsko-epsku sliku.
 

nazad