O knjigama

Vesna Denčić

BORBA IZMEĐU KRAJNOSTI

(Vladimir Radić, Prva avenija. "Alma", Beograd, 2011) ­

Nije prošlo mnogo vremena od kada je Vladimir Radić objavio svoj roman prvenac Posle svih ovih godina, da bismo se, nedugo zatim, ponovo sa njim sreli, ovog puta na Prvoj aveniji. Svetskom putniku kakav je V. Radić, verovatno je svejedno gde će se sa čitaocima sresti, bitne su dodirne tačke i poruka koju želi da prenese i podeli, da misao ne ostane zarobljena kao u nekom začaranom krugu. U toj nameri nije štedeo ni vreme ni mesto, grabeći svaki slobodan trenutak da zaokruži priču, bilo da se nalazio nebu pod oblake (u avionu) ili na zemlji, s ove ili one strane kontinenta.

S obzirom na to da je roman Prva avenija nastajao paralelno sa prethodnim, verovatno je prerano govoriti o tome da je reč o autorskoj prepoznatljivosti, što svakako ne bi bila mana, ali ni obaveza da ubuduće ne iskorači iz jednom osvojenog pripovednog obrasca. U svakom slučaju romani se stilski, i donekle tematski, preklapaju, moglo bi se čak reći da je Prva avenija svojevrstan nastavak knjige Posle svih ovih godina, prema atmoferi i motivskoj građi, bez obzira na to što se sama priča razlikuje, što se radnja odvija u potonjem vremenu.

Pripovednu formu Radić gradi višeslojno i višeznačno, od kraćih narativnih celina, refleksija do poetskih pasaža, podeljenih na deset poglavlja/naslova, prožetih različitim emotivnim nabojem, od idealizma i euforije, do straha i beznađa, atmosferom šuškanja, šaputanja i glasnogovorništva. Generičku sliku koju projektuje kroz dualističke sklopove, borbe između krajnosti, autor podupire simbolima, poput srećne ulice ili crnih crepova, kreirajući minijaturni svet satkan od iluzija i aluzija na aktuelnu društveno-političku situaciju.

Vreme u kojem živimo, u kojem je sve prožeto politikom i kada je politika sve, ne može se izbeći njena uloga i značaj ni u literaturi, pa se kao zlatna nit provlači u pozadini, ne uvek nužno visoka politika, ali obavezno neki centar moći (po čijoj se postelji bestijalno valja talog sumnjivih vrednosti i nesumnjive zapitanosti da li uopšte postoji nešto što je sveto, preko čega se ne može, ne sme preći niti gaziti?), naspram kojeg se protagonisti osećaju kao mali šrafovi koje neko, shodno potrebi, odvrće ili zavrće.

Na tu nesumnjivu zapitanost pokušava da odgovori Filip, glavni junak romana, predstavljen kao čovek sa novim idejma... tačnije, on i njegovi saborci, koji prolaze kroz splet okolnosti u pokušaju da se izbore sa pravim vrednostima, istorijskim nasleđem, i željom i potrebom da se ide napred, da se okoštalo menja i prilagodi novom, pa na momente podsećaju na glasnike naivnog idealizma. U takvoj, rušilačkoj, atmosferi odvija se njegova borba, angažovanost, koja, kako se radnja dalje odvija sve više liči sudar svetova, da bi onaj koji je pokušao druge da izigra na kraju i sam bio izigran, s tom razlikom što ovde nije reč o poetskoj pravdi, nego o upotrebnoj ljudskoj vrednosti.

Veštim građenjem asocijativnog polja autor omogućava širok spektar tumačenja romana, da bi ga potom neočekivanim dramaturškim rezom sveo na jedno. Taj prepoznatljivi sudar svetova (elita naspram raje) kao posledicu iznedrio je gorčinu, osećaj bespomoćnosti, potom apatiju osiromašenog stanovništva, čije se izneverene nade viore na barjacima beskrupuloznih novopečenih biznismena. Očekivani 6. oktobar 2000. nije osvanuo, ali su se vratile devedesete, sa još pogubnijim posledicama.

Iz mnoštva metafora, Radić u završnici poentira pomalo neočekivanom i samim tim veoma upečatljivom slikom: /Od reke, iz doline prostruja svežina gore na ovu stranu i ponese svetli list visoko prema nebeskom plavetnilu. Neki list hartije? Ili prazna papirna kesa koju lahor nosi i prevrće, poigrava se s njom./ u skladu sa vremenom kao produkti savremene civilizacije, pa stoga više nismo list na vetru, koji je svoj vek proživeo, nego papirna kesa koja se nakon upotrebe baci na ulicu. Nimalo ohrabrujuće!
 

nazad