O knjigama

Milica Jeftimijević Lilić

MIT O POVRATKU

(Ljubica Stevanović, Krivi zapis. "Partenon", Beograd, 2011) ­

Mera je ideal koji su uspostavili Heleni, ukazujući na suštinski značaj osećaja za izraz koji proizilazi iz bića, ili ono čemu se mora težiti ako mu već nije dato samo po sebi.

Za spisateljicu Ljubicu Stevanović se mora reći da poseduje urođenu meru za realizaciju svojih ideja i esteskih načela, a to je kratka forma. I kao što postoji kratka priča, tako ona neguje njoj svojstvenu formu kratkog romana, koji se teorijski može odrediti i kao pripovest. Međutim, njena velika sposobnost sažimanja i konciznog iskaza uvek ostavlja utisak širine obuhvaćenog i iskazanog, što je čini veoma modernom jer oseća ritam doba u kojem je i u kojem se nema ni vremena ni strpljenja za obimne romaneskene tomove i razlivenu epsku naraciju.

Krivi zapis je najednostavnije rečeno, divna ljubavna povest. Mit o povratku u mladost, u rodni kraj, u stanje sreće i pune zaštićenosti od izopačenog sveta. No, pre povratka sledio je odlazak, san o drugačijem i lepšem životu, uspehu u velikom gradu, profesionalnom potvrđivanju, lepoti otkrivanja nepoznatog.

Kombinujući dva pripovedna toka: sinhronijski i dijahronijski, autorka postiže dinamičnost strukture, neočekivan ishod radnje i sveobuhvatnost predstavljenog sveta.

Kao i u prethodnim romanima, najčešće se opisuju dve sredine, jedna je gotovo neizbežno, zavičaj, njegov život, značaj koji ima za aktere. U ovom slučaju, i Dobrila i Milan Stanković, glavni likovi su iz istog kraja okolina Prokuplja, ali se drugi deo odnosi na Beograd i savremeni život u poslovnoj sferi.

Mladalačka ljubav koju je osujetilo nepoverenje izazvano nesigurnošću mladića koji je rastao bez majke i sigurnosti njenog okrilja, biće prekinuta i oboje će se uglavnom posvetiti karijeri.

No, glavna romaneskna priča ima znatno aktuelniji siže. Bombardovanje naše zemlje iniciraće bezbroj tragičnih dešavanja. Autorka ima nedvosmislen stav o tome... a glavna junakinja koja je tehnolog ima zadatak da se bavi posledicama. Njen otac će doživeti infarkt kad saznaje da ona treba da se bavi porušenim novosadskim mostovima, a njen rukovodilac kojeg kao žena ignoriše, u znak osvete poveriće joj vrlo delikatan zadatak istraživanja terena radi detekcije zaostalih bombi u cilju prevencije, i stvaranja mogućnosti za dalekovod (Zloupotreba položaja i ucena žene zbog posla je nešto što je oduvek postojalo a danas popirma tragične razmere. Mobing, kako se to sada naziva, je još jedna u nizu drugih aktuelnih tema koje se analiziraju u romanu... Na simboličkom planu glavna junakinja treba da raščisti teren svog života da bi se nešto novo započelo, a to je njen budući bračni život i sve što iza toga sledi.

No, Ljubica Stevanović, iako opisuje dejstvo i moć zla, veruje u preokret, u dobar ishod nakon počinjenog zla... Ljubav će ponovo buknuti, a svi teški događaji će omogućiti susret onih koji su čuvali potisnutu ljubav i jedan davno isplanirani tok života će se nastaviti kao idejni signal da se život u ovoj zemlji i narodu može vratiti na put ljubavi i sigurne osnove trajanja.

U romanu Krivi zapis, posebno mesto ima zapis na kori drveta koji označava inicijale zaljubljenog, mladog para D i M, što može označavati i reč dim, odnosno nešto nepostojano, prolazno. Međutim, insistiranje na zapisu kao matrici trajanja, autorka implicite odaje svoj stvralački kredo, veru u napisano kao trajno dobro, kao klicu budućih zbivanja, novog života. Drvo sa svojom simbolikom trajanja i spajanja zemaljskog i nebeskog plana ukazuje na smisao besmtrnosti i ljubavi i napisanog. Njeni junaci će se ponovo naći, nastaviti svoj ljubavni roman, kao što će i napisano uvek iznova sresti svoje poklonike i oživeti, aktivirati svoje značenjske i estetske potencijale.

U prozi Ljubice Stevanović, porodica ima važno mesto. Njeni akteri su uvek deo porodičnog miljea, neko ko se oseća delom celine, u koju se vraća po izgubljenu veru i snagu. U ovom romanu roditelji su široki, mlada junkinja Dobrila ima otvoren odnos sa njima, oni je podržavaju, predviđaju ono što bi joj se moglo desiti. I oberučke prihvataju novonastalu situaciju.

U drugom delu knjige su priče u kojima porodica takođe ima važnu ulogu. Onda kada iskrenost zataji, odnosi se menjaju.

Samoća je takođe važna tema u ovoj knjizi, sela se slikaju veristički, nekad brojna domaćinstva spadaju na usamljenog pojedinca koji se vraća u zavičaj da zagledan u sebe proživi poslednje godine svog života u nastojanju da se skloni od izopačenog sveta koji je naslikan sa mnogo detalja, atmosfera se dočarava širom slikom odnosa nekad i sad.

Deca i dečje viđenje sveta su takođe često prisutni u prozi Ljubice Stevanović. Sećanja izranjaju kod aktera u poznim godinama na susrete iz detinjstva i život primljen kao tajna koja se celog života odgoneta.

Pisana čistim, hotimice arhaizovanim jezikom, proza ove autorke je otmena, maštovita, misaona i puna lirskih ozarenja što bi joj uz dobru reklamu obezbedilo pravu popularnost za razliku od onih koji povlađuju niskim strastima široke publike i koriste medijum književnosti za ličnu promociju ili za nazovi vrednosti koji su strani i našem duhu i kulturi. Proza Ljubice Stevanović je kao čisti zdenac u kojem je i utaženje žeđi i lek.
 

nazad