O knjigama

Bane Jovanović

DRAMSKA VERZIJA "POSETE KRALJU"

(Stanislav Dugački: Ja kod kralja. "Alma", Beograd, 2012) ­

Iako je pri­po­ved­na ver­zi­ja "Po­se­te kra­lju" stil­ski ujed­na­če­ni­ja i ukup­no uzev knji­žev­no us­pe­li­ja, i dram­ska ver­zi­ja za­slu­žu­je ob­ja­vlji­va­nje. Iz vi­še raz­lo­ga.

Dram­ski za­plet na po­tre­sni­ji na­čin ot­kri­va i pre­do­ča­va ka­rak­te­ri­sti­ke na­še da­na­šnje ne­ve­se­le zbi­lje, pa i sre­di­ne u ši­rem smi­slu, kao pro­vin­ci­jal­nog sta­nja du­ha i du­hov­ne iner­ci­je dru­štva, za­tvo­re­nog u se­be, ome­đe­nog ne­vi­dlji­vim ali iskon­ski čvr­stim zi­dom od sa­vre­me­nih svet­skih zbi­va­nja. Osim ove či­sto prin­ci­pi­jel­ne kom­pa­ra­tiv­ne pred­no­sti u od­no­su na mir­ni­je to­no­ve pri­po­ved­ne pro­ze, ovaj dram­ski tekst ima i niz od­li­ka vred­nih pa­žnje. Pre sve­ga, reč je o iz­vor­nom i soč­nom je­zi­ku, ko­ji je i u funk­ci­ji to­ka rad­nje i dru­gih zah­te­va dra­ma­tur­gi­je, i u funk­ci­ji pro­fi­li­sa­nja i ka­rak­te­ri­za­ci­je li­ko­va. Osim raz­u­đe­ne rad­nje i slo­že­nih vi­do­va zna­če­nja, tekst ima i ener­gi­ju ko­ja ga uz­di­že iz­nad ske­ča, na ko­ji sve­de­no­šću ni­za li­ko­va na pre­po­zna­tlji­ve kro­ki­je, ovaj dram­ski tekst aso­ci­ra.

U sa­da­šnjem vi­du, tekst je dra­ma za či­ta­nje, ali re­la­tiv­no la­ko, za­hva­lju­ju­ći di­na­mi­ci rad­nje, mo­že da se pre­to­či u raz­ne dru­ge dram­ske for­me: ra­dio-dra­mu, film­ski sce­na­rio ili TV-pred­sta­vu. Naj­da­lji je od po­zo­ri­šne pred­sta­ve, ko­ja upr­kos dva i po mi­le­ni­ju­ma od Ari­sto­te­la još uvek zah­te­va je­din­stvo me­sta, vre­me­na i rad­nje, ili bar kon­cen­tri­sa­nu, scen­skom bi­nom ob­u­hva­tlji­vu, a ne ras­pr­še­nu to­po­gra­fi­ju dram­skog zbi­va­nja.

U dram­skoj kla­si­fi­ka­ci­ji, tekst je u žan­ru ko­me­di­je za­bu­ne, sa pu­no du­ha i ži­vo­pi­snih li­ko­va, sa mo­ti­vi­ma u ši­ro­kom ra­spo­nu od tri­vi­jal­ne per­cep­ci­je sva­ko­dne­vi­ce do bi­zar­ne, kat­kad i gro­tesk­ne, evo­ka­ci­je me­ta­i­sto­rij­skih i psi­ho-so­ci­o­lo­ških to­po­sa na­še tra­di­ci­je i nje­ne cr­no­hu­mor­ne pro­jek­ci­je u sa­da­šnji­ci.

S ob­zi­rom da dram­ski tekst pred na­ma, u is­ka­zu ili tek na­go­ve­šta­ju, sa­dr­ži ra­zno­vr­sne dram­ske po­ten­ci­ja­le, autor, ra­di svog da­ljeg raz­vo­ja kao dram­skog pi­sca, tre­ba da se ubu­du­će po­sve­ti, a ima za to da­ra, i naj­zah­tev­ni­jim uzu­si­ma mo­der­ne dra­ma­tur­gi­je – onim vi­do­vi­ma scen­skih ele­me­na­ta ko­ji tvo­re kre­a­tiv­nu dra­ma­tur­gi­ju. Ši­ro­ku ka­pi­ju ka tom ci­lju otvo­rio je, pod­se­ti­mo se, još Breht, ko­ji je po­jam igre, kao na­či­na iz­ra­ža­va­nja, vi­še­stru­ko pro­ši­rio. Breh­tov te­a­tar je pu­bli­ku pod­sti­cao na raz­mi­šlja­nje, na so­ci­jal­no sa­mo­ra­zu­me­va­nje i sa­zre­va­nje, na po­li­tič­ku ak­ci­ju, jer "te­a­tar tre­ba da slu­ži dru­štve­nom osve­šći­va­nju". Fi­lo­zof­ski re­če­no, Breht je ha­mle­tov­sko pi­ta­nje "bi­ti ili ne bi­ti", ne­kad re­zer­vi­sa­no sa­mo na in­te­lek­tu­al­no-mo­ral­nu dru­štve­nu eli­tu, pro­ši­rio na op­šte­ljud­ski plan – za sve nas po­sta­lo je zna­čaj­no, čak sud­bo­no­sno, pi­ta­nje "ka­ko bi­ti i ka­ko ne bi­ti". Jer do­kle god nam dru­gi kro­je ka­pu, i eg­zi­sten­ci­jal­nu i ide­o­lo­šku, ima­će­mo nad so­bom, u ve­ćoj ili ma­njoj me­ri, re­pre­si­ju i ma­ni­pu­la­ci­ju. Sa­mo kroz po­vrat­nu spre­gu sa svim či­ni­o­ci­ma, moć­ni­ci­ma i svim dru­gim fak­to­ri­ma ovo­ga sve­ta, od po­li­ti­ke do kul­tu­re, i kroz samospoznaju kao plo­du tog is­ku­stva, sve ma­nje će­mo se su­da­ra­ti sa isti­nom kao sred­stvom i far­som, sa ta­ko­zva­nim "ve­li­kim isti­na­ma" ko­je, pro­to­kom po­vla­šće­nog vre­me­na, po­sta­nu sme­šni i gor­ki pa­ra­dok­si.

Sa­vre­me­na pu­bli­ka, glo­ba­li­za­ci­jom ko­mu­ni­ka­ci­ja, ceo svet do­ži­vlja­va kao po­zor­ni­cu sa obi­ljem isto­vre­me­nih pred­sta­va, pred­sta­va u ko­ji­ma je sva­ko od nas ne sa­mo pa­siv­ni po­sma­trač već i ak­tiv­ni uče­snik. Mo­der­ni te­a­tar je, na­i­me, ot­krio da se do pra­ve isti­ne do­la­zi sa­mo in­ter­ak­ci­jom iz­me­đu po­ši­lja­o­ca i pri­ma­o­ca po­ru­ke, ne­po­sred­nim su­o­ča­va­njem i me­đu­dej­stvom nji­ho­vih sud­bi­na, zna­nja i ka­rak­te­ra. Je­dan od naj­ve­ćih te­o­re­ti­ča­ra kre­a­tiv­ne dra­ma­tur­gi­je, naš te­a­tro­log dr Mi­len­ko Mi­sa­i­lo­vić, o to­me ka­že: "Lju­di su cilj i sred­stvo te­a­tra; te­a­tar istin­ski de­li sa lju­di­ma sud­bi­nu, pa je za­to od te­a­tra ko­ji ob­ja­šnja­va po­stao te­a­tar ko­ji, op­te­re­ćen sa­zna­nji­ma, ne pri­sta­je ni na ka­kva ob­ja­šnje­nja, po­ku­ša­va­ju­ći da ovaj svet, uz po­moć pu­bli­ke, oslo­ba­đa i od sa­mo­ga se­be." Dru­gim re­či­ma, da uki­ne raz­li­ku iz­me­đu rad­nje i pred­sta­ve, objek­ta i su­bjek­ta, ja­ve i sna. Da ob­je­di­ni ko­smič­ki ho­ri­zont sve­ta sa vi­di­kom za­vi­ča­ja, sud­bi­nu po­je­din­ca sa op­šte­ljud­skom...

Sa že­ljom da iz­lo­že­ne na­po­me­ne pod­stak­nu mla­dog i da­ro­vi­tog pi­sca na da­lje pro­ni­ca­nje u taj­ne spi­sa­telj­skog ume­ća, svim či­ta­o­ci­ma to­plo pre­po­ru­ču­je­mo nje­go­vu no­vu knji­gu.
 

nazad