1.
Prozori prema luci, zakovani
daskama od drveta, boja
promenjena, mestimična, red mušterija
koji odjednom nestaje u praznini bara.
U ogledalu vrebaš nešto usput,
odraz koji se otvara, i pritom stežeš
čašu: ti si snajperista
koji se šali sa smrću prolaznika.
2.
Cipele isti broj,
očigledno! sat međutim kupljen
prošle godine, žut poput insekta.
I stari zid kojim si sišao,
pola čovek, pola kreatura,
koji se ponekad poveravao rđi,
a ponekad parodiji: rđa...
beše grublja od parodije.
3.
Da bi zasadio palmu u vrtu,
poslužio si se alatom od somota,
povijen kao pred oltarom.
U kišnim danima unosio si u kuću
blato, i ogrebotine od užarenog trnja
u vreme orezivanja.
Sada kada tvoja palma džiklja u visinu,
šta znači taj izazov
koji ti sugeriše da je posečeš?
4.
Ušao si (kao kakav priučeni vodič)
u začaranu prašinu vrta,
a da nisi stvarno nagazio na šapu
hrista, niti poljubio njegov obraz
razmetljivi, skamenjeni, letnji.
On te zadivljuje svojom ranom,
ni zalečenom, ni sasvim otvorenom:
ne bi trebalo da se iznenadiš ako te kasnije
optuži u svojim slepim sofizmima,
ako bude okolo pričao da si ti kriv.
5.
Kućna vrata su se otvorila i zatvorila,
sama, nesvesno, dotaknuta sudbinom,
i sramežljivost zidova došla ti je
u susret; ali teško je prihvatiti
takav dar, koji te još vraća
u dane u kojima si bio na ivici skandala.
6.
Naspram reči majmun praviš jednu
grimasu, naspram reči ruža,
drugu grimasu: ne vređa te list
beo kao sneg na stolu: dakle piši
majmun i piši ruža, i druge glupe odrednice
koje ne moraš nikome da objašnjavaš.
Bio bi dovoljan, međutim, samo komadić
hleba ispod izopštenog grada,
ili tank nafte da se privuče
da bi napravio grimasu koju praviš,
i tako potisnuo ime koje ti nedostaje:
gnevno naličje majmuna i ruže.
7.
Svlačiš se širokim pokretima, dok udaljena
tutnji neka kometa; i prostrana je
u pustinji kapija koja te privodi svecu.
Zato voliš da veruješ da te zagađeni vetar
među borovima pročišćava,
i izluđuje tvog lutajućeg suseda.
8.
Tako se dešava da okrzneš komad nameštaja,
prolazeći iz jedne sobe u drugu; nosiš
svoju groznicu kao da je kruna;
osluškuješ skrivenu senku zgrade,
dok se kapsula rastvara
u želucu, i ne ostaje ništa osim ostatka
u čaši: želiš da se izlečiš,
čak i bezbožnom kabalom, ali da se izlečiš,
grešan!, makar se inficiralo drugih stotinu.
