Prevedena književnost

Volfgang Kepen

RADO SAM U VENECIJI ZAŠTO

(Wolfgang Koeppen: Ich bin gern in Venedig warum. "Suhrkamp Verlag", Frankfurt am Main, 1994) ­

VOZ MU DOĐE KAO BROD

Dolazak

Uvek poranim, patim čitav svoj život zbog toga što dolazim pre vremena. Još kao đak uvek bih dolazio daleko pre početka časa. Na sve sastanke dolazim daleko ranije, poranim pred polazak voza, pa stignem i jednostavno zasta­nem i, zapravo, nije ništa.

Kad god pristignem, trenutak sreće. Mada je uvek bilo lepo vreme. Crkva bi sijala – čovek bi rekao da se približava gondolom, mada se to onda nije desilo. Ali, lepo je sanjati tako nešto.

Na kanalu: vožnja od stanice do Rijalta

To je palaco Vendramin-Kalergi i tamo stoji rečenica: Non nobis Domine – stoji uklesano na palaci Vendramin-Kalergi u kojoj je Vagner na vrhuncu svo­je slave preminuo. Kako li je bio mučan njegov čas umiranja dok je svuda oko sebe čuo orgulje, uz muziku Verdija, koga su svi voleli i prigrlili srcu.

Koliko često prelazim vozom preko nasipa, kroz uzburkanu lagunu, u vozu Pariz – Venecija, Minhen – Venecija, Rim – Venecija, brodom s Jadranskog mora, sa hramova, sa stubova, sa bogova, sa ostrva voljenog Sredozemnog mora. Venecija mami, lovi, zavodi svojim svetlom, svojim vazduhom s mora, vazduhom duhova.

Storije iz njene istorije staro su ushićenje. Ostaju mlado ushićenje. Ponovo je postignuto. Putnik biva izbačen iz voza. Skočio je na zemlju, uveren u svo­ju avanturu. Narod pred stanicom.

Tako bliska, nikada zaboravljena slika: široki kanal pred stanicom, a na ta­lasima večita regata posle nepoznatog cilja svakog časa, uspeli plakat koji se našao u turističkim agencijama širom sveta. Voda sama po sebi je snaga i dah Venecije. I eto i mosta, preko kog su svi prelazili, a čitao sam o njemu u knjigama.

Rijalto, stepenište Šajloka. Kako je to pomno video Šekspir, koji sam nije ni­kad kročio u Veneciju. Vidim Šajloka, mnoga izvođenja, koja sam posećivao, a nekada bi postajao strašna figura, pa zatim figura koja zavređuje saža­lje­nje. Kortner ga je uzdigao do osvetnika.

Tamo su crkve u koje su pobegli pred danom, pred noćima, pred rabotama i pred svojim požudama, pred ljubavlju, koja je morila, pred neverstvom, koje nije oslobađalo, pred smrću, koja je jedina bila izvesna u svoj toj neizves­nosti, bilo da ih je sveštenik utešio ili proklinjao. Sunce, Mesec i zvezde se bude i spavaju u tom bljesku dubine ogledala oživljene vode. Gete je stizao u čamcu sa Brentea, posmatrao grad dabrova, kako što je zabeležio u svom dnevniku, svojim mirnim, finim pogledom, radovao se njenom velikom pos­tojanju i žurio, verujući samo još u nebeska prostranstva, u lavirint, koji bi mu ubrzao puls.
 

UZ ROMAN

Hotel Rijalto

Ovde bih izlazio, ovde bih prvi put stigao u Veneciju. Sunce je upeklo. Uzeo sam sebi sobu i doživeo život onakav kakav jeste, svakodnevicu. A na mostu bih ugledao Šajloka i nedorečenog Antonija, Mletačkog trgovca. Još nije bilo došlo doba ubistava. Čekao sam neku devojku. Devojka je došla. Imali smo lepu sobu. Nismo mogli da se nagledamo tog mosta, tog velikog kanala. Uzeli smo vino na ribljoj pijaci, jeftino vino. Devojka je nestala. Potrošio sam sav svoj novac. Stanovao sam u ovom hotelu i nisam mogao da platim.

Nikad ne bih ušao u hotel Rijalto, onakav kao što danas izgleda, s neonskim natpisom i pivnicom i picerijom u prizemlju, i nikad ne bih tražio sobu. U ono vreme još je bio romantičan, mogli ste još da zamislite da je Gete tamo od­seo ili Vinkelman ili Hugo fon Hofmanstal. Bila je to posve drugačija Veneci­ja. Bila je to Venecija bez armije turista.

Stanovao sam s pogledom napred, a svi smo mi imali velike nade i pomislio sam: imaću dovoljno novca, vlasnik hotela je pomislio: ovaj ima para. Bilo je, dakle, sve jako lepo, i onda je odjednom postalo jako ozbiljno, ali je vlasnik hotela bio ljubazan i ja sam živ i zdrav i bez pritvora napustio to zda­nje i Veneciju. I vlasnik hotela je još i dobio svoj novac.

Ponestalo mi para. Zbilo se to ovako: u Nemačkoj je izbio nacionalsocijali­zam, i vladale su stroge odrednice o devizama. Mogli ste da ponesete samo 100 ili 200 maraka na put, a ja sam već dugo bio na putu, bio na Siciliji i on­da sam ovde stigao i imao samo još malo para, nadao sam se da će mi pos­lati novac iz Nemačke, moj izdavač, Kasirer, ali novac nije mogao biti poslat zbog odrednica o devizama, osim toga, Kasirer je bio Jevrejin, imao je po­sebne probleme. Novac nije stigao, a ja sam bio švorc i gladovao sve dok to vlasnik nije primetio. I onda mi ponudio da bih mogao kod njega da ručam. Nije rekao: morate da izađete ukoliko nemate para, nego je rekao da bih mogao kod njega da ručam. To bih se usudio samo jednom u toku dana, bilo u podne ili predveče. Bio je to nekada luksuzni restoran. Bilo je tu pravih ribljih specijaliteta i garnela i škampi, i jako rado bih to jeo. Sve je bilo jako skupo, a moj račun bi rastao i rastao, ali inače, osim tog obroka, ne bih imao šta da jedem. Nisam mogao sebi da priuštim ni krišku hleba, niti kafu. Ništa, ama baš ništa. Čim je stigao novac, pozvao sam vlasnika hotela na ručak. Obedovali smo zajedno, platio sam, opet sam ostao bez para, ali sam, ipak, mogao da otputujem. To je zatim postala pozornica, jedna od pozornica, podsticaj za moj roman "Nesrećna ljubav", koji sam ovde započeo i završio u Berlinu.
 

SREĆA MELANHOLIJE PO POVOLJNIM CENAMA

Ispred kafića "Kavalo"

Primer vremena kako protiče: kafić u kome Vam je bilo ugodno. Vraćam se u isti posle deset godina. To je poput predvorja pakla. Malo predvorje pakla. Čovek pomisli, namenjeno je samo njemu, i rađa se užasna misao da bi ovde valjalo ulaziti iz dana u dan. Sve je okrečeno, jednolično, čisto, kafa se uzi­ma iz automata. Telefon Vas proganja, rastužite se i naposletku ostavite ka­pućino, platite i izlazite.

Mnogi mali barovi u Veneciji, koji se mogu naći u svakoj ulici, zaista ih volim. Čitav grad jutrom između 8 i 9 časova miriše na prepečena zrna espresa i na neki sladunjavi liker Stregea ili nekog drugog producenta. A uveče, između 7 i 8 je isto, ili između 6 i 7. Venecijanci ulaze, pre odlaska na posao, kako bi se okrepili, kako bi prevazišli užas dosade radnog dana, kako bi uopšte otišli na posao. Uveče je onda isto. Tada se štite espresom, rakijom pred svojim po­rodicama, pred svojom ženom, pred svojom decom. I vidim ih kako odlaze u kafić, u bar. Kako izlaze iz bara, kao tragične figure, koje su pobrale moje sim­patije.

U uzanim sokacima Venecije smo usred gibanja gomile koja, pre nego što pođe na počinak, žuri gradom, od posla do kreveta, usput obavljajući kupovi­nu, jedan, zapravo, divlji život, i uvek se iznova radujem što uživam u samo­ći unutar gomile.
 

BOG IMA MNOGE KUĆE U VENECIJI

Tolike crkve u tom gradu. Venecija mora da je bila pod strašnim uticajem crk­ve, ili su ljudi bili toliko dešperatni i hteli su stalno da odlaze u crkvu i da se mole i da se nadaju da će ih najgore zaobići. Pa i pozorišta u Veneciji su imenovana po crkvama u čijoj se blizini nalaze, i čitavi delovi grada nazvani su po crkvama. Još uvek se ovde može osetiti mala klerikalna diktatura, koju ne biste naslutili po istoriji, ukoliko Vam je poznata. Duždevi mora da nisu zavisili od Svete stolice. Ili su ljudi bili zaista, zaista pobožni, ili, moram još jednom da istaknem, zaista, zaista dešperatni, zaista siromašni i strašno zas­trašeni smrću.

Venecija je bila i ostala grad crkava. Trgovci su vladali Venecijom. Sveštenici su vladali Venecijom. Uprkos svoj požudi ili udruženi s požudom. Bogomolje se oslikavaju u Velikom kanalu, ima ih jednom ili dva put i u sva tri ele­menta. U vodi, u zbijenoj zemljici, u vazduhu sazdanom od lepote i milosti, vrata su širom otvorena. Gospodin je spreman za razgovor. Danas grad neće potonuti. Danas. Nema daljih obećanja od toga. Gost biva uzdržano spro­ve­den, San Markola, San Silvestro, San Anđelo, San Toma, San Samuele. To su stanice komunalne plovidbe. Tragač Gete primetio je da su pozorišta nazvana po svecu crkve. Posle izvođenja publika je oduševljeno klicala mrtvacima. Ap­laudirala onima koji su poginuli u tragediji, ubijenima, izbodenima, otro­vani­ma – e morti, klicala bi im i pozivala ih na bis. Bravi e morti – to je vrhunac svakog Venecijanca. To je upućeno njemu. Bilo da je već mrtav ili na samr­ti.
 

VETAR ŽIVOTA, TALASI SMRTI

Pomp funebr

Mrtvaci su ovaj grad i njegova istorija, oni su umetničko delo Venecije. Mo­torni čamac, pod teretom mrtvaca u svom kovčegu i sa puno šarenog cveća na kovčegu, juri radosno talasima, koje sam proizvodi svojom vožnjom.

Vozio se pomp funebrom preko lagune do ostrva mrtvaca. Vetar, sjajan. Uz­diže se more kada neko krene tim pravcem, mrtvac sada u svojoj gondoli, a to mu ne odgovara. Baca se u vodu, uranja s kovčegom u vodu, davi se. To mu je draže nego da tamo bude sahranjen.

Ovde dolazi stari vic. Dolazi čovek do ludnice i kuca na vrata, stražar mrko odgovara kroz vrata: "Šta je? Šta hoćete?" A on kaže: "Ja sam lud." I onda kaže: "Vi mora da ste poludeli!" I ne otvara vrata.
 

SKROMNA ŽELJA ZA KONAČIŠTEM

Ova kućica, kada bi mi do kraja mog života bila dodeljena za stanovanje, to bi bilo predivno, i mislim da bih bio srećan. Krajolik je tradicionalan, ali volim ga, a kućica mi se baš dopada.

Ovde cvećara s crvenim cvećem u pozadini, pa to je lepo.

Lepo cveće u velegradu uvek je posebna vrsta uživanja u prirodi. Lepota bo­je, leta, jeseni, posebno se ističe između kuća ili čak i u dvorištima, iza zido­va. Od prirode ka apsolutnoj lepoti. Može da se posmatra po estetskim krite­rijumima i uvek se radovati tome da se živi u gradu.

Uzeo sam onda sebi i gondulu i odvezao se do tog hotela, ne, to nije bio ho­tel, već do te sobe, koju sam bio ovde iznajmio. Ali ova uranjena vožnja gon­dolom, bilo je još uvek sve prazno, bila je prelepa, i to je bilo putovanje, eto, u doba istorije ili u doba, koje se poznaje samo iz knjiga i koje se po­nekad priziva snom, u tom trenutku to me ispunjavalo.

Prozor

U dobu, koje je proteklo, bilo je to davno, nekada sam ovde živeo sa Marion. Nismo imali para, ili nismo imali dovoljno para, ili su nam to iznajmili za je­dan mesec, dve sobe ovde, a hteli smo da živimo sa Italijanima. I to je bilo predivno. Živeli smo sa Italijanima, ali počelo bi već ujutro u šest sati, pro­lazio bi brod s otpadom i skupljao otpad iz kuća i ispuštao bi, kada bi zama­kao za uglom, užasne signale. Budili bismo se, dakle, u šest ujutro. I onda bi deca počinjala da vrište, i onda bi se deca spremala za školu, i bio je to sja­jan život. Ponekad bi nam to zasmetalo, ali je, ipak, u biti bilo lepo.

Ovo je ulazak u tu nekadašnju kuću. Bili su nam potrebni mnogi ključevi. Pr­vo smo jednim velikim ključem morali da otključamo gvozdenu rešetku, onda drugu gvozdenu rešetku iza, a ponekad bi nam dolazio neki pas u susret, i prvo mu se nismo dopadali i jako bi lajao, a onda smo se baš sprijateljili s njim. Kada smo odlazili, i dalje nas je pratio, i bili smo jako tužni što smo mo­rali da ga ostavimo samog. Zaboravio sam kako se zvao.

Ova bašta ovde je izuzetno mali restoran, tu smo češće obedovali.

Uglavnom smo jeli špagete i ribu. U ovom lokalu smo, zapravo, malo pili, a sa­da evo toliko praznih boca.

A ptice, i njih nije bilo. Tako tužno. Zašto uvek postoji ta želja da se život, ži­va bića zaključaju u kaveze?

A onda mali trg u pozadini, tu je bila mala vinarija, koja je prodavala izuzet­no jeftina vina, vino nije bilo dobro, ali bismo ga rado pili, prijao bi nam tog leta.

Nije bilo tako jarko i toliko obasuto bojama, i nije bio "UFO 2000". Tu vero­vatno ne bih ni kročio. Sedeli smo tu, izlazili na ulicu sa silnim dućanima i kupovali bi i imali suvu večeru u tim sobama. Bilo je jako lepo. I onda bi nam jednog dana preselo. Preterana buka, preterana bliskost. Odjednom smo ot­putovali, a gostioničari su se upitali: "Nešto nije bilo po volji?! A mi smo go­vorili: "Bilo je po volji, zahvaljujemo. Gracije. Molto gracije.” I nekako su bili oneraspoloženi što nismo ostali, i bilo nam je žao.
 

Prevela s nemačkog Ljiljana Živković
 

nazad