Prevedena književnost

Nina Jekle

IMA TAKVIH

(Nina Jäckle: Es gibt solche. „Erzählungen Berlin Verlag“, Berlin, 2002) ­

Zaboravila sam kuću. Do malopre, dok sam pomislila na reč ostati, zaboravila sam kuću. Ostati je dobra reč, pomislila sam. I onda sam se setila kuće.

Iz perionice kuće mogla se videti paprat iza prozora sa rešetkama. Svuda je rasla paprat, i to takve odlučnosti da nikome nikad ne bi palo na pamet da sadi drugačije biljke. Ispred prozora sa rešetkama je, dakle, počinjala bašta, strmo uzdignuta sve do padine.

Padina, bio je to krater bez rastinja, najviša tačka, ogoljeni kraj divlje bašte paprati.

Otac je proglasio padinu ravnicom, posejao englesku travu, ovo ovde biće senzacija tugaljivog komšiluka, oaza jednostavno, rekao je otac i Kati je raz­mišljala šta bi mogla da bude oaza jednostavno, to je ionako već senzacija, da ima pri ovakvom tlu običan travnjak, rekla je majka i otac je rekao, majka je suviše negativna a majka je to demantovala da je negativna, pa gde mi to živimo, rekla je majka na kraju i mi deca znala smo kada bi majka upitala, pa gde mi to živimo.

Majka nam je kasnije objasnila da je travnjak ranjiva tačka i Kati je klimnula glavom, kao da je razumela zašto travnjak nije samo oaza jednostavno, ne­go još i ranjiva tačka, u ime mira u kući, rekla je majka, u ime mira u kući, ne­mojte više da zborite o tome.

Prvo nismo smeli da hodamo golom zemljom, jer bi usevi ispaštali zbog toga, kasnije, onda, nismo smeli da gazimo mladu travu, jer je još bila isuviše mlada, onda nismo smeli da gazimo travnjak, jer bi požuteo, a onda je iona­ko u jednom trenutku bilo svejedno, kao što je otac rekao i Kati bi utihnula, jer se setila toga da je ova oaza jednostavno bila ranjiva tačka, u ime mira u kući Kati nije rekla ni reč.

Otac je planirao i izgradio od crvene opeke kamin u pravcu padine, lepo je ovde gore i bez travnjaka, govorio bi nekoliko puta, postavio je veliku šahov­sku tablu ojačanu čojom i porazmislio o delu padine.

Hteo je da nam stvori mesto, kao što je rekao, važna su mesta kada si dete, rekao je otac, ma, ponašaš se kao da naša deca nemaju dovoljno mesta, rekla je majka i Kati nije htela da igra šah, pioni će biti otprilike tvoje veli­či­ne, rekao je otac, kako bi joj imponovao, ali Kati nije htela da se igra s pio­nima, koji bi bili otprilike njene veličine, pa gde bi nam bio kraj, rekla je Ka­ti, kao što bi majka ponekad govorila, ima i konja, rekao bi ukratko otac i Ka­ti bi na trenutak razmislila, onda bi, ipak, uprkos konjima odmahnula glavom i onda nam je svima bilo jasno da Kati neće nikad na padini igrati šah s ocem.

Ponekad bi se otac zagledao u daljinu, umoran, i taj pogled više nije imao ni sa čim veze, ni s onim što je otac ugledao niti s majkom niti s nama.

Prava atrakcija na padini bilo je stablo trešnje. Stajalo bi uzdignuto i ponos­no, neposredno na međi bašte između porodice Vaner i nas. Bilo je to najve­će i najlepše stablo trešnje u čitavoj okolini, s granama jakim poput ruka ju­naka, toliko debelim da ste komotno mogli da sednete na njih. Grane su bile raspoređene poput stepenika, bilo je lako uspeti se na drvo, sve do same krošnje i tamo bismo sedeli nekoliko metara iznad padine i moglo se preko paprati videti čak do kuće.

Majka bi pritisla kažiprst na usta, sada budite već jednom mirni, Vaš otac razgovara telefonom i mi deca bismo ućutala, sedeli bismo pred utišanim, upaljenim televizorom i majka je bila zauzeta premeštanjem okvira slika na kaminu, jer bi uvek bila nečim zaokupljena blizu telefona čim bi otac vodio razgovore, a mi deca bismo ućutala i gledala nemo, drvo, poštovani gospo­dine Vaner, stoji kako na Vašem tako i na našem imanju, pa je samim tim deo obe bašte, ma takvu krasotu ćemo valjda svi moći podjednako da ko­ristimo, zar ne, i otac je pobesneo, sad će da digne glas, šaputala je majka, dok bi otac tresnuo slušalicu, uvek moram da dignem glas, rekao je, sada ću da zakačim ljuljašku, rekao je otac, sada će da zakači ljuljašku, jer je ljut, šaputala je Kati i onda bi otac ljutito zakačio ljuljašku.

Otada smo mogli na ljuljaški da se vinemo u nebesa i bilo je divno lebdeti iznad imanja gospodina Vanera, biti samo na tren iznad zabranjenog terena, kako bismo se odmah vinuli natrag na naše imanje, dok se jednog dana nije prekinuo istrljani kanap i Kati pala u našu baštu.

Očev čvor je držao, to je otac uvek iznova potvrđivao, nije to bilo u pitanju i Kati je klimala glavom, da, to je tačno, biće da je tako, rekla je Kati, kao što bi majka ponekad govorila, čvor, eno ga još uvek.

Čist prelom, vidite, lekar je prstom pokazivao po slici, svi smo videli Katin lakat i tanani, nedvosmisleni prelom. Čist prelom, ponavljala bi Kati često, govorila je to kao odrasla i ponosno je klimala uz to glavom, čist prelom, ja Vam kažem.

Niko od nas se nije usudio da izgovori šta smo svi mislili, šta smo mislili o gospodinu Vaneru. Samo otac bi to izgovorio, on je držao istrljani kanap u ru­ci, suviše je mali, nije on mogao gore ni da dohvati, tu je neko pripo­mogao, govorio je otac tiho.

Mi deca to nismo znala, ali roditelji su to znali. Gospodin Vaner će uskoro um­reti.

Mi deca smo se čudila njegovom čudnom držanju, gornji deo njegovog tela bio je prekratak i povijen napred od struka pa naviše. Iz godine u godinu gos­podin Vaner sve više se naginjao udesno, ponekad se činilo kao da će se preturiti.

Mi deca smo morala uvek da pazimo da ne prasnemo u smeh, jer smo znali da gospodin Vaner pati, to se moglo primetiti, čak i kao dete se to moglo primetiti, ali da će gospodin Vaner umreti, to mi deca nismo znala.

Ponekad bismo dozvolili gospodinu Vaneru da se približi, da bismo pobegli, znajući da smo brži od njega, kako je to ružna odvažnost, govorila je majka, kako je to mala ružna odvažnost i Kati je objasnila da bi mogla da trči još i brže, ne bi morala čak ni da se potrudi, toliko je spor gospodin Vaner, pa to onda nije mala ružna odvažnost kada si brži od svih ostalih, i onda je majka htela da to istera na čistac, ti nisi brža od svih ostalih, samo si brža od gospodina Vanera, a to barem nije teško, svako dete brže je od sirotog gos­podina Vanera i Kati je rekla, da je, na primer, brža i od Mihaela, ma još si suviše mala da bi to razumela, rekla je majka, pah, odvratila je Kati i tada su se toliko smanjile reči da su obe izgubile volju da nastave razgovor.

Kasnije smo jednom prilikom sreli gospođu Vaner na groblju. Kada nas je primetila, pogledala je prvo u drugu stranu, pa onda u pod. Posadili smo paprat na očevom grobu, korov, govorila je gospođa Vaner, koja se odjednom stvorila iza mene, ne cveta uopšte, prokletinja, ali, mene ništa više ne čudi, rekla je i otišla.

Gospodin Vaner se jedva mogao razaznati kroz rešetke prozora perionice, čak i majka, visoka metar sedamdesetipet, morala je da stoji na prstima, da ko­riguje ugao gledanja strmo prema dole kako bi razaznala ko je tamo stajao, samo tako bi, eto, videla da tamo nije stajalo, kao očekivano, dete iz komši­luka već gospodin Vaner koji je zvonio na vrata. Gospodin Vaner nije nikad dolazio u posetu, tokom svih tih godina došao nam je samo jednom, tad, u posetu, vidi, gospodin Vaner, rekla je majka tiho, pogladila je svoju bluzu iz­nad grudi, pročistila grlo, bacila na brzinu pogled prema nama i onda je otvo­rila vrata.

Gospodin Vaner nije govorio posebno tiho, ipak, mogli smo da ga razumemo tek onda kada bi se sve naokolo koncentrisalo isključivo na njega, jer je gospodin Vaner govorio svojim nogama i samo retko i pod najvećim naporom bi napustio taj svoj desni ugao. Imali smo utisak da ga posmatramo da go­vori sam sa sobom, i onda bi nas uvek naposletku grizla savest da mu se pri­bližimo, da prodremo u njegov svet u koji se ne bi valjalo zadržavati, i sve to sa­mo zato što je gospodin Vaner govorio svojim nogama.

Majka je, dakle, morala da se sagne prema njemu, morala je da se upusti u držanje nametnuto od strane gospodina Vanera, to je delovalo prisno i kao uigrano, meni je to, zaista, bilo jako neprijatno, govorila bi majka kasnije, kada želiš da razumeš Vanera, moraš toliko da mu se približiš da ga skoro dodirneš, da možeš da ga namirišeš, govorila je majka.

Sagnuti stav gospodina Vanera delovao je i pokajnički, kao da ga pekla savest, kao da je hteo da se izvine sledećom rečenicom, sputano, skoro ser­vilno, to je neprijatno dirnulo njegove sagovornike. Ali gospodin Vaner se ne bi nikad izvinjavao.

Jednom se na tren trgao, oslonio na svoj štap, ispravio se svom snagom, na trenutak čak stajao uspravno da bi, poput uvoda, pogledao majku u oči, to mu je bilo jako naporno, od struka pa nadole se odmah sagnuo, piljio prema podu, plitko disao, odlučio sam, govorio je gospodin Vaner, odlučio sam da posečem svoju polovinu trešnje. Gospodin Vaner se ispravio, majku je po drugi put kratko pogledao u oči kako bi obeležio kraj razgovora, nema sum­nje, on to misli ozbiljno, rekla je majka kasnije. Sigurno ti se podsmevao, re­kao je otac i odmahnuo glavom. Majka je pobesnela, objasnila nam je svima da gospodin Vaner zaista ne spada u ljude koji bi se u takvom stanju na­mučili da dođu preko tolikih stepenica do naše kuće, samo da bi sebi priuštili to zadovoljstvo, gospodin Vaner je, pre, spadao u ljude koji ne bi, baš na­protiv, nikad, nikad sebi tako nešto ne bi dozvolili, i majka je ponavljala to nikad, nikad sebi tako nešto ne bi dozvolili, a otac je odmahivao glavom, poseći polovinu stabla, ko je ikad tako nešto čuo, i tada je majka bučno pos­premila sto, znali smo to, kada bi majka na taj način bučno pospremila sto, mi deca ostajala smo da sedimo i posmatrali smo je, od vas izgleda ne mogu da očekujem pomoć, govorila je majka ponekad, ali to nije rekla večeras, ma on hoće samo da upropasti našu polovinu stabla, rekla je umesto toga, ali otac je već bio ustao od stola, već je gledao vesti. Jeste tako, vikala je maj­ka iz kuhinje, to radi Vaner samo da bi upropastio našu polovinu stabla.
 

Prevela s nemačkog Ljiljana Živković
 

nazad