Prevedena književnost

Herman Broh

LIČNA PSIHIČKA BIOGRAFIJA

(Hermann Broch: Psychische Selbstbiographie. "Suhrkamp Verlag", Frankfurt am Main, 1999)

Uglavnom su to žene, koje dozvoljavaju da budu birane, ali pri svoj pasiv­nosti i u tome ima aktivnog elementa, i to vrlo ženstvenog, a to je element pasivnog zavođenja. Pri tome je to držanje devojke iz građanske kuće, koja uz difuznu erotiku očekuje svog prosca, kako bi mu onda čitavog svog života bila u svim obavezama odana. Ne čudi stoga što se iz takvih analogija sa ženskom ulogom uvek iznova rađa utisak "slabosti" i kukavičluka, utoliko više što je sama uloga od samog početka udenuta u predstavu o impotenciji.

To što uloga kraj ove ima naglašeno maskulinu notu, ne menja ništa kod iz­loženog, jer to nije prirodna muškost, već muškost koja proističe iz preterane kompenzacije i hipertrofirane sublimacije. Moj strah od poraza odveo me od prirodnog ljubavnog odnosa i doveo me na teren preforsiranih rezultata. Ni­sam bio željan uspeha, nego rezultata, i kao takav jedva sam bio u stanju da podnesem i dalje ponesem sav obim odgovornosti i rada, koji sam sam sebi natovario, pa sam otada bio u položaju čoveka koji je davao rezultate, koji u kovitlacu svojih poslova i svoje uposlenosti nije imao drugog izlaza nego da svoju, ipak, postojeću čulnost nosi kurvama. U okviru tog obima zadataka ko­ji je, očito, prevazilazio moje mogućnosti, za takozvani život nije bilo mesta, pa su samo mogle da nastanu usputne, slučajne veze kojima sam postojeću čulnost, ipak, uspevao da zadovoljim, a te veze su, samim tim, bile i takve da sam ja bivao biran, umesto da sam ja birao. Drugim rečima, partner biva prihvaćen ne zbog samog sebe, već zbog toga što je upravo prisutan sa svo­jom spremnošću za život i što može biti iskorišćen u svrhe potvrđivanja sop­stvene potencije. Ali, ukoliko neko nije više od te svrhe, i biva degradiran na obično sredstvo, onda se to najčešće sveti čoveku; prema njemu se gaje ose­ćanja krivice, koja se, opet, moraju skidati moralnim obavezama.

Tome valja dodati da su – samo da bismo nastavili još malo s poređenjem – žene, koje zahvaljujući sopstvenoj difuznoj seksualnosti bivaju birane od strane prvog koji naiđe, u većini slučajeva frigidne. Ova frigidnost je nekada u vreme građanstva uzrokovala uzdržane brakove, ali i suštu suprotnost, to jest takoreći nimfomansku razuzdanost. To je onda kontrapunkt impotentnoj osobi, koja putem prevelikog trošenja žena, ipak, želi da postigne potvrdu svoje potencije. Neka je ova analogija iz raznih razloga i labava, tačna je utoliko što svako ko dopusti da bude izabran umesto da sam izabere, od sa­mog početka zauzima kritičan stav prema potencijalnom seksualnom partne­ru; kod frigidnih žena ta se kritika pretvara u mržnju, i to još više što, za me­ne i po mene važni motiv zahvalnosti, ovde uopšte ne dolazi u obzir.

Ali, i pored sve zahvalnosti, za onoga ko biva izabran, a ne bira sam, počet­nička kritika se ne može utišati, i bilo da je to objektivno ili subjektivno zas­novano, protiv svake žene s kojom sam imao erotsku vezu, imao sam pregršt potajnih optužbi. Prirodno, ispravno prihvatanje bilo mi je od samog početka zabranjeno. I to držanje, svuda tamo gde sam bivao biran, kao da se to sa­mo po sebi podrazumevalo, bivalo bi automatizovano, i proširilo bi se i na onu nekolicinu slučajeva u kojima sam ja bio taj koji bira. Moje erotsko i bilo kakvo drugačije prihvatanje odnosilo bi se samo na nekolicinu osobina do­tične osobe, pa bi samim tim moralo da bude i nadjačano, kako bi se uopšte mogla ostvariti i održati celokupna veza.

Svejedno, dakle, da li bih ja bio izabran od strane neke žene ili bih neku že­nu izabrao, moja veza s njom za mene je odmah sukob savesti, i nastaje že­lja da se taj konflikt izgladi na osnovu svih mogućih objektivnih i "pristalih" načela. Napregnuto se, dakle, trudim da različite osobine dotične osobe uklopim u koliko toliko objektivni sistem vrednosti. To, svakako, nije usam­ljen slučaj, jer to, uglavnom vodi ka "brakovima iz interesa". Mada novac u mom sistemu vrednosti ne igra tako veliku ulogu, postavljam čitav niz dru­gih, "racionalnih" uslova, naposletku i takve socijalne prirode, koji bi trebalo da mi dopuste i omoguće ljubav; to ide čak dotle da, na primer, želim u jav­nosti da se pojavim samo sa visokom ženom, očigledno zbog toga što se bo­jim, ako se pojavim sa malom ženom, svako će znati da sam je odabrao sa­mo radi zadovoljstva u krevetu. Ne isplati se istraživati poreklo ovih čudno­vatih ocena, neka je samo spomenuta i zabeležena u tom strahu od očito subjektivnog nužno sve više potisnuta subjektivna erotska želja, a veze se pretvaraju u nešto što više nije ukorenjeno u erotici. To, naime, važi i za negativne osobine: osećaj gađenja kod mene od ranog detinjstva igra pre­veliku ulogu, i to tako veliku da već i tračak lošeg zadaha kod mene budi ta­koreći neizbrisivo neprijateljsko držanje; takvo nagonsko odbijanje sebi, ipak, kao i nagonsko prihvatanje retko dopuštam, ne samo zato što je i jed­no i drugo subjektivno, već zato što se, pri tome, radi o nedostacima, koji, kao kod lošeg zadaha, mogu biti shvaćeni kao bolest, pa bi, samim tim, bilo amoralno napustiti bolesnika kome u principu prvo treba nega. Tako nastaje čudnovato intenziviranje svake erotski disfunkcionalne veze, koja tek onda biva pothranjivana i podržavana obavezama morala i odanosti. Odavde jedna linija vodi čak i neposredno u perverziju: počevši od mog detinjstva okupira me pitanje zašto bi samo mlada i lepa žena podsticala potenciju, zašto ne i stara i ružna, da, zašto ne i starac (Sokrat) da izvede isto, pogotovo što su kvalitet(i) duše i duha daleko "objektivniji" i održiviji od estetskih vrednosti, i čak i pošto to kod mene nije nikad kulminiralo u homoseksualnosti, češće sam dozvoljavao da me biraju starije i ružnije žene, pogotovo ako bih u njima uspeo da otkrijem dušu Sokrata ili i razvijem neke druge kvalitete duha ( - zašta sam i te kako nadaren - ) kako bih time stavio dušu iznad tela i iz­nad neposredno erotičnog. Svaki čovek, na kraju krajeva, ima dušu, koja može da se razvija.

Kod mene su još najbolje funkcionisale veze u kojima mi je uspevalo da se klonim čitave moralne zavrzlame i koncentrisao se samo na erotiku; inače patim zbog prirodno nežnog odnosa sa ženom, a preterani zahtevi koji mi, inače, zadaju muke, ograničeni su, u najboljem slučaju, na čudnovatu, ali, opet, prirodno preveliku potenciju. Ovo, međutim, zahteva svakako drago­voljno sužavanje vidnog polja, dragovoljno isključivanje mog hipertrofiranog Ja sa njegovim moralnim zahtevima i njegovom zadojenošću osećajem odgo­vornosti, te jedan deo mog bića mora – za mene nezadovoljavajuće i sa is­povedanim osećanjima krivice – ostati nesputan, jer bi se, u protivnom, uk­ljučila čitava ta poražavajuća igra morala.

Za impotentnu osobu su prohtevi koje ja postavljam pred ženu izuzetno veli­ki. Od takozvane "zahvalnosti" pomoću koje bivam izabran, na osnovu ovak­vih prohteva i ovakve nepopustljivosti, vrlo malo ostaje.

Neosporno je da u takvim prohtevima ima takoreći ludačkih elemenata, jer se zahteva štimovanje stvarnosti, kakvo nije u skladu sa stvarnošću, i odavde gledano se ponovo vidi da to ludačko, daleko češće nego što se može pret­postaviti, jeste hipertrofiranje racionalnog (i "vrednosno-teološkog"), i to nai­me tada kada se ono ponovo, povratno primeni na realnost i na "život". Jer sva ta "kritika" pomoću koje ustanovljavam nedostatke mog partnera, veći­nom potiče od racionalnih prohteva Nad-Ja.

Verovatno u preteranim prohtevima upućenim ženi ima i sadističkih eleme­nata, koji su nasušna potreba mog duševnog stanja, kako bih se izborio sa mazohističkim podređivanjem, koje mi pomaže da prihvatim, po meni, nega­tivne osobine; ali neću time sad ovde podrobnije da se pozabavim.

Unutrašnja legitimacija vezana za ove prohteve dobija se sopstvenim "do­prinosom". Šta god da Ja proizvelo u vidu nadkompenzacija za balans primar­nog doživljaja i predstave impotencije, sebi ono to zaračunava kao "dopri­nos". Tu, dakle, ne spadaju samo realni doprinosi sublimacije, koje sam pos­tigao u izgradnji svog karaktera, u svojoj produkciji, u svom spoljašnjem ži­votu, već, takođe i želja za askezom, kao i moralno porobljavanje partnera čiji mi erotski kvaliteti nisu odgovarali (mada i to spada u želju za askezom).

Iz svega ovog proizlazi struktura idealne slike, koja izranja iza svih ovih prohteva: nipošto to nije slika majke, kako bi se odmah moglo pretpostaviti (odnosno sadrži vrlo malo njenih kontura), već je to, pre, ogledalo mene sa­mog, ogledalo mojih sopstvenih doprinosa, mojih sopstvenih želja, mojeg sopstvenog pogleda na svet i na ciljeve. Moglo bi se jedino reći da bih zaista voleo da sam svoju majku oblikovao po tom uzoru.
 

Prevela s nemačkog Ljiljana Živković
 

nazad