Nasleđe

Vladimir Vasić

PESME

NEK VIDI DUŠMAN!

Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?
Protrljaj oči, slava te zove,
Slava te zove na crno groblje,
Na ono tužno Kosovo polje.

Ta da li živiš, ta da li čuješ
Tu crnu kletvu, taj uzdah teški?
Da li još pamtiš, da li još znadeš
Za onaj bojak, bojak viteški?

Grešniče teški, trgni se, tresni
Lancem o zemlju, nek mine mrak!
Nek dušman vidi, nek dušman čuje
Da Srb još živi, da je junak!

                                           1863.


DOSTA SAM SE...

Dosta sam se nagledao sveta...
Gledah sunce kad se rodi, zađe,
Iza gore mesec kad izađe;
Dosta gledah tanane oblake,
Svetle, guste, crne, svakojake;
I te zvezde što se noću ospu,
I njih gledah kad svetilo prospu;
Kitna polja i šareno cveće,
Oko cveća kad slavuj obleće,
Gledao sam, nagled'o se dosta, —
Što ne videh, još ništa ne osta.
Je l' ti malo, da me kogod pita,
E, rek'o bih: sveg mi duša sita.

Dosta sam se nagledao sveta,
Sit svačega nagled'o se jesam,
Ali jošte — aoh, željo pusta, —
Još se drage naljubio nesam!

                                         1861.


SVE ZALUD...

Zalud gledah u te zvezde sjajne,
Zalud tražih tvoje slike bajne,
U njima sam zalud glas tvoj sluš'o,
Sve uzalud, ne nađoh te, dušo;
Tek u biser kad bi se stvorile,
Divno bi te samo okitile.

Gledah mesec kad noću sijaše,
Gledah, tražih... tebe ne bijaše;
On je taman naspram lica tvoga,
Haj, tamnij' je a od zlata moga, —
Samo b' onda svetlost jače lio,
Na grudima kad bi tvojim bio.

Gledao sam u to sunce jarko,
Gledao sam, gled'o sve dojako;
Ja te tražih... sunašce me grije —
— Sve zaludu, tebe i tu nije,
Jer te oči i srce što bije
Od sunca me vatrenije grije.

Pa sad nek se te zvezdice skriju,
Nek potamne, nek svetlost ne liju,
Pa i mesec neka skrije zrake
Naspram lica, naspram cure take,
A i sunce neka beži tamo,
Ti si sunce, ti mi sijaš samo!

                                          U Loznici, 1861.
 

(Iz knjige Pesme. „Alma“, Beograd, 2008)
 

nazad