GATARA
Daj mi dlan.
Sudba je put,
i zvuk i kret,
miris i boja kiše.
Pričam kako jeste,
ni manje ni više.
I klopka i izvod iz nje,
sve sudba je.
Skini dlan sa MOG bedra,
taj dohvat sudba nije,
to drugačije zove se.
Neću u tvoju kuću,
pustila je korenje,
splelo se pod zemljom,
stvrdila se ona iznad nje.
Ne diše,
Ne zvoni,
ne peva,
neću.
Mene hoćeš?
Znaš li da mesečinu zauzdaš,
da vetar uzjašeš,
a kad se propne,
sa sapi da mu ne sklizneš?
Ne, ti imaš kuću bogatu,
i pustio si korenje
kroz nju.
Briga me za tvoje imanje,
tvoj kadifeni prsluk,
za zlatni sat i lanac.
Slab ti je mamac.
Žene od vetra
mrežom se ne hvataju.
Sudba je put,
one ga poznaju,
daj mi dlan.
