Iz novih knjiga

Milanka Mamula

E. & O.E. : GREŠKE I OMAŠKE SE IZUZIMAJU

("Prometej", Novi Sad, 2011)
 

Ošamućen Avgust ume da bude težak u Milanu. Takav je ovaj. Asfalt se topi. Isparava. Vazduh guši.

Nina se prekomerno znojila. "Zastava" je stenjala na putu za Bergamo. Lep­tirovi su bili širom otvoreni a nije pomagalo, samo se buka više čula. Naočare za sunce su joj klizile po oznojenom nosu. Vlažne fleke na haljini postajale su sve veće. Pege na licu su se isticale pod suncem koje je neumoljivo peklo. Vozila je ka aerodromu da sačeka novu koleginicu, Vesnu iz Beograda. Bila je ljuta što mora na aerodrom i što je Žika na odmor odvezao službena kola. "Kola s klimom, a ja se sada kuvam!"

Filip je sedeo mirno na mestu suvozača. I njemu je bilo vruće, nesnosno vru­će. Pogledao bi majku pa u istom trenu poželeo i odustao da je pita šta joj je. Noć je proveo van kuće a njoj to nije prijalo, znao je. "Dvadeset mi je go­dina, šta bi ona htela? Dosta sam bio uz njenu suknju, došlo je drugo vre­me."

Držala je volan čvrsto da joj ne bi klizio. Gazila je papučicu i špricala gas iz sve snage, a postizala najviše sto dvadeset. Zastava je bila stara. Dovezena je privremeno, da se nađe, a našla se u momentu koji Nini po mnogo čemu ni­je odgovarao.

Iz kola su izašli kao iz fiće s puta na Jadran, mokri i ižvakani. Dečko je za­grlio majku a ona mu je ljutito odgurnula ruku. "Zar u ovom ulepljenom sta­nju?" Njeno je u stvari bilo nervozno.

Vesna je došla sa ćerkom Lidijom i jednim koferom.
Nina joj je pošla u susret, pružajući ruku izdaleka.

– Kako lepu ćerku imaš!
– Na majku – srdačno je dodao Filip.

Trebalo je objasniti na što prirodniji način da je dežurstvo u firmi, da je zas­tava samo nužna utešna varijanta, da se njihovom dolasku nije nadalo pre septembra. Od strane druge, da je odluka doneta ponajviše zbog Lidije, da se aklimatizuje pre početka školske godine.

Nina je očekivala bar jednu malu pohvalu za svoj misoni komplet od svilenog konca, ali je nije dobila. Bacala je pogled na ogledala po aerodromu kako bi svoj izgled proverila. Njene iskričave plave oči su gubile sjaj kada bi prolaz­nici obnevidelo prešli preko nje i svoj pogled zaustavili na Vesni, čija jednos­tavna bež haljina "baš i nije bila za zapažanje". "Ah ta žena! Što je baš ona mo­rala da dođe i to danas, po žezi!?"

Filip ih je upadljivo nadvisivao. Na svoja dva metra dodao je dosta santime­tara dugačke tršave kose, koju je posle pranja dlanovima utrljavao. U des­nom uhu je imao minđušu. Laneni šorts, kazaka i patike bez šniranja, dopri­nosili su interesantnosti. Lidija nije prepoznavala stil, ali je bila očarana, onako kako to samo može biti jedna petnaestogodišnjakinja. U kolima je pri­čalo gotovo samo njih dvoje. Nju je zanimala priča jednog studenta, koji joj posvećuje neizmernu pažnju. Njemu je prijala njena lepota, umiljatost, ra­doz­nalost.

Kada su stigli na odredište, pridošlicama je predloženo da te noći prespavaju u njihovom domu, domu Gerića. Stvari dve dame Jovanović trebalo je da stignu kontejnerom sutradan, a ipak je odbijeno, jer je u tom jedinom koferu iz Beograda bio i dušek na naduvavanje, i neophodna posteljina. Sve za prvu noć!

Ostavili su ih pred ulazom u zgradu na Gambari. Nastavili su nekoliko stotina metara do De Anđeli, gde se s prostranog trga ulazilo u garažu. Bila je praz­na. Kada je puna, pored crvene zastave, koja je uza zid, stoji jedna alfa pa be-em-ve, i tako redom do kraja. Njihovo mesto bi pre odgovaralo nekom mer­cedesu, ako ne baš poršeu. Jadna stara zastava je delovala neprikladno, a uz to je bila crvena. Italijani ne vole crvena kola. Sa izuzetkom ferarija.

– Stvarno ne razumem što nisu došle kod nas.
– Šta će nam!
– Radi kako hoćeš!
– A ti se ne mešaj!
– Još si ljuta! Briga me, ja idem da spavam.

"Pa da, sad će na drincanje! I šta je radio cele noći, gde je bio, kuda je ski­tao?"

Nina je brundala u sebi i polako skidala odeću. Pogledala je na prašinu po tamnom mermeru i zamišljala kako bi bilo lepo da joj kućna pomoćnica nije otkazala. Posle se po kući šetala samo u kombinezonu, oslobođena ostalog veša. Konjski rep je pričvrstila šnalama, čak joj je i on smetao. Nije joj se radilo ništa, a bio je red da napravi neko jelo. Nije znala šta bi. Znala je sa­mo šta neće, a da joj se ostalo ne mili. Završila je na kožnom ležaju, ispred televizora. Nije pratila program. Dremala je i razmišljala.

"Baš sam se uplatkala sa ovim dežurstvom! Šta mi bi? Dvadeset posto više premije za Novu godinu! Al’ sam smislila! Zoran s roditeljima u Poreču, Žika i njegova Nataša u Miločeru, Italijani od Jadrana do Mediterana, a ja u znoju. Gore je nego u julu! Stisli Alpi odozgo, Apenini odozdo, za Milano ni dašak vetra! Samo neka jara izbija sa svih strana! Da šiznem! Premda nije baš sve u toj vrelini! Nervira me što sam baksuz! Što je Žika odvezao službena kola! Šta je bre on umislio? Kao, nema posla, svi su na odmoru. A dežurni? Šta da nisam dovezla onu krntiju? Ma nije ni trebalo da je izvozim iz garaže! Trebalo je taksijem pa račun na naplatu! Jak sam ja pomoćnik direktora! Nisam ja za direktorisanje, ja sam Žiki za poštapanje, to je! A Vesna? Ko da je ona za prevodioca! Nije imao tri čiste da odbije Nikšu pa mi je uvalio, i to pre vremena! I šta će ona da radi u Milanu kad u njemu nema žive duše? U koji će to ambijent da uklapa dete kad ne može da pomoli glavu napolje. Ima da čuči sa mnom u kancelariji da bi se hladila. A i ovi stanovi! Koštaju đavo i po a nemaju erkondišn! E milo mi je što ni njen nema! Da je bar došla kad smo svi na okupu! Ne znam bre šta da joj kažem da bih je zainteresovala za razgovor! U kolima samo na pitanja odgovara. Baš i da je ne zapitkujem više! A ovaj moj tikvan, te što ne dođete kod nas, te hajdete s nama! Glupog li sina imam! Upeo se oko onog deteta a ne može ni drugarica ni devojka da mu bude. Nešto mi taj devojčurak ne liči premnogo na majku. Kakav li joj otac beše? Kažu da je bio zgodan muškarac. Nego, umro čovek pre nego što sam ja u firmu došla, nisam ga upoznala. A raspredaju se priče. Čula sam ih na tone, a da ih nisam ni tražila. Ni nju nisu poštedeli! Sećam se kad je doš­la u ’Aneks’. Kao u čeljust ajkule! Kažu, muž joj ostavio čitavo bogatstvo! Što je onda potrčala da nekom otme posao? Žika hteo! Obrlatio ga Nikša! I on mi je neki, pravi se poštenjačina a smešta za svoju kumu! I to koju, onu koja mu je kumovala na venčanju a brak mu se raspao! Pa još mu pomaže ona grozna Branka! Čuvena trojka: Nikša-Vesna-Branka! Super su im nadimak dali! Kvark!* Ha! Prvo je Žika legao na rudu pa se onda sredilo u Beogradu. Al’ neću mu oprostiti! Kao, šta se ja bunim i za mene je sređeno! E nije! Jedna od sijaset urgencija! Jeste Dušan pitao, al’ ko sluša jednog generala u ova vremena? Da je bio strah i trepet, ne bi ga njegovi tako lako smenili! Baš bi me poslali u inostranstvo da nisam zaslužila! Ne bi mu izašli u susret da ni­sam ostale za koplje nadmašivala! Žika to dobro zna, priznao mi je svojevre­meno, a kad mu je zatrebalo u Vesninu odbranu, on izvrnuo. Što se ne usudi da kaže da je i ona zaslužila? Jer nije. Nema odgovarajuću spremu a ita­lijanski joj nije dovoljno dobar. Ona i prevođenje! Ha, videćemo je! Ali da­nas, danas je trebalo videti je! Koja samouverenost! Ko da je Savoja! Ma ko je šiša! Idem da pozovem Zorana!"

Al’ me nervira! Lepo sam mu rekla – ili ćeš da dođeš, ili sutra puštam poštara u kuću! Šta je smislio, da ceo godišnji odmor potroši u Poreču, a skroz smo se drukčije dogovorili. Da roditelje odveze i skokne do mene pa se vrati za Beograd. Na odmor da idemo na jesen, zajedno. A i njegova keva, ja lepo tražila da čujem Dušana, a ona ščepala slušalicu! Samo da bi mi izdekla­movala da ne zna šta mi je trebalo da ostajem u Milanu, i da joj je najžalije što se Filip sa mnom dosađuje. ’Ne dosađuje se on, nono, on uči, dečko spre­ma ispite!’ Slagala sam. Ne uči on uopšte, ali baš da joj ne priznam! Što ne pošalje sina tamo gde mu je mesto, umesto da meni popuje! A on, neka proba da ne dođe! Poštar ili neko drugi, nije važno, neću da mu tolerišem! Da nije mislio da hormoni prestaju da rade posle četrdesete! E nije, najžešći su!"

Rasanila se, razljutila i razmahala. Podigla je sve roletne, otvorila sve pro­zore, počela sa spremanjem. Nije stala dok se kuća nije zasijala. Htela je da poštedi Filipa, ali ga je usisivač probudio.

– Al’ si nevaljala devojčica! Što si se razradila? Mogao sam ja sutra!
– Ti sutra da učiš! Jesi razumeo?
"A to li je?" Rešio je da što pre izađe iz kuće. "Idem ja, pre oluje!" Bio je mlad, ali je iskustva imao za toliko.
– Gde ćeš? Htela sam da skuvam...
– Vidiš da si obamrla, odmori se. Ćao, odoh ja.

Nije stigla da ga izgrdi pošteno, da s njim popriča, da večeraju zajedno. Bilo joj je krivo. Žalila je što se sportski centar nedeljom zatvara ranije. Sat u ba­zenu bi joj više nego prijao. Uključila je ventilator i otišla pod mlak tuš.

Prethodno je zamračila u stanu. Spustila je roletne, ostavljajući ih razređene tek toliko da mogu da propuste komarce, koji su se u poslednje vreme vrz­mali po kući.

Drvo magnolije je bilo često u tom kraju a ispod njihovog stana se takođe uzdizalo jedno. Dopiralo je do pod prozore svojim razgranatim stablom i de­belim zelenim listovima. Pritisnuto omorinom i brojnim krembelim cvetovima vretenastog oblika, odašiljalo je opojni miris koji se uvlačio u sobe, name­štaj i odeću, usput golicajući Ninino najsenzibilnije čulo, budeći u njoj oseća­nje nežne obamrlosti i melanholičnosti.

Noć se spuštala lenjo u tom nesnosnom danu, kakav ume da bude samo u Milanu u avgustu.

Nije očekivala da joj se Vesna javi, ali se javila. Očekivala je da će joj do­trčati u kancelariju, ali nije. Kurtoazno se javila pa nastavila da radi stvari zbog kojih je u Milano došla malo ranije. Od Nine nije tražila ništa. "Izaziva, hoće da joj se sama ponudim. Ne može, moram da dežuram, zato sam os­tala."

Uto je telefonirao direktor velike fabrike bakra iz južne Srbije. Znala ga je dobro. Imali su mnogo izvoza njihovih traka, limova i cevi. Veliki ugovori, ve­lika saradnja, veliki direktor, ali, "šta hoće u avgustu, zar nije na odmoru?", pitala se Nina.

– Da, razumela sam, planirali ste put u Milano. Naravno, samo ne znam da li ste znali, ovde niko ne radi.
– Pa zar, lutko, ti ne radiš?
– O to, da, mislim, ja dežuram, a za ono, lutko, baš vam hvala, ako nije uz­rečica. Nego, stvarno, ovde je feragosto, niko od vaših kupaca ne radi, baš ni­ko.
– Nije me briga za njih, hoću da svratim do tebe, da popričamo o budućoj sa­radnji.
– Svakako, kako da ne. Baš se radujem, samo, ovde je takoreći neizdrživo, bli­zu četrdeset stepeni.
– Pusti to, valjda ima bazena.
– Valjda. Ma naravno, a i u hotelima je erkondišn. Kažite mi datume, da re­zer­višem hotel.
– Ako ima neki svit.
– Naravno.
Odmah je nazvala Žiku.
– Lutko, prekidaš mi uživanje!

__________________
* Čestice u sastavu kvarkova egzistiraju u grupi od tri.
 

nazad