Iz novih knjiga

Sekule Šarić

KRALJEVIĆI

("Partenon”, Beograd, 2010)
 

Ošamućen od udarca vitkog sunčanog koplja, Amarilis potraži spas u pretilom hladu divljeg kestena. Dahćući, ispovrte sa sebe crnu odeću i hitnu je u tra­vu.

Strovalio se podno drveta kao pokošen.

Nikad, nikad ne treba slušati Filisa! – pomisli. Samo ludak poput njega može naterati vilenjaka da i po ovoj vrućini leti u prnjama. Amarilis uvek mora le­teti odeven, veli. Tako je Amarilis manje upadljiv. U odelu, navodno, on više liči na nekog čarobnjaka u misiji, nego na vilenjaka. U redu. Vilinska sorta kod ljudi nije baš omiljena. Čarobnjačka jeste. Ali Filis zna da pretera! Kom­plikovan je i bolesno oprezan. Poneće tog pustolova na leđima u susret suncu, ali će ga prethodno obući u čohu, zimski. Pa da vidi. Kad ga osokole tamo, na nebu, julski zraci – prokleće majčino mleko.

Amarilis, delimično osvežen, otfikari kandžama cvet koji je štrčao iz trave i zabode svoj dugi nos u krunicu. Pelud ga natera da kihne. Okrenuo je biljku naopako i strpao sočnu stabljiku u usta, grickajući je.

Pa ipak, pomislio je, ne valja prema tom mučeniku biti grub. Valja se sa njim, u stvari, samo šaliti. Smicalice mu priređivati. U poslednje vreme prati ih loša sreća. Mnogo putovanja, mnogo seljakanja, a posla za prijateljev na­jamnički mač jedva. U kesi su im, namesto zlatnika, bakrenjaci počeli zve­čati. Možda je toj slaboj zaradi i sam doprineo? Njegova vilenjačka pojava, zamaskirana, doduše, pelerinom i kapuljačom, kod ljudi je, u većini slu­čajeva, izazivala podozrenje. To se podozrenje, naravno, odmah prenosilo i na Filisa, jer je bio s njim u društvu. Za ubuduće, načinili su dogovor da se, prilikom ulaska u naselja, raziđu i proborave izvesno vreme odvojeno. Ovo je prvi put da su tako nešto uradili... Hoće li se Filis iz sela vratiti sa dobrim vestima? Kako je taj nesrećnik jednom nadrljao! Bili su, sećao se, u gadnoj besparici, pa se njegov sadrug, iz očajanja, prijavio za neki meropaški turnir u pesničenju. Tada ga je jedan merops, strvina od dvesta funti, tako opaučio desnicom po njušci da tri dana sebi nije dolazio! Ali, uz istrajnu vilenjačku negu, povratio se iz bunila. "Šta bih je bez tebe, moj Amarilise?”, rekao mu je, ojađen, tada.

Travka u vilenjakovim ustima postade gnjecava i neukusna. Ispljunuvši je, Amarilis se, polako, diže na noge, tarući leđa o koru drveta. Napregnu vid.

Jedna prilika, sa vrećom na ramenu, vukla se izlokanim seoskim puteljkom. Beše odevena u zelenu odeždu. Mač za pojasom pravio joj je brazde po pra­šini. Na licu, preko levog oka, imala je taman, slepački povez.

Aha, prošapta Amarilis, i, brzinom mačke, pope se na drvo. Uvukavši se u krošnju, oseti kako ga plavi opori miris kestenovog lišća. Šumno ga je udah­nuo, a potom u pletivu zauzeo pozu bogomoljke spremne za kidisanje.

Pomenuta persona u zelenoj odeći stiže do drveta i baci teret na zemlju. Sa­dr­žaj u džaku začangrlja.
– Ne krij se, Amarilise, vidim te – rekla je nervozno. – A i zvonca ti se čuju.
– Ja-jah! – usledilo je iz krošnje.
– Ajde, silazi. Imam štošta da ti saopštim.

Vilenjak se obruši sa drveta bezmalo nevidnim pokretom; za tili čas zajahao je leđa pridošlice. Tako nasađen, rasturao je, u agensu ponete, skrhane gran­čice i lišće od kestena.

– Ja-jah! – uzvikivao je.
– Skini mi se s vrata, elfska zamlato! – začuo je ljutiti povik pod sobom.
– Filise, Filise, prijatelju moj, nadrljao si načisto!
– Pa siđi mi s grbine, stoko!...

Amarilis, posle kratke partije tlačenja, oslobodi prijateljeva leđa, vinu se par aršina u vazduh, a onda se prosto zakuca za svoje ranije mesto u podnožju stabla.

– To ti je kazna za onu glupost – reče.
– Koju glupost? – upita Filis, svaljujući se u travu.
– Znaš li šta znači leteti u dronjavoj odeći po ovakvom suncu?
– Leteo si iznad sela?
– Da. Po tvom savetu.
– Ja te nisam tako savetovao.
– Jesi.
– Nije tačno. Rekao sam ti samo da, ako već moraš da letiš, jer to pov­re­me­no zahteva tvoja priroda, onda to obavezno čini sa odećom na sebi.
– Zato jer misliš da bi neko mogao strelom da me skine?...
– Ne mislim, nego tvrdim. U mnogim mestima, to vrlo dobro znaš, elfi su još uvek u ratu sa ljudima. Bez odela više rizikuješ, shvataš li?
– Uglavnom. U njemu, dakle, po tebi, Filise, ličim na kakvog vešca?
– Ne ličiš samo meni. Već i meštanima, hoću reći, ljudskom rodu uopšte. Vol­šeb­nici su, u poslednje vreme, u velikoj milosti kod ljudi. Pomažu im, dok se vi sa njima krvite.
– Dobro. Ali tražio si da letim odviše sporo, pa sam u vazduhu prevreo od vru­ćine.
– Pa gde si video da čarobnjaci lete brzo? Oni se, zapamti, vuku po nebu. A sve ti ovo govorim za tvoje dobro, Amarilise. Ne bih želeo da stradaš...

U razgovoru nasta pauza, koju ubrzo prekide vilenjak:
– I? Šta si pronašao tamo, riđokosi?

Najamnik ga pogleda smrknuto.

– U selu, nažalost, nema posla za mač – reče.
– Znači, propali smo!
– Čekaj. Gde brzaš? Ako nam uspe ono što sam zamislio...

Filis ustade i, napravivši nekoliko koraka, izađe iz senke, žmirkajući onim ne­po­krivenim okom.

– Dođi ovamo – naredi prijatelju.
– Mrzi me... Sunce peče – odgovori ovaj lenjo.
– Dođi kad govorim!

Amarilis se nevoljno uspravi i pridruži pustolovu, stavljajući mu svoju kan­džas­tu šaku na rame.
 

nazad