Iz novih knjiga

Danko Stojnić

APRIORNA FANTASTIKA

(Centar za kulturu, obrazovanje i informisanje "Gradac", Raška, 2010)
 

RURB

Dugo nisam znao za to mesto. Bilo je zakriveno žbunjem. Sa ulice se nije nas­lućivalo da iza nešto postoji. Ne bih ga otkrio da ni­sam pao sa bicikla. To je bilo čudno mesto. Kao izolovano od sveta. Iz njega je moglo da se čuje šta se dešava u našem svetu, ali se ni­šta nije videlo. Na nekoliko kvadrata, u toj maloj Utopiji bio je mravinjak, krtičnjak, ko­lonija puževa, glistište... us­težem se da pomenem minijaturno dvorište koje je obrađi­vao seljak ne viši od dva santimetra. Moj pad je izazvao manji potres u tom delu sveta, pa je seljak pobegao takvom brzinom da sam se pitao da li sam ga uopšte vi­deo. Kuća mu je, verovatno, bila sakrivena negde u šipražju. U tom nje­go­vom dvorištu je rastao samo jedan stručak spanaća i jedna glavica salate. Obe biljke su bile normalne veličine. Koliko li mu treba da ovo pojede, pitao sam se. Onda je iz šipražja izašao veliki pas. Terao me je sa poseda režeći. Kao konac tanak povodac za­vršavao se u seljakovoj šaci. "Izvinite..." re­kao sam seljaku, skočio na noge i prekoračio žbunje vraćajući se u naš svet.

Godinama sam prolazio pored tog mesta i nisam se usuđivao da ga ponovo posetim. Činio mi se protivzakonitim ponovni pokušaj prodora u taj svet. Jednom sam, prolazeći tuda u potpunoj tišini noći, čuo sićušnu mu­ziku. Kao neko veselje. To je onaj seljak že­nio sina. Ja sam se, naravno, pravio kao da ništa nisam čuo. Moram da priznam da mi je uterao strah u kosti, pa sam, nekako sponta­no poštovao njegov autoritet. Ni da pomi­slim da istražim taj neobični etnos, da nau­čim kojim se jezikom služe, kakvi su im obi­čaji i na­vi­ke, koliko ih ima... Ja sam, dodu­še, video samo jednog, ali nisam mogao da pretpostavim da  ih  nema više.  Sigurno je imao makar ženu i decu. Ko­nač­no, muziku na svadbi je morao neko i da svira.

Nisam mogao da ostavim stvari nerazja­šnjenim. Pitao sam... ne moram baš sve da kažem, jednu osobu, čije znanje nisam do­vodio u sumnju. lako me je tada volela, sigu­ran sam da me nije lagala.

"Znam za to!" rekla mi je. "To je mitološko biće... rimska mitologija..." kao da se prisećala. "Zvali su ga rusticus urbanis ili rurb, bukvalno gradski seljak."

Mnogo zna, iako ne zna mnogo – pomi­slio sam, ali ništa nisam rekao.

Počeo sam da cunjam po enciklopedijama u potrazi za rurbom. Šta ako na­đem "...po­stoji samo jedan primerak..." ili šta slično, što bi bilo lično...? Na­šao sam samo onoliko koliko mi je i ona rekla. Polubožansko biće rurba pri­pa­dalo je ranoj istoriji Rima, i nema nikakvih indicija da je imalo značajniji kul­turni uticaj. Otkrio sam zaboravljenog duha, koji je, činilo mi se, sve da­vao od sebe da ostane zaboravljen.

Nisam mogao da ostavim stvari nerazja­šnjenim. Ako je duh, možda bih i mo­gao da mu se približim. Bacio sam se na konstruisanje cispozicionog men­talnog deminuatora, mentalne mašine koja smanjuje ego bez promene nje­govih kvaliteta. Sastavio sam je od jednog semantičkog algoritma koji se za­sniva na iterativnoj redukciji.

Tako sam dospeo do rurba, koji je, pod ovakvim okolnostima, bio ljubazan u kontak­tu. Čak je i njegov ogromni pas (odavde je izgledao kao brdo od pe­de­setak metara) bio blagonaklon. Rurb se zvao Kespear, i stvarno je imao ženu, Spearancu; i šezdeset i jedno dete svuda po svetu (videće se da je ovaj po­datak nepouzdan).
 

nazad