Iz novih knjiga

Miodrag Tasić

ISTREBLJIVAČ I DRUGE PRIČE

("Sven", Niš, 2010)
 

SARMA I DRUGE PAPAZJANIJE

Priča prva

Kako je Saša kamiondžija postao "Sarma", to niko pouzdano nije mogao da potvrdi. Uglavnom, pod tim nadimkom bio je svuda poznat. Reklo bi se da je voleo ovaj specijalitet od kupusovog lista ili lista vinove loze u koji umešne domaćice natrpaju mleveno meso, pirinač, krompir, beli luk, i ko zna kakve još sve sastojke? Međutim, Saši je sarma bila nedostupna. Kao samac hranio se najčešće u kafanama, a birtije malog gradića u dubokoj provinciji ne spravljaju jela domaće kulinarske tradicije. U takvim ugostiteljskim biserima uvek se može poručiti pljeskavica ili ćevap, ponegde još ponešto s roštilja, dve – tri vrste salata, i to je najčešće sve. Samo retke kafane spremaju ribu, jagnjeću ili teleću čorbu, pasulj, tek izuzetno. One na glasu prodaju pečenje. Vruće, sočno, što nadaleko širi miris s ražnja koji električna struja lagano obrće ispred kafane.

Sarma nije preterano mario za hranu. Flaša mu je bila draža. Pivska, vinska ili ona napunjena rakijom, svejedno. Redovno je povlačio iz boce. Mogao je sebi da priušti takvo zadovoljstvo. Dobro je zarađivao podrndanim "Fapovim" kiper kamionom. Mnogo se gradilo u godinama neposredno pred izbijanje ra­tova i rasturanje zemlje. Sarma često nije mogao ni da zadovolji sve mušte­rije. Kao jedan od malobrojnih prevoznika, neprestano je bio u poslu. Ili u kafani. Ali, u kafani se najčešće i sklapao posao. Prevozio je šljunak, pesak, cement, daske, nameštaj... I ma koliko da je trošio i razbacivao novac, opet su mu džepovi bili krcati! Nije žalio da pozajmi pare, da časti kelnere, da pokloni rođacima i prijateljima. U kafani se podrazumevalo da samo on može da plati; piće, večeru, muziku. Nimalo se nije kolebao da se uhvati za nov­čanik!

Ko zna šta bi od Sarme i njegovog trošnog kamiona ostalo da se iznenada ni­je pojavio njegov prijatelj iz detinjstva. Čovek je živeo više od dvadeset godina u Sarajevu. Tamo se dobro snašao, kako je govorio, radio je u brojnim firmama, potom se okušao u privatnom poslu. I dobro zarađivao, ako mu je verovati. Međutim, u poslednje vreme osećao je odbojnost Sarajlija kako pre­ma sebi, tako i prema drugim došljacima.

– Nije to više onaj grad koji sam upoznao – tvrdio je – nekako su odjednom postali čudni. Uvukli se u sebe, zavladalo nepoverenje među ljudima, nema druženja, nema one istinske prisnosti, mada su svi napadno ljubazni. Oseća se, ipak, da nešto visi u vazduhu. I sami starosedeoci, rođene Sarajlije se podvojile. Odlaze u stan samo kod ljudi iz svoje nacije. Za kafanskim stolom izdaleka možeš pogoditi koje nacionalnosti ili vere su okupljeni gosti!

Sarmin prijatelj bio je zaista preduzimljiv čovek. Predložio je školskom drugu da zajedno otvore trgovinu tekstilom.

– To je unosno i bili bismo prvi u gradu. Samo ako si prvi možeš ostvariti nešto – govorio je. Diži ruke od te krntije, od kamiona se niko nije obogatio. I što bi morao vazda da strepiš? I tako voliš da popiješ, a volan i piće nisu baš sjajna kombinacija! I, zaista, ubedio je začas drumskog heroja. Za nepu­nih mesec dana otvorena je raskošna trgovina u gradu. Prva i jedina!

Povratnik iz Sarajeva bio je zadužen za nabavku robe. Zadržao je dobre veze u celoj državi. Stan u Sarajevu prodao je još ranije i, takođe, samac kao or­tak, mogao je u potpunosti da se posveti poslu. Opasnost se naslućivala u zraku, u zapadnim delovima zajedničke države već se otvoreno govorilo o ra­tu i otcepljenju, ali se i dalje međusobno trgovalo. Kao izuzetno oštrouman čovek, ortak je nanjušio priliku. Naručivao je štofove i platna u velikim količi­nama. Iz slovenačkih, hrvatskih, i najvećim delom iz preduzeća sa prostora Bosne i Hercegovine. Na odloženo plaćanje. Od tri do šest meseci. Prva ispo­ruka robe, naravno, plaćana je odmah po prijemu. To su bile manje količine i trebalo je formirati dobre poslovne odnose. Dakle uspostaviti poverenje. Po­tom su sledile ogromne porudžbine. Mnogi proizvođači su naseli. Uredno su isporučivali traženu robu i strpljivo čekali istek roka za plaćanje. I na svoj no­vac. Ali, nikad ga nisu dočekali!

Sarma je prodavao robu na veliko. Isključivo za gotov novac. Malo jeftinije nego društvene firme, uz to bolji kvalitet. Posao se razvio. Njegovo je bilo da sortira robu, da puni magacine i podrume, i da proda. Nikako na poček. Na to mu je ortak posebno skrenuo pažnju. Sve ostalo Sarmi je bilo nebitno. Odak­le roba stiže, koliko košta, razne pretnje, molbe, pokušaji poravnanja, tram­pe i slične trgovačke operacije, ortak je preuzeo u potpunosti na sebe. Para je bilo u izobilju. Neretko, nisu ga ni brojali. Merili su ga na vagi!

Ništa drugo ne donosi tako brzo ugled i značaj kao novac. U malim sredina­ma, pogotovu. Brzo je Sarma postao jedan od viđenijih ljudi u gradu. Dobra prilika za ženidbu. Čak i puno mlađoj devojci. S jednom takvom, iz ugledne porodice, i venčao se. Trebalo je obezbediti ženi, a kasnije deci pristojan dom. Sarmin dom je bio i više od toga. Raskošna kuća raspolagala je sa više stotina kvadrata prostora za stanovanje. Stilski nameštaj, kineski porcelan, zavese iz Beča, "đakuzi" i zlatne slavine u kupatilu, neprekidno su dražile znatiželju dokonog, zavidnog sveta. Isto kao i ekscentrično ponašanje samog novopečenog skorojevića, Sarma je vozio ogroman američki auto. Svake veče­ri je lumpovao u kafani, iako mu se u međuvremenu žena porodila. Ni mlada žena, a ni tek rođena kćerka nisu ga mogle odvojiti od kafane. Pa ni svakod­nevna ortakova zakeranja. Neprekidno mu je prebacivao to glupiranje sa slič­nom bratijom, bacanje novca, pozajmljivanje navodnim prijateljima i drugari­ma, kakve imaju svi oni s debelim buđelarima, zapostavljanje porodice. Or­tak je pokušavao da mu utuvi u glavu da se situacija menja. Smanjilo se tr­žište, sa Slovenijom i Hrvatskom uopšte se više ne trguje, i drugi su postali op­rezniji, već se zucka oružjem, ni Srbija neće biti pošteđena rata!

Uzalud. Sarmu to nije doticalo. Njemu se činilo, kao i većini sugrađana, da je mogući rat daleko. Šta nas se tiču Hrvatska i Slovenija? Ni pare nisu prob­lem. Dovoljno se nafatirao na vreme! I nastavljao po starom. Nije se previše uzbudio ni kad se uskoro razišao s ortakom. Produžio je posao s tekstilom. Nije bilo onako dobro kao ranije, ali ni drugi se nisu mogli pohvaliti. Krenula je inflacija, firme se zatvarale, ljudi ostajali bez posla. Onda su došle nesta­šice, prvo benzin, potom i sve ostalo. Benzin se kupovao na ulici od prepro­da­vaca. Na flaše! Malo toga je moglo da se kupi u radnjama. Čak se i lekovi, prašak za pranje ili zejtin jedino na buvljoj pijaci mogao naći. Isključivo za devize!

Ljudi su polako trošili devizne rezerve. I zalihe različite robe od ranije. Ipak, topilo se sve to poput leda na suncu. Onda su počeli da prodaju stvari iz kuće. U početku luksuzne i suvišne, potom i one neophodne. Trebalo je pre­živeti. Samo malobrojne, činilo se, takva situacija ne pogađa. Ili je nisu bili svesni? Sarma je spadao u te, retke. I dalje je trošio novac nemilice, zajmio navodnim prijateljima i partnerima, opijao se do besvesti. Žena je bila sve nezadovoljnija. Dobili su i drugu devojčicu, ali se otac ponaša kao nezrelo dete. Pretila je razvodom. Više iz besa i ljutnje, ali...

Još je bilo robe u magacinu. Dovoljno za lagodan život. Sarma je toga bio svestan. Bilo je i para. Žuljale su ga. Prosto su izazivale da budu potrošene. Opeklo vrelo julsko sunce. Gori i zemlja i nebo. Ulice prazne. I kad nije ne­delja posle devet sati napolju je samo onaj koga nevolja natera. Samo poneko milicijsko, ili vozilo hitne pomoći prođe tokom dana. Ili taksi. Taksisti dobijaju bonove za benzin i spadaju u one privilegovane koji mogu da se dokopaju dragocenog benzina. Jedino neujednačena muzika duvačkog orkes­tra remeti podnevni mir. Na terasi kafane "Vidovdan", koja je otvorena u ne­delju iako je neradan dan, sedi samo jedan gost. Sarma se izvalio na stolici kao paša. Izuo sandale, ali noge ne drži na jastucima, već u lavoru s vodom. U jednoj ruci drži novčanicu od dvadeset maraka, a drugom pokazuje deseto­godišnjem Cigančetu gde po nogama da mu poliva vodom iz plastičnog creva! Ciganče prosto leti oko gazde. Oči mu se zacaklile. Isto kao i vlasniku kafa­ne. On stoji po strani i više se znoji zbog one novčanice koja će završiti kod crnpurastog deteta, nego od vrućine. Usijali se i muzikanti iza Sarminih leđa. Ogromne mrlje od znoja okvasile im razdrljene košulje, duvaju po želji i oskudnom znanju, curi im s čela i vrata. Hlade se ledenim pivom, ali od toga ubrzo bude još gore. Znoj lije i još više su žedni. Samo nema odmora. Sarma ne plaća sedenje. Hleb mora da se zaradi!

Obično je Sarma izlazio iz kafane praćen muzikom. Kao poslednji gost. Pre toga bi ugasio cigaretu u tanjir pun nedirnute hrane. Ako bi mu neko zatražio pomoć pred fajront, spremno bi prihvatao. Kada je trener gradskog fudbal­skog kluba zavapio malu finansijsku podršku, bez reči se odazvao. Kupio je celokupnu opremu za prvi tim. Kao i za omladince. Dresove, šortseve, kopač­ke, kostobrane... Lopte za trening, takođe. Dao je i veliki novčani prilog. Zauzvrat uvršten je u spisak prijatelja kluba. Pod brojem jedan.

Jednom je svratio kod nekog starog drugara. Svojevremeno je pozajmio dru­gu četrdeset hiljada nemačkih maraka. Otada je prošlo nekoliko godina, a prijatelj nikako da vrati. Čim je ušao u kuću dužnik je počeo da se prepire sa ženom. Njega nisu primećivali. Kao da ne postoji. Potom su se oboje us­tremili na poverioca.

– Šta će tebi novac? – Vikali su u glas. – Sigurno nemaš šta da jedeš? Deca ti trpe gladna? Sačekaj malo, gde si zapeo? Vratiću ti, nikome ja nisam ostao dužan! – Penio je drug. Sarmi se zgadi. – Skuvaj jednu slatku kafu i ništa mi više ne duguješ!
– Bila je to najskuplja ikada popijena kafa!

Sarmina žena na kraju je ispunila pretnju. Vratila se s decom kod roditelja. Naizgled čvrsti i nesalomljivi trgovac potpuno je pukao. Plakao je i preklinjao ženu da mu se vrati, ali ona je ostala nepokolebljiva. Potom se Sarma potpu­no predao alkoholu. Zatvorio je radnju, isprodao bud zašto ono malo pre­os­tale robe. Pompezna kuća sa zlatnim slavinama prodata je za trostruko nižu cenu od stvarne. Kupio je stan, ali ubrzo je prodao i njega. Luksuznu limu­zinu odavno je gledao na ulici, kako novi vlasnik jezdi njome. Dok je bilo pokretnih stvari, nekako se i držao. Plaćao i račune. Advokatu za zastupanje platio je luksuznom foteljom. Ručni rad. Kafanske račune podmirivao je knji­gama, sitnijim komadima nameštaja, posuđem. Sve dok nije presahlo.

Nedugo zatim Sarma je konačio u napuštenom "Stojadinu" kraj reke. Preko leta se i moglo. Jesen je bila kišovita. Vlaga i studen uvlačile su se u kosti. Promrzli čovek jedva bi sačekao prve jutarnje zrake. Trčao bi na pijacu. Da se zagreje. Bude seljacima na usluzi kada prenose robu do tezgi! Od honorara koji bi pao za takve usluge, kupovao je jeftinu rakiju. Smirio bi se tek kada bi drugo "unuče" sručio u grlo. Bez dva deci bućkuriša u stomaku nije mogao da se osveži! Nije se libio da počisti ispred advokatske ili frizerske radnje, donosio je konobarima novine, iznosio nameštaj ili smeće iz stanova. Usluge mu nisu bile skupe. Četvrtina bureka, cigarete, iznošena jakna... Poneki poz­nanik ili zahvalan čovek tutnuo bi mu sitniš u ruku. Ili bi mu kupili hleb. Neko dobronameran se izborio da mu se dodele nekoliko kvadrata vešernice u stambenoj zgradi pored fudbalskog stadiona. Tako je bar spavao u suvom.

Jednom je gorko plakao u jednoj od retkih kafana u koju su ga pustali. Vlas­nik i konobarica se zgledaše. Ponudili su mu doručak, uz onu kafu koju je već dobio. Sarma je samo otresao glavom i još jače zaridao. Dugo je trebalo da se smiri. Na kraju je slomljenim glasom procedio da je tog dana rođendan njegovoj starijoj kćerki, a on nema ni dinar da joj podari!

Tonuo je Sarma sve niže. Smanjivao se i krug njegovih poznanika. Mnogi su ga pretekli i otišli s ovog sveta, iako su imali bolje uslove za život. Mlađe generacije ga nisu ni poznavale i mnogi od takvih otvoreno su se sprdali s njim. Nisu hteli da poveruju u priče koje bi se ispredale povremeno o njemu. Ili nisu mogli? Jednostavno su bežali od "ofucalog klošara". Sarmu su iz­be­gavali mnogobrojni dužnici. Ako bi se slučajno sreli na ulici, okretali su glavu i brzo bi šmugnuli u stranu. Ni sam Sarma od takvih ništa nije zah­tevao. Dug nije hteo ni da pominje. Trpeo je i gladovao, ali svoj novac nije zatražio. Kada je najzad dospeo u ludnicu, posetili su ga ljudi koje je najmanje zadužio. Doneli su mu ponude, posedeli, šalili se. Kući su se vratili tužniji ne­go što su iz nje pošli. Sarmi niko više nije mogao da pomogne!
 

nazad