Iz novih knjiga

Slaven Radovanović

NIJE BILO SUNCA

(Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović”, Valjevo, 2010)
 

1.

Ono što sam doneo od oca posle njegove smrti, iz planinske zabiti s krajnjeg severoistoka zemlje, bila je gomila knjiga i neke sitnice kojima sam samo ja pridavao značaj. To sam dopremio vozom do varoši, na zapadu Srbije, u kojoj sam tih godina živeo.

Osim knjiga šahovskog sadržaja i knjiga o lekovitom bilju; doneo sam omanju kartonsku kutiju s fotografijama, ostatkom njegove prepiske s nešto dokumenata. Verovao sam da ću u svemu tome otkriti uzroke očeve iznenad­ne smrti; bilo kakav, i najmanji trag o poslednjim danima njegovog života.

Kako je počelo to s njegovom smrću? Javili su mi, sa više meseci namernog zakašnjenja, iz grada gde je živeo u drugom braku, da je uhapšen. (Maćeha je otezanje opravdavala željom da spreči moj eventualno kobni korak.) Za­tim, posle nekih desetak dana, da se nalazi u zatvorskoj bolnici teško boles­tan; a posle nekoliko nedelja da je pušten kući. Od tada, biće da je protekao mesec najviše dva — dobio sam telegram o očevoj smrti.

Ništa nije moglo da me uveri u to da su pasji sinovi nevini. Pacovski nakot. Ta smrdljiva samoupravna policijska ološ pustila ga je na slobodu kad se uverila da umire.

Doputovavši kod maćehe shvatio sam da ona, a i ono malo prijatelja što ih je otac imao, skrivaju od mene prave uzroke smrti. Tokom prvih nedelja nes­reće bio sam ljut na njih, a onda sam se pomirio s činjenicom da se tako drže usled ogromnog straha. U razgovoru s njima, osetio sam kako im nešto nerazumljivo, potmulo, izbezumljeno strahom, izbija kroz zenice.

Eto, tako je to počelo s mojim traganjem o očevoj iznenadnoj smrti. Ne go­vo­reći nikome ništa, posle nekih dvadesetak dana bio sam ubeđen da sam na pravom tragu. Istinu o tome, mislio sam, ispričaće mi očev prijatelj koji je svojevremeno proveo jedno leto s nama dvojicom u planini. Bili su nerazdvoj­ni drugari, približnih godina; vodili su nižerazredni šahovski klub u gradu gde su živeli. Taj očev ispisnik bio mi je jedina nada i reših da ga potražim na kućnoj adresi.

Na otškrinutim vratima, pripetim lancem, dočekala me je polovina podbulog bledog lica starije žene, retke i umašćene kose. Jedva sam razumeo njen ša­pat: Pretrnuo sam — čovek koga sam tražio nedavno je umro. Kad je čula čiji sam sin i šta želim — munjevito je zalupila vrata i okrenula ključ u bravi. Sudbina Elezovića, čoveka koga sam tražio, bila je slična očevoj. Nekoliko dana posle očevog hapšenja iznenada je preminuo. Imao je, kažu, slabo srce.

*

Stvari koje sam dovukao vozom ležale su danima u velikim kartonskim kutija­ma na terasi. Knjige o bilju i šahu poređao sam u uglu sobe. Nisam mogao, nisam imao snage da ih dodirnem. Tako je to trajalo mesecima posle sah­rane — stvari na terasi uporno sam obilazio a želju da prelistavam njegove knjige nisam imao.

Jedino tu malu kartonsku kutiju s njegovom prepiskom i s još desetak foto­grafija... Nju sam stalno otvarao. Primakao sam je bliže krevetu i svakog jut­ra, čim bih otvorio oči, podizao bih s poda tu kartonsku kutiju od obuće zaga­sitoplavog poklopca. Kutija je imala na jednoj strani, sada već besmisleno i nepotrebno, fotografiju crnih poludubokih cipela, koje je trebalo da obuje onaj koji je već mesecima bio mrtav. I tako je to isprva bivalo sa tom kuti­jom: zurio bih u taj par cipela kao da su one trebale da mi daju neki odgovor. Onda bih, konačno, podigao njen modri poklopac i stao da pretražujem njenu nutrinu. Bio sam sav pod utiskom blagog zapaha ustajale požutele hartije: činilo mi se da sam pred ciljem. Ali me je taj doživljaj brzo napuštao; i očaj je polako i nezadrživo rastao u meni. Sve mi je u toj kutiji bilo odavno poz­nato. Šta ja to zapravo tražim, bilo je pitanje na koje nisam imao odgovor.

Donoseći je ovamo polagao sam veliku nadu u nju: da čim iz nje sve pažljivo pročitam, da će mi i očeva sudbina biti jasnija. Ta nada je bila strašna, ogromna kao žudnja. Ni sam ne znam koliko sam puta pročitao, jedna te ista, pisma iz njegove zaostavštine. Gorčina nezadovoljstva sobom nije me ostavljala na miru. Na užuteloj hartiji nije bilo novih podataka o onome što ja već nisam znao. Ali ja sam ih, zaslepljen, čitao i čitao; đavolski uporno, između redova tražio neki smisao — i tako danima i noćima.

Jedino taj prokleti vašljivi sudski dokument koga su sluge onog vepronje s gronikom ispisale: zbog čega je priveden, osuđen i na koju vremensku kaznu zatvora. Taj posrani dokument te posrane vlasti, uzrok besa koji mi danima i noćima nije davao mira, svedočio je o njegovom tužnom kraju i o njihovoj zverskoj pobedi nad jednim starcem. Ali ipak, ili se to meni samo činilo, govorio je i o njihovom bednom strahu. Bio je otkucan u velikoj žurbi, sman­drljan na providnom pelir-papiru s obe strane, na nekih desetak strana. U tom pacovskom dokumentu, pod stavkom U obrazloženju vrvelo je od laži i izmišljotina koje su mogle jedino da svedoče o tome da je onaj ko je sas­tavljao optužbu imao strah od ljudi. Sudeći po onome šta je ocu uzimano za zlo, ispadalo je da optuženom starcu za malo nije uspelo da sruši njihovu govnarsku državu posle Ćopilove smrti. Ali, isto tako ti vidljivi tragovi žurbe, na smandrljanom dokumentu, mogli su da svedoče da je tih dana bilo i na hiljade sudbina sličnih očevoj.

Uz taj posrani, vašljivi dokument bile su priložene i dve lekarske dijagnoze. Jedna, iz Požarevačke robijašnice, upućivala je na lekarske preglede uhapše­nog, starog šezdeset i sedam godina. Druga, od civilnog lekara specijaliste imala je dijagnozu o ubrzanom procesu kancera prostate. Sudeći po datumi­ma lekarskih izveštaja i danu izlaska iz zatvora — srpske sluge Staneta Do­lanca pustili su ga s robije da umre kod kuće.

Eto, to je bila jedina nepoznanica o samom kraju očevog života koju sam ko­načno saznao i koja je budila erupcije besa zbog njegovog poraza. I na njega sam bio ljut: kako je sebi mogao da dozvoli da ga ti govnari, posle tolikih godina, na smrt stignu!? I to njega koji je sve znao o njima i o njihovoj je­benoj kliki na vlasti. Stigla su ga ta trikleta kopilad iz pakla! Njega koji je godinama upozoravao svog dečaka kako da se pokriva kad sluša i govori o politici komunozlodeja; od koga je taj dečak naučio kako da čuje, od drugih, istinu o tiraniji; ili znanje o govoru u mraku, o zatomljenoj istoriji i goveda­rima koji tvrde da je jedina istorija od četrdeset i prve, pa i takva vrvi od nji­hove patološke laži. Oče moj! Šta si uradio!? Kako si pogrešio!? I, tada bi me suze zaslepile. Znoj bi mi pljuštao s čela a kosa očas bivala mokra. Ono ma­lo što sam video u tmini sobe, i što je pratilo moje misli o davnom, minulom i neumitno prošlom, topilo se, spirano suzama. Oče moj, mucao sam u tmini, ne mogu da podnesem na ovaj način tvoj poraz! Oče moj, zašto si im do­pustio!? Pobedile su te duhovne ništarije, slepe i gladne sluge jedne lešine! I tada, u mraku, kao da leži pored mene u krevetu ali ga ne vidim, čujem samo njegov glas. Kao što ne postoji sin koji ne prepoznaje glas sopstvenog oca, tako i ja čujem očev glas iako ga ne vidim: Gotov je, samo njegovi paceri če­kaju zgodnu priliku da to objave.

Obično bi bes, kao erupcija, buknuo u meni noću – u gluvo doba i u nesanici. Tako je bivalo za prvih meseci čim sam saznao za njegov kraj. Jedino nisam znao da će toliko dugo trajati – a trajao je. U besu gurnem s kreveta ostatke njegovog života u onoj kutiji. Potom ugasim svetlost lampe i stanem da zurim u tamu. Isprva, u sobnoj tmini pokušavam nešto da nazrem, za nešto da se uhvatim. Mora da postoji neki viši smisao i promašenog života? Ništa drugo ne može da mi padne na pamet, samo to: Bio jednom jedan kraljev oficir. Promislom Božijim, iz mora ništavila, podaren mu je život. Ali zašto je taj život, Gospode, zašto je takav bio? Ne mogu da se pomirim s činjenicom očeve smrti. Zato i tragam za smislom onoga što mu se dogodilo.

Skroz preko tame, koja se prostire od zenica duboko u noći, izranja ljubičasta pruga svetlosti: druga obala mog života i sva njegova maglovitost koju nazi­vam sećanjem. Sećanje, moje sećanje! Ispričaj tu priču pre nego što ona iš­čezne sa mnom!
 

nazad