Iz novih knjiga

Vladimir Radić

PRVA AVENIJA

("Alma“, Beograd, 2011)
 

Promicali su farovi automobila. Bilo je veče, mrak se spuštao. Mora da je skrenuo negde gde nije trebalo, mora da je otišao na neku pogrešnu stranu. Možda tamo gde se gradilo. Ili u nekoj od onih malo poznatih, uskih ulica kojima je išla zaobilaznica.

Pošli su na večeru u drugi deo grada – Laura i on. Čuo je za to mesto, rekli su mu da je dobro i da nije previše skupo. Hteo je da joj ispriča tamo, za večerom, ali počeo je pre vremena, na pola puta, ona je zapitkivala, nešto je naslutila, osetila, on je vozio, pričao je, nije pazio kuda idu - negde su zalutali.

Stao je, parkirao sa strane, uz ivicu puta, da završi s tom pričom, da vidi.
"Miki se povukao", rekao je Lauri kad je ugasio motor.
"Šta to znači?"
"Znači, Miki više nije šef."
"Ne to, nego za tebe. U tvom slučaju."
"Šta znači u mom slučaju? Pisali smo zajedno ono obrazloženje. Možeš misliti šta bi to moglo da znači u mom slučaju. Nisu oni ludi."
"Obrazloženje? Kakve veze ..."
"Zbog njega se povukao, zbog tog obrazloženja. Isplivali su svi argumenti protiv Uprave, ono što smo stavili na papir. Svaka reč. Sve ono protiv. Sve je to objavljeno."
"Kako ... isplivalo?"
"Kako ...", govori Filip. "Novinari ... iščačkaju oni takve stvari. Šta ja znam kako. Izvuku ono što im treba ... otkriju. Nekako saznaju."
"Znala sam ja, naopako je to što ste vi pisali. Nije trebalo tako. A opet, s druge strane ... taj papir ... On je bio kod Mikija, zar ne? Nije on bio kod tebe. Nisi ti ... Šta ti imaš s tim?"
"Miki je i preuzeo sve na sebe. Celu odgovornost."
"To je dobro. A ti? Morao si nešto da im kažeš?"
"Ne, ništa. Čim je Miki ponudio ostavku oni su je odmah prihvatili kao da su jedino no to čekali. Završili su sastanak, nisam ništa stigao da kažem. Niko me ništa nije pitao. Rekli su da se sve drži u tajnosti dok oni ne izađu sa saopštenjem o tom slučaju. A dotle – ni reči. Nikome ništa."
Laura izvadi cigarete i upaljač. "I to je dobro", reče.
"Samo ... nije to još sve gotovo. Nije to za mene stiglo do kraja, to s Mikijem. Posle su ... Bio sam pozvan kod direktorke, nasamo."

Laura se ukoči. Ruka koja je pošla da zapali cigaretu zastala je u vazduhu.

"I tako ... ponovo idem gore, na zadnji sprat. Hodnik dug ... čekaju me teška masivna vrata. Primiću se svakim korakom."
Laura sklopi ruke na usnama.
"A onda odjednom – olakšanje! Neću ja čekati da ona kaže meni ... Šta da čekam? Ne! Rečiću ja njoj prvi! Šta mogu da izgubim? Svoje lance? Odjednom žurim hodnikom, strah nestao, nema ga više. Gotovo trčim. Da se sve to što pre završi. Odmah! Sada!"
"Šta ... ti", zamuca Laura. "Nisi valjda i ti ..."
"I, ako jesam?" reče Filip. "Je li to najgore?"
Laura gleda uplašeno.
Filip onda tiše, mirnije: "Za to vreme, dok se ne nađe nešto drugo ... možda i bolje, negde ... ti ćeš biti ovde, zar ne? Bićeš?"
"Kako ..."
"Za mesec-dva, pola godine ... Dok se ne nađe nešto drugo."
"Ti nisi ..."
Filip gleda to napeto lice, tu cigaretu koja nije pripaljena, taj vrh cigarete koji podrhtava. "Još ne", reče. "Sutra ... sutra je gotovo. Sutra više nema nazad."
"Sutra?"
"Rekla je - još jedan dan. Telefonirala je kad sam ušao. Pokrila je slušalicu rukom, bila je kratka, rekla je svoje i gotovo, doviđenja. Ostavila mi je taj jedan dan. Do sutra."
"Ti znači nisi ..."
"Ne, još nisam."

Ćutali su. Laura je pušila. I on uze cigaretu. Zapali. Povlačili su dim za di­mom, duboko i brzo.

"Neko je rekao nešto što je nju naljutilo. Odbrusila je – nisam ja tvoje srce. Neka se zna! Onda je pokrila slušalicu i razgovarala sa mnom. Kratko. Par rečenica. A tamo na drugom kraju ... mogao je biti Miki."

Laura ćuti. Bila se smrkla i Filip presta.
Filip upali motor i vrati se nazad, prema centru.
Znali su za nekoliko restorana tamo, u centru – nisu bili jeftini, ali nije se moralo lutati.

"Šta je – tu je", reče Laura kad su seli i naručili nešto što su još mogli da plate.
"A ti? Bila bi ti tu ... Zar ne da bi bila?"
"Bila, bila ... Šta to ima ... Nego, meni tu nešto nije jasno."
"Nije jasno ...", ponovi Filip zamišljeno. "Da, zaista nije. A i kome bi bilo? Ona je bila prva. Bila je brža. Ponudila mi je Mikijevo mesto. Kome to može da bude jasno?"
"Kako? Šta? Ti ...", trže se Laura. "Pa to je dobra vest", reče, sve još u neve­ri­ci.
"Dobra vest?"
"Što ti odmah ... Pa to je jako dobro! A ti tu nešto … Ja mislim … " Laura po­če da se smeje, odmahuje glavom. "A opet nekako, nije mi jasno šta tu ima - do sutra. Mangup si ti. Znaj da jesi. Pravi si mangup!"
"Ne stvrano, istina je. Imam vremena do sutra."
"Takvo mesto, a ti ... Uplašio si me. Baš si me ... Nemoj više tako! Već sam pomislila ... Šta do sutra?"
"Nisam joj još ništa rekao."
"Kako ... nisi?"
"Zbunila me tim svojim ... Tom ponudom. Očekivao sam ... Iznenadila me je. Ko bi to mislio? Kao da bi neko mogao ... Zbunila me. Tako je to ostalo do sutra."
"Znači - novo mesto."
"Njegovo mesto! To ti je Uprava. Dobro, kaže direktorka, razmislite do sutra. Do sada ste radili kako treba, očekujem da tako ostane i ubuduće. I gotovo. Završen razgovor."

Servirali su im i oni su počeli s jelom.

"Na kraju kaže, nemojte računati na neku platu veću nego što je on … nego što je on imao. Ja ćutim, ne znam šta ... Šta da mislim? Mikijevo mesto ... Kao da ja ... A ona opet misli ja tu nešto ... Neka plata. To se zna, reče na kraju."
"Dobro, onda ćeš prihvati sutra. Ujutro pravo kod nje i prihvatiš."
"Kako ... prihvatim?"
"Tako. Kažeš – prihvatam. Možeš ti to", reče Laura glasno, odlučno. Onda tiše: "Filipe, takva prilika ... A plata ... Neka ona misli – ti tu nešto zbog plate. Nije to ni tako loše. Neka ona misli. Dobar si ti, trebaš ti njima. Vidiš koliko im vrediš. Kakvo su ti mesto ponudili. Možda plata i jeste manja nego što bi trebala da bude. Ima tu nešto. Možda bi i mogla biti veća. Ali opet ... za početak."
"Kakva plata? Kakvo mesto? Mikijevo? Da prihvatim Mikijevo mesto? Zar bi ti... ti bi to prihvatila? Izgurala bi Mikija? Svog starog poznanika, gotovo prijatelja? A zajedno ste sve to pisali! Sve ste vi to zajedno ... Nije on sam..."
"Prihvatila bi, što ne bi? Dobro bi nam došlo. Niko njega nije izgurao. On je sam ... Povukao se. A što se povukao? Ako nešto u Upravi nije valjalo, što on to onda nije popravio? Ako treba, ti hoćeš! Jesi li to ti pustio da nešto procuri? Nisi! Jesu li kod tebe bili ti papiri, ona prepolovljena rolna? Ne, nije bila! Petljaš li ti nešto s nekom novinarkom? Ne petljaš! Jesi li ti ženskaroš? Ne, nisi. On je taj! Nije on tek tako podneo ostavku. Ima tu ... ko zna čega. Kako on njoj samo – srce moje. Bolje za njega tako, nego da oni nešto istražuju pa da se tu ko zna šta još otkrije. Ko zna koje klupko odmota. Ovako je za njega najbolje. To je još i najmanje zlo. Provukao se on."

Došlo mu je da ostavi tu večeru, to jelo koje nije imalo nikakav ukus, koje nije mirisalo ni na šta. Da ustane, digne se, izađe iz tog separea, te kafane, tog restorana, da izjuri napolje. Ali, uzdržao se, jeo do kraja, popio espreso, zapalio jednu, na kraju platio, i odvezao Lauru kući.

Malo su posedeli u autu, ona ga večeras nije pozvala kod sebe - nije mu bilo krivo, i onda se odvezao kući.

Upalio je radio i slušao muziku. Hodao je gore-dole po sobi.
Kada su ga zvali, ko je rekao da ga zovu na sastanak? Ko je to bio? Šef, sadašnji šef? Budući? Sadašnji je i budući?
Napipa novčić u džepu. Prevrtao ga je na dlanu, vrteo između palca i srednjeg prsta, obrtao oko kažiprsta. Pismo, glava.
A da on odluči? Da ga baci – i kako ispadne?
Izvadi novčić iz džepa – neka odluči!
A šta je šta?
Glava ... ako ispadne glava onda ... onda neće, ako ispadne pismo - hoće.
Znači glava je – neće, pismo – hoće.
Kako počinje? Kojom stranom? Šta je gore, a šta dole kada bude bacao?
Vratiće novčić u džep i ponovo ga izvući. Neće gledati šta je gore ni šta je dole. Onda će ga baciti.
Neka bude kako bude – mrmlja novčić.
Vrati novčić u džep, izvadi ga gledajući u stranu, mimo njega, namesti ga kažiprstom na vrh palca, odbaci u vis. Kada je poleteo pogleda gore, dočeka ga dlanom, prevrnu na nadlanicu druge ruke – glava. Neće pristati!
Odahnu – neće pristati.
Znači tako, ima da im kaže – ne! Ne i gotovo, tačka. Tako je najbolje. Najlakše nije, ali najbolje jeste.
Dobro, lepo, ali koliko je trebalo biti bacanja sve zajedno? Tri, pet, deset? Nije rekao koliko. Samo jedno? Trebalo je prvo reči koliko bacanja. Prvo se kaže koliko – onda se baca.
I koliko se obično baca?
Obično tri puta – kaže novčić. Neparan je broj – ne može biti nerešeno. Ili jedno ili drugo.
Dobro, onda neka bude - tri puta.
Ponovo stavi novčić na palac, na nokat, baci ga visoko, novčić se prevrnu nekoliko puta u vazduhu, dočeka ga na dlan, postavi na nadlanicu – pismo.
I još jednom baci – i ponovo pismo!
Znači – prihvatiti. Tako je ispalo.
 

nazad