O knjigama

Dušan Stojković

ŽEDNE METAFORE SVETLOSNIH PESAMA

(Dušan Čolović: Mleko jezika, Centar za kulturu Mladenovac – "Šumadijske metafore", 2011)

Dušan Čolović je sasvim osvojio kratku pesničku formu. Njegove pesme u poslednje vreme nalik su na produženi haiku. Poštujući čuveni poetički zahtev Ive Andrića iz poetičkog eseja Razgovor sa Gojom – "Zbijaj! Gušće! Ne tkaš sito!", Čolović maksimalno zbija svoje pesme. Pritom on ne ide u drugu krajnost. Ne dopušta haikuu da "proguta" njegovu pesmu tako što bi je stesnio više nego što je potrebno. Čovek je jednako smešan i u preširokoj odeći i u onoj koja je tesna. Ne može se slobodno pesnički disati u tesnoj koži. Ona, stiskajući, guši. Postoji u našoj poeziji veliki broj pesnika koji nipošto ne znaju da kontrolišu vlastite pesme. One se tada ili preterano duže ili nepotrebno skraćuju. Pesma je kristal po sebi. Ona mora imati onu dužinu koja joj je prime­rena. Jednako je pogubno pevati olako i preoppširno kao i pevati sus­pregnuto i zadavljeno. Dušan Čolović je u nekolikim poslednjim knjiga­ma odredio svoju meru. Ona je upravo ona koja najviše priliči njegovu pesništvu. Njegove pesme su poput seva, poput bleska, poput figure u vazduhu nacrtane mačem. Sadrže epi­fa­nijski udar. Pesničke su minijature koje plene lepotom, ali i dubinom pevanog. Pravi kripto­grami i srca i uma. I duše nadasve.

Obasjani svetlošću jezika ("Pred božjom veličinom"), presvučeni u svetlost ("Iz kremenih sećanja"), njegovi stihovi i jesu sama svetlost jezika. Jesu to na nekolikim ravnima. Najpre na leksičkoj. Čolović odavno već – prepoznatljiv je po tome – jednako uspešno zna da "aktivira" arhaičnu (najčešće u žitijima i starim srednjevekovnim duhovnim tekstovima upotrebljenu), kao i novoskovanu reč. Bogatstvo leksičke ravni ilustrovaćemo nekolikim primerima. Navodi­mo prvo arhaizme: bitije; molestvije; mrklina; proslovljenje; roždenije; slavoslovlje. Zatim, (potencijalne) neologizme: voždovati; glasje; zidnja; knegovati; krsnoputni; munjost; okroviti; omoćiti; osanjivati; osretenjen; osteniti; poželica; prozorivati; ratiti; rodogostujući; rumenje; svitni; svojište; skitni; snomeđe; srcati; tajnovati; uvetriti; unoćiti se; uprahan; čumlje; šum­lje; šumovati; šumovenčani.

Nekolike reči-teme mreže Čolovićevu zbirku: sećanje; rodoslov; samoća; svetlost; zora; du­ša; vreme; list; gnezdo; vatra; prah; pero; krik. I jedan pridev, takođe: čitljiv.  

Svetlosne su i metaforičke i metonimijske, metaforičko-metonimijske ma koliko to paradok­salno zvučalo na prvi pogled, ne retko i sinestezijske i oksomoronske u biti, sintagme: jasno­vidost / proticanja beskonačnosti ("Iz kremenih sećanja"; dubina sintagme seže do oksimo­ronske tvrdnje po kojoj je beskonačnost – ona koju logički gotovo ne možemo ni pojmiti – jasnovida); pepelu vremena ("U službi"); žitna čitanka ("Hoće li"); usnama / žednih metafora (Isto); žar misli ("Beseda na gori"); sanjivim pucnjem ("Gavrilo Princip"); miris neba ("Pret­prazničko veče"); zaključanim očima (Isto); zapljusnute snove ("Žeđah neprestano"); gladne ljubavi ("Nezasićen"); mirišljavu tajnu ("Pitomina"); pešači mesec ("Mesečarenje"); mlekom jezika ("U proticanju"); stresamo tišinu ("Ćutljivo sretanje"); rudnik snova ("Iskop"); zlato tame ("Budnost tajanstva"); glad vremena (naslov pesme); zažmurilo nebo ("Nevidljivo pero"); ore mrak ("Omoćila"); lavinom šapata ("Uvetri pesmu"); zagrljaju tvrdom ("Na pogašenom ognjištu"); disanje Roda ("Kroz svakodnevicu"); vatra pesme ("Nov opažaj"); obrvom sunca ("Zalogaj"); utrobi zaborava ("Pretražujem"); visinu svetlosti ("Ko to može").

Svetlost nas kupa i iz pregršti pamtljivih i dubinskih pesničkih slika Čolovićevih pesama: Unosim ga / Iz nebrisanog vremena / U nebrisanu pesmu ("Nebrisano vreme"); Mladi voj­nici / Padaju nice / Dubeći grobove ("Princip"); Zapepeljen / Uzdiže se vek nad vekom ("U buci sveta"); Jedan list / Da prekrije svet ("List koji ne odleće"; treba obratiti pažnju na oči­glednu – oksimoronsku nesumnjivu - hiperbolizaciju); Goreći životom / Sve žeđi sam popio ("Žeđah neprestano"); Vraćam se / U naručje / Sopstvenog krsta ("Vraćam se"); Umesto jabuke / Uberi dah Gospodnji ("Uberi"); Posekla sećanja / U zarđalom vremenu ("Nese­ćanja"); Čuj kako govorljivo lišće / Oblizuje jezik planine ("Nadpevavanje"); Kosmički smo jecaj / I rana prirode ("Milost"); Sa vimena iskona / Preliva mleko dana ("Nemuženo vreme"). Nekolike slike su nesumnjivo gnomske: Treba govoriti / Tako da nas / I nerođena deca čuju ("O nerođenima"); Sveta tišina / I na nepisano / Odgovara ("Razgovor tišine"; cela pesma; kripto haiku).

I same pesme – posebno one "zgusnute" – svetlosni su grumen, sama žiža lirskog, preobra­ćena u žar-pticu. Navodimo nekolike:

U pepelu neba
S osmehom svetline
Zanoćile
Zvezde padalice ("U mrklini");
 
Posejane reči
Pri prvom buđenju
Osunčane
Izbijaju na licu ("Duhovna vedrina");
 
Zasej svoje seme
Ubiraćeš
Svežinu večnosti ("Zasej");
 
Duša mi peva
Mapom srca
Obmotala globus ("Sa naše uzvišice");
 
Sazdan od Reči
Samo jedno sam Slovo ("Različitost");
 
Bože, kako da pronađem put
Da se sve Tvoje
Svetlosti dodirnu... ("Naknadni sjaj").

Dušan Čolović unosi u pesme razgovorne pokazne zamenice tipa ovaj / ova. Sporadično se služi unutrašnjom i "slučajnom" rimom. Zvučno bogati svoje stihove mnogobrojnim i efikasnim aliteracijama i asonancama. Navodimo samo dva primera poetski uspešno uzvitlanih alitera­cija: Veče gubi vid nad svodom ("Pretprazničko veče"); Nek peva plamen / Prasku pohvale ("Pisano na prašini"). Rodoljublje fluidno unosi u poeziju; nema nikakvih gromopucatelnih, lažnih patriotskih stihova. Pevajući sloboduje; slobodareći peva. Čolović zna da spari duhov­no sa emocionalnim, realno sa metaforičkim, javno (pridev izvodimo iz imenice java) sa sno­videlnim. Pesnik slobodno menja govorna lica. Ne dopušta da ga išta sputa. Svaka njegova pesma – i pored toga što je majstorski uzidana u arhitekturu same knjige koja celina iscezilirana jeste i pored nedeljenja na cikluse koji bi je nepotrebno parcelizovali (Razno­glasje – pesme date u originalu i prevodu na engleski jezik; njima se dokazuje da je naš pes­nik "eksplodirao" i u drugim sredinama i postao prepoznatljivo pesničko ime i van granica poezije u kojoj stvara – očekivano su izdvojene i njima se ova dragocena zbirka okončava.

Pojava ove knjige uverava i najokorelije neverne Tome kako je pred nama stamen, jezički izbrušen, misaono nadahnut, izgrađen, zreo pesnik. Pravi trajnik srpske lirike..
 

nazad