O knjigama

Spasoje Grahovac

ZA BOLJE ODREĐENJE JEDNOG KNJIŽEVNIKA

(Ivo Munćan: Okruglo oko, Biblioteka "Branko Radičević", Žitište, 2011)

Ivan Munćan se odavno odredio kao žanrovski najsvestraniji i stvara­lač­kim opusom najplodniji književnik srpske dijaspore. Što u Srbiji, svojoj matičnoj zemlji, koja je čest tematski okvir njegovih dela i ljubavi, nije do nedavno bio dovoljno poznat, kriva je naša višegodišnja nemar­na kultura i politika. Da je bilo više interesovanja samo za temišvarsko književno podneblje, naša nacionalna literatura bi bila dosta bogatija. I pored takve nebrige književnost srpskog naroda u Rumuniji dala je srpskoj literaturi više nego mnogi gradovi u Srbiji sa nekoliko puta broj­ni­jim stanovništvom. Tek odnedavno se ta književnost nešto više u nas čita i dobija mesto koje joj po kvalitetu pripada.

Ivan Munćan se književnim radom neprekidno dokazuje. On je uzorni pisac, član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja književnika Rumunije, ugledni profesor univerziteta, poznati radnik u kulturi i u društveno-političkom životu temišvarskih Srba, i – istinski intelektualac. Njegova zbirka pesama "Okruglo oko" svojim sintagmatskim metaforičnim sklopom pretpos­tav­lja poetske i poetične okvire autorovih stihova.

Stihovi u "Pesmi i telohranitelju", prvoj u zbirci, nekoj vrsti uvodnika, ukazuju nam da su njegovi poetski prvenci bili dobro prihvaćeni u književnoj kritici, ali su vremenom, nepothranjivani pažnjom i interesovanjem čitalačkog miljea, i nebrigom autora telohranitelja, gubili prvobitnu cenu.

Sličan značenjski figurativan sklop imaju gotovo sve pesme u prvom ciklusu ("Zamagljena svakodnevnica"). Već u prvoj pesmi pesnik peva o sudbinskoj datosti ljudskog života, u kome je sve determinisano i sve ima iste ili slične etape u kompoziciji postojanja i nestajanja. Pesnik je svestan večite ljudske nemoći u suprotstavljanju zakonitostima kosmosa. On he­ra­kli­tovski gleda u tajne i dubine života, u kome na jedno isto mssto ljudska noga nikada ne može stati.

Pesnik nedeljivost monada srca daruje ljubavi i okreće sreći. On se nada da će ga Bog pravedno udomiti, da će mu Božija volja rastočiti zebnju i zgrejati veru. S tom nadom i ube­đe­njem je poetski izrastao u afirmisanog stvaraoca. Njemu, kao velikom prestabiliranom piscu i intelektualcu, smeta lična i društvena teskoba, zbog čega često pada u meditacije u kojima traži načine i sredstva za Frojdovsko "čišćenje odžaka", za zagrljaj razdešenih duša. Takve književnost može da uzme za ruke i da ih izvede sa izlokanih puteva.

Za Ivana Munćana svet je transcedentalan i u njemu carsko nebesko mogu zadobiti samo oni koji se drže morala, rada i reda. Ostali mogu proći kao ono pleme u Arabiji, o kome je pisanu reč ostavio francuski književnik i sociolog Šarl Monteskije u "Trogloditima", koje je živelo u nemaru i haosu, s ključevima ubijanja, sve dok nije stiglo na rub propasti, gde im je neki njihov hazarski rasap oči otvorio.

Ovaj književnik društvene razlike, uzdignuća i padove objašnjava društveno-političkim faktori­ma i moralnim naznakama. Srce treba stalno čistiti jer iz njega potiču misli, osećanja i volja. Ko ispusti prave smerove i put, teško saputnike stiže i tamu prokida. Nikad u svetu nije bilo toliko Erida i njenom rukom bačenih jabuka kao danas. Ograničiti sebe je u takvim situaci­ja­ma izobilje, kaže Lao-ce, osnivač taoizma. Treba negovati bdenje za pravilnu ravnotežu izbo­ra i duha.

Ivanu Munćanu književnost je putir nesite radoznalosti. Njegov savremen i posve savršeno izgrađen pesnički jezik pun je neobičnih i dobro nameštenih enkodiranja koja pretpostavljaju visok nivo dekoderovog predznanja i sposobnosti.

Pesma "Petogodišnje doba" pokazuje sliku ljuljkavog i vrtoglavog sveta kome su "svi kantari otkazali poslušnost" i koji je "ogrnut ledenom mantijom straha". Onaj ko nije osetio snagu i pretnju životnih oluja, dočekaće da mu "pčele urlaju mozgom i ptice grabljivice ržu u očima". Taj će "u sparinu do grla zagaziti" i takav "srljati grlom u bodež". Zato sve u životu treba oku­si­ti i iskusiti. Neiskusni i čedni ni u ljubavi, najčešće, nemaju siguran i smisaoni smer. Uza­lud postoji linija zajedničkog u društvu ako je ona zarasla u ravnodušnost i ako je hime­ra­ma skri­ve­na, ako se nalazi na razmeđi nespojivih bića.

Pesme Ivana Munćana izazivaju u čitaocu vatromet asocijacija. Pesnik ima "okruglo oko" koje gleda na sve strane. Ono ne vara, ono u mraku nazire i vidi, ono naslućuje izlaze i iz apo­ka­lip­se. On je, upravo, moderni apokalips prirode, koji pesmom otresa prašinu i rasteruje i po­diže maglu. Autorova priviđenja su ponekad odsjaji mutnog sjaja, ona su slika traganja i me­ćava, raskrsnica i kala, iskrzanih besposličara i obrđalih uličara, bušenja mraka i prikaz us­nu­lih i umornih leventi; ali ona su puna i sporednih izlaza mamurluku onih čija pevanja, dok "uličarke tuguju što kiša lije", mnogoljetvijem paraju mrak. Oni, sa kameleonskom naukom i na­vikom, na kraju, spaze da se nalaze na "otpadu istorije". Pesnik prepoznaje njihovu mi­mik­riju koja često uspeh sustigne, ali i paniku pali. Takvima su upućene autorove otrovne strele. Ti grozničavi i kojekakvi egzorcisti i konvertiti, karijeristi i hipokriti, pobrkane protuve i sko­ro­je­vi­ći "drže se za Boga svojom bezbošnošću" (kako Marsel Prust za takve kaže). Ta sistemska, blazirana i oljuštena inteligencija, ti "tkači duhovne paučine" (Ćuro Šušnjić), koji na život gle­da­ju epikurejski i hedonistički, nalaze se na oštrici pesnikovog pera. Oni u upaljenoj panici, u opštoj duhovnoj suženosti i uskomešanosti jure "glavom bez obzira, s jastukom pod miškom, s televizorom na ramenu, sa psetom u naručju..." urlaju besomučno i besne u "ergeli ništavila". Beskraj ne živi u jedinki, njega samo priroda poseduje.

Ivan Munćan rado šparta paralele između "nekad" i "sad". Ono što je gledalo i htelo njegovo užagreno oko, srcem je hranjeno i vođeno. Pesniku, oštrovidom i akribičnom, smetaju koje­kak­ve društvene fatamorgane i krivotvorstva.

U odeljku "Nestrpljivo vreme" prolaznost, kao bitna pesnikova preokupacija, žvaće i melje prostor, skraćuje lutanja i uznemiruje strpljenje. U životu niko nema dva sunca i niko nije sigu­ran šta će sutra biti... Zna se samo ono što je bilo i unekoliko ono što se danas dešava.

Pesnik lamentira nad vremenom u kome je po čarolijama krstario i gde mu je sve, manje-više, bilo na dohvatu oprosta i zaštite. Priroda je udešena voljom sudbine, po volji Božijoj, čije se blagodarje zloupotrebljavalo. Iz ćupa hrama Svemogućeg uzimano je i šakom i kapom, sve dok mu se dno nije videlo. Na kraju, tada, kameleon "odabra da se priključi vladajućoj partiji".

Pesma "Priča o izboru zanata" je jaka aluzija na ljudske karaktere i na njihovu ukorenjenu ravnodušnost prema radu i moralu. Da je pesnik, kao Milorad Mitrović u pesmi "Lavlje car­stvo", produžio svoje stihove u slike rada Božijih birača zanata, obilazeći ih, osnovnu ideju pis­ca obeležile bi frapantne pojedinosti. Pesma bi tako bila bolja satira na ljudske naravi. Pod nasipom lenstvovanja davi se savest, u mrklom mraku čovek ne vidi i ne naslućuje purpur zore. U zgusnutim mislima ovih metaforičnih stihova sažet je pesnikov sugestivni i filozofski pog­led na život, njegov agnostički aditon.

Ivan Munćan, kao turski pesnik Mesihi (koji peva: "Jedi, pij i uživaj jer će brzo proći ovo proleće"), kaže u svom "Azbučniku" sugestivno:

"Džakove vetrovitih cvetova nadmeno
Šakom i kapom prosipajte neštedemice".

Ljudi su nezahvalni, konstatuje pesnik koji drugima milodragim srcem sebe daje, a oni uz­dar­je uvežbano zaboravljaju:

"Kome beli šapat dadoh,
Okreće mi leđa...
...Na kraju iskrena nadanja se ruše".

Nepredvidljivost je čest motiv u ovim stihovima. Protivrečnost, nesklad, traženja, slučajnost, svanuća i ocvetavanja... i još brojni motivi i reči značenjske i intencionalne apolizacije ispu­nja­vaju pesnikove meditacije i preokupacije. Ono što pripada prošlosti, sve više se gužva i preliva u zaborav. Priče o Ćuri i Mili, o Temišvaru i sunčanim danima mladosti odišu lepotom mirisa koji se penje i u okomitu budućnost. Pesnik kori one koji hode po izlokanom putu i ukucavaju ekser u vodu, umesto u svoju glavu. Na društvenoj promaji nerada plamen sveća se povija i gasi, nostalgija budi, dok:

"Bele daljine igraju vrzino kolo
I vino u čaši mrzne", a
"Nema zvezda u tanjiru posnoga pasulja,
Ni među suvim šljivama i orasima,
Niti pod kandilom i ikonom slavskom;
Hristos će da se rodi
Prvi put od kada mame nema"

(iz pesme "Badnje veče u samoći")

U trećem odeljku ("Priče bez kraja") Ivan Munćan relativizuje autoritete i pojave u stvarnosti. A u njoj je sve moguće, ponekad dovedeno do apsurda. Usijane glave bezumno i bestidno režiraju život jedinke i kolektiva, ilindenskom grmljavinom peru i prazne ljudske mozgove. Pesnik, poput Emila Zole, Ralfa, Darendorfa i mnogih drugih pisaca "revolucionarne anga­žo­va­nosti" (Žan Pol Sartr), sumnja u dobre namere "stručnjaka za legitimizaciju" koji "podvaljuju istinu" (izrazi Ćure Šušnjića). Pesnik treba da je glas naroda, da brani etička načela, da pos­tav­lja pitanja koji drugi ne smeju postaviti i da otvoreno, ili figurativno, sugeriše pravi smer za pravedniji život. Sve se u svetu menja i lomi, sve obnavlja i nestaje, doteruje i narušava, "ruž na usnama i šminku šiparica osmeh skida", "neposlušni razdeljci" se svakog časa ob­lizuju i sve što se priča – ili je bilo, ili se nešto zametnulo i sazrelo, ili se naslućuje ("kao kad u zrnevlju pasulja gatare vide put pod mesečinom").

Izvanrednom kompozicionom i semantičko-figurativnom strukturom pesnik, uz brojna "mesta neodređenosti", ili uz stihove "neispunjenog kvaliteta" (izrazi Romana Ingardena), slobodnom umetničkom formom, i ne hermetično nego otvoreno (kako bi rekao Uberto Eko), odslikava sebe intelektualca i angažovanog poetu kome su poznati i bliski tokovi savremene poezije i umetnosti uopšte.

Pesnik rado raspresa rastočene i zagnate senke koje su mnoge ljude bunile i krunile, u nesan dovodile i u kafani raspričavale, često i do rađanja rumeni na istoku. U takvim nedoumicama i u bestragiji u jecaj su silazili dani, s ćutnjom koja je iz ličnog i opšteg "bunila izranjala", s pogledima u rašireno nebo koje je "iščetkalo sva ognjišta", zvalo sve "koji ga znaju slušati", opominjalo dobošare – nevide i surevnjivog oka, budilo zaturene nade i usnule zore...

Kada o Srbiji razmišlja, Ivanu Munćanu se uvek javljaju drage i sa retencijama slike srpske istorije i moći. Ima i tuge i nonsensa kada u bircuzima siromasi poručuju nove ture pića. Pesnik je izašao iz "nekog drugog života", kada je iako rasudnih sposobnosti, bio u rascepu moći i volje, ali se ipak borio da na trasiranom i prljavom putu "koraci ne utisnu trag". Brisanja iz skrušenog srca tih nezagorelih rastrzanih slika prošlosti za pesnika su uzaludni pokušaji i "ćorava posla". U davnom vremenu vrag nikad nije mirovao i na tišinu pristajao. Uvek je štektao silu i na zlo ljude navodio.

U poslednjem, četvrtom odeljku ponos je Ivana Munćana odveo na široko i plodno polje srpske književnosti. U njegovom "okruglom oku" blistavo i kao zvezde trepere i sjaje Rastko, Domentijan i Teodosije, kao i srpski književni velikani u viševekovnom trajanju srpske borbe za slobodu, sve do Miljkovića, Ivana Lalića i Brajkovića.

U poslednjoj pesmi (povestici) u zbirci ("Temišvarski sabor") Ivan Munćan je sabrao u Temišvar sve srpske književnike koji su doživeli lepotu toga banatskog obzora (Dositeja, Joakima Vujića – čija je majka Evrosina rođena u Sen Petru, Vuka Karadžića, Jovana Steriju Popovića, Branka Radičevića, Đuru Jakšića, Jašu Ignjatovića, Dušana Vasiljeva i Miloša Crnjanskog), sabrao u subotu da se u "Nedelji svetoj" pomole Bogu i dignu čašu Veličanstvu Temišvara. Ovom apoteozom, sa parenijskom, vinskom intonacijom, pesnik uslikava najlepšu fresku srpskom temišvarskom Božijem hramu, čija su saborna zvona uvek sabirala i čuvala srpski narod u Rumuniji.

U poeziji Ivana Munćana ima nespokoja zbog srpskom narodu zlih eumenida, ima i sumnje koja nadu zaleđuje, ali nema krikova bola i straha, nema uverenja da Arijadnin konac neće Srbe iz tartara izvesti. Pesnik je zapamtio i vreme koje je njegov narod trpeo kao poniženost i tminu, ali je bio i svedok decembarskih događaja 1989, kada su zgnječeni i spaljeni zli duho­vi. Brave onog lepšeg života u detinjstvu i mladosti njegove zene su nostalgično čuvale i gle­da­le. Bubnjeve onog što je stvaralo kakafoniju, njegove uši nisu htele. Na pretljive slike, na og­lušenje i na nerazumlje pesnik nije nikad pristajao. Ovaj književni i pedagoški srpski matador s prezirom je gledao ljude buhave kičme, kljakavog rezona i slepe povodljivosti. U nje­mu je, zatreba li, većala zdrava misao koju je hranilo čisto srce i ruke željne rada.
 

nazad