O knjigama

Ratko Božović

MOJA PESMA – TO SAM JA

(Jasmina Malešević: Jadi mladog anđela, "Asocijacija Ars et Norma“, Beograd, 2010)

Postoji Ovo je knjiga pesama u kojoj je dominantna ljubavna tema. Ova magnetična preokupacija naše pesnikinje našla se u središtu poetske opservacije o drami čovekovog postojanja. I što je najvažnije, Jasmina Malešević je na taj način potvrdila kreativnu zrelost, spisateljsku samo­spoznaju i poetičku samosvest. Štaviše, ova pesnikinja obznanjuje da je za nju poezija tako važan oblik životnog iskustva da bi bez njega njeno individualno postojanje bilo besmisleno, a proživljena egzistencija nepodnošljiva.

Ima se utisak da se ona pesmom oslobađa svojih opsesija i svojih teskoba ali, što je izuzetno značajno, ona svoju pesmu oslobađa od traumatizovanog životnog iskustva. Čini to majstorski kako bi u njenoj pesmi bila prisutna ne samo neprikosnovena suština pesništva već i suština bivstvovanja. Time se ona pokazuje kao osobena literarna ličnost koja svoju zagledanost u čudesni svet i svoju unutrašnju stvarnost preinačava u nadmoćne ritmove poetskog mišljenja, u originalne poetske slike. Tako je pesnikinja i našla put do vlastite pesme, do individualizovanog pes­ničkog govora i mišljenja. Njen lirski subjekt svedoči kako je snažna strast koja se našla kao pogon pesničke mašte, fantazije i invencije kroćena da bi došla do izražaja nepatvorenost lirske subjektivnosti i neponovljivost pesničkog doživljaja. Suštinski, to je forma autopoetičkih ispovesti. Zato se sa sigurnošću može reći da je autorka baš to što peva, to što je njena pesma. To je jedan od bitnih razloga što u ovoj poeziji ima toliko osećanja i sećanja, ali i mi­saonosti.

Pesnička zbirka "Jadi mladog anđela" deluje kao dobro sagrađen pesnički vrt u kome je sve na svom mestu, u gotovo savršenom redu. Dobro odmerena metafora i još bolja hiperbola čine da pesnikinja hoće više da saopšti nego da nagovesti. Ona je u svoja lirska opažanja utkala podsticajnu snagu darova poezije i kristalizaciju svojih promišljanja. U njenoj pesmi nikad ne preovlađuju najbolnija i najtragičnija ishodišta. Ma koliko da je ljubav prepoznata u neumitnoj prolaznosti, pesnikinja je ne svrstava u neutešne uspomene već je vidi kao tragove lepote anđeoskog bivstvovanja. Stoga nije neobičan ni naslov njene pesme: "Sve što kažem je ljubav". Ona je ljubavi sagradila pesnički Olimp.

U delu Kunst und Koexistenz Ernst Fišer saopštava da je za ostvarivanje čovekove celo­kup­nosti neophodan homo amatro, čovek sposoban da voli, dostojan ljubavi, koji priznaje ljubav, koji s nekim drugim želi da postane jedno, koji putem čulnog, duhovnog, umetničkog zajed­ništva stvara čovečanstvo i sagledava svoju beskonačnost. Na ovaj način, on prihvata svet ne kao posedovanje, nego kao "postojanje". Očigledno, homo amatro snažno bi podupirao život izvan uspavljujuće ravnodušnosti i trivijalnog svakodnevlja. On bi podsticao i puteve samo­ostvarivanja, izgradnju sopstvenog ja. U kolopletima ljubavi, u intimi postojanja, u lepoti trajanja, u punoći samstva, u tišini bića pesnikinja nalazi podsticaje za svoje stihove i poetsko pamćenje, za rekonstrukciju životnog proticanja.

I dok se savremenik uveliko pita da li je romanična ljubav već stanje koje pripada prošlosti, pesnikinja Jasmina Malešević obnavlja kroz svoju pesmu romantiku kao ljubavnu čaroliju. "Čežnja mog srca? To je poezija!". Sačinjena od čežnje ali i strepnje, od sna i iluzija, od patnje i straha, ona izgrađuje životni stil koji se mnogo više odnosi na prolazna stanja i munjevitu prolaznost nego na trajne forme egzistencije. To već nije srećna okolnost. U tome je sadržano važno svojstvo njene dramatike, ali i krhkosti koja se gorko i ironično označava dosetkom – sve što je vredno ne može dugo da traje. Nije teško dokazati da je romantika, kao čudesno i fantastično čovekovo unutrašnje zbivanje, kao složenost i metafizika bića uveliko postradala u tehno-ekonomskoj civilizaciji u kojoj vladaju racionalističko – realistička svest i tehnokratsko – pozitivistički um. U takvoj usmerenosti savremene civilizacije ne bi bilo ništa sporno kad se njenom sveprisutnošću ne bi potiskivalo iskustvo nesvesnog i subjektivnog, kad se ne bi gotovo nepovratno sloboda zagubila.

A sloboda je pretpostavka za ostvarivanje ljubavnih igara. "Vodila sam ljubav / Koja se ne rađa u alkama /I ne rasipa u slami". Tu je već visoko određeno stanovište pesnikinje kao što je prisutno saznanje da opasni "savršeni razum" najčešće zaobilazi vrednosti osećajnog i tajnovitog ljubavnog života. To je opasno skretanje s puta koji bi vodio do čovekove celovite samopotvrde, do njegovog očuđenja, do čoveka kao fantastičnog bića. A zna se da kao čovekov usud postoji uočljiva podvojenost između onoga što je savremenik primoran da čini, što se od njega traži i onoga što želi u svojim najintimnijim, imaginarnim i maštovitim tež­nja­ma. A to što on želi nemoguće je prepoznati nezavisno od zagonetnog nesvesnog, subjek­tivnog i individualnog mikrokosmosa.

A mikrokosmos Jasmine Malešević iskoračio je od jasnog životnog stava do poetskog samoodređenja, do njenog pesmovanja. Izgleda da je u tom pogledu iznenadila i sebe i svoje privrženike, svoje čitaoce. To je već nešto. Mnogo više od običnog očekivanja.
 

nazad