O knjigama

Nenad Grujičić

MAJSTOR METRIČKOG SKAZA

(Ivan Despotović: Prekoračenja, "Brankovo kolo", 2011)

Zrela knjiga Ivana Despotovića, "Prekoračenja", komponovana je s namerom da se i na formalnom planu pokaže gradacija pesničkog ja, počev od minijatura i pesama sa manjim brojem stihova, preko katrena i terceta u paru, soneta i tvorevina duže forme, pa sve do sonetnog venca kao krune pesničke veštine, što ukazuje na pesničku građevinu vrednu pažnje.

Reč je o pesniku istinskog lirskog kova, svom u javkama i himerama pevanja. Za njega je svet večno poprište svetla i tame, dobra i zla, pa ma predmet pevanja bile i sitne slike svakodnevice, i njihove uzročno–posledične sile. Ipak se ovaj pesnik laća krupnih tema i na njihovim aurama tvori poeziju snažnih razloga za nastanak.

Pre svega, ljubav, tema uzvišena i prokazana u isti mah, teška i zanovetna, lična i večna, tema koja traži veliki talenat i perfektnu moć baratanja jezikom. Retki su pesnici koji umeju da napišu ljubavnu pesmu, da joj daju univerzalni obol, one krugove značenja koji proizilaze iz drame bića koje peva. Ivan Despotović je sposoban da u jednoj slici predoči gustinu emocije i zanosa, a da iskaz ne bude patetičan. "Lopužica nežnog smeha" ili "Skupih joj kosu.../Glatku galaksiju, plavu".

Ljubavni sonetni venac Prekoračenja, po kojem se zove knjiga, predstavlja prijatno iznenađenje na mlađoj pesničkoj sceni. Bežeći od vezanog stiha kao od čume, savremeni pesnici sami sebi potkopavaju tlo pod nogama. Nemoćni, neupućeni i sa mnoštvom zabluda o takozvanom vezanom stihu, o klasičnim pesničkim oblicima i formama, razvezani "slobodnjaci", u povelikom broju, prave nezasnovane stihove kratkog veka trajanja.

Bez ovladavanja metričkim elementima pesme i muzičkim sferama jezika, pesnik je hendikepiran u nakani da peva. Sonet na najbolji način ovaploćuje talenat u jeziku, u težnji za potpunim ostvarivanjem pomenutih elemenata u poeziji. Pogotovo – venac, on je kralj sonetne forme, spiralno, ka visinama odnegovan vinograd pesničkog govora.

Ivan Despotović je na danteovski način isprepletao mnogo ženskih likova u telu ovog venca, gde se u završnom, majstorskom sonetu, pesniku obraćaju sve one, u grupnom mi, sa opisom sudbine "dece” slučajno "rođene” u "opasnoj idili”. "Ta deca ljudima vladaće bez znanja dole, / ko bezazlen motiv u čudu. I biće bolja, / zvezdana, goruća, koja svog Boga ne bole, / kao ona što se rode na zemlji do pola."

Setimo se, izgubivši na ovome svetu fatalnu Beatriče, Dante Aligijeri je pesme posvećivao običnim devojkama iz ulice, sa balkona, iza ćoška, iz slučajnih susreta. Venac "Prekoračenja" nosi životnu priču u lirskom skazu, pred nama je vrsta sonetne poeme koja ima svoj početak i kraj. Suptilnog senzibiliteta, sa finim valerima ironije, pesnik pokazuje gubitnički dah svoga "ja" na polju zemne ljubavi. On fenomen odnosa muškog i ženskog principa posmatra iz više uglova, koji uvek steknu jedan pogled: demistifikovanje idealne drage i razočaranje u njena božanska svojstva. I ne samo to, u komunikaciji sa ženskom prirodom, muška nailazi na njen kolokvijalni rezon sveden na manekensku svest o lepom i ružnom. "Zamislih je kao jedru, crnu grčku vaznu / stamenu i krhku, što mrakom obgrli vodu / Putem brdskog namernika uzeh je ko kaznu / Pročitala me brzo – ne smatraš me za zgodnu?"

Dalje, priroda i njene mene drugo su opsesivno polje u ovoj knjizi. Tema koja takođe traži majstore stiha, autore što poseduju onu vrstu deskriptivne misaonosti koja podrazumeva zakonitosti postanja. Začudne su i originalne slike kojim pesnik ovenčava svoju poeziju. "Razmažene suncem hrču / šume kao krepka deca" Zatim: "Spopao je oblak maglu... / Dala mu se krupnom svetlost / dok je njene zrake krao / a onda je moć nestala, / vetar ga je oduvao”

Teme ljubavi i prirode nisu bliske ni kritičarima. Ne pamtimo dobar pokušaj interpretacije pesničkog ili pak proznog dela na ove teme. Sećamo se jedne "jadikovke" Pavla Ugrinova koji je ukazao upravo na taj problem, na nemoć i predrasude kritičara da se pozabave štivom koje donosi prizore ljubavi i prirode. Naprosto, pomodna vrsta recepcije književnog dela zaturila je u n-ti plan dva bitna segmenta sveta koji u sebi nose tvorački zamah i nezamenjive vibracije života.

I, kao najmanje očekivano polje – svakodnevica velegrada u poeziji Ivana Despotovića. Pesme posvećene otuđenoj stvarnosti punoj potrošačkog znakovlja i gradskih amblema. Tek toliko da pesnik pokaže kako nije izmaknut od dnevnog košmara i modernog senzibiliteta: "Jer u okovu podneva / smećari odneće maske / Pritvorene u dan / zuriće te gole stvari gradske".

Poezija Ivana Despotovića uređena je po muzičkim principima metra i forme, rime i pesničkog oblika. Katkad se susrećemo sa kamufliranim metričkim strukturama što se ukazuju u vizuelnom prisenku slobodnog stiha, ali iznutra formiranog kao versifikacijski precizni stihovi (izlomljeni na mestima pauze – cezure). Po mnogo čemu rečenom, formiran i svoj pesnik, originalnog pogleda na svet, bogatog jezika i poetske fraze, Ivan Despotović je stamen i potreban autor na savremenoj srpskoj literarnoj sceni.
 

nazad