O knjigama

Veselin Mišnić

JEDNOSTAVNI LJUDI

(Ivana Mihić: Jednostavni ljudi. "Plato" Beograd, 2011)

Tekstovi Ivane Mihić, iz njene kolumne "Pogledi sa strane" objavljeni u Politici tokom 2009, 2010. i 2011, čine u celini knjigu "Jednostavni ljudi". Nekako se nameće zaključak da je ovakvu knjigu i ove tekstove mogao ispisati samo neko ko i sam pripada običnim ljudima. Doduše, uspešna biografija glumice, producenta, pa i pisca Ivane Mihić, ovu vrednu mladu ženu naizgled ne svrstava u grupaciju običnih ljudi, ali po vokaciji, vaspitanju, po načinu razumevanja suštine bitisanja većine, Ivana Mihić, na neki način, stavlja do znanja da nisu samo njene simpatije i naklonost na strani "jednostavnih ljudi" već da je njena celokupna priroda deo te opštosti a da su njeni izbori i opredeljenja ostali neukaljani veštačkom lakirovkom kojom sve svoje uspehe i neuspehe premazuju neki naizgled važni ljudi. Ivana ume da tumara dnom života, da oseti njegovu prisojnu i osojnu stranu, da bude onako u mimohodu nemi posmatrač, ali dovoljno angažovan da primeti one naoko uobičajene beznačajnosti, koje čine suštinu života, ne samo jednostavnih ljudi. Ovakve knjige su neophodne kao lek i filter za dušu onih koji u sebi još uvek nose makar tragove bivših ili skoro minulih dobrota, tragove usahlih lepota, onog stida o kojem Mihićka govori, i bez kojeg nema osećaja krivice i distanciranja prema svemu što nije dobro i što sliku uljuđenosti čini besmislenom i ništavnom. Knjiga se čita sa lakoćom, jer fragmentarnost pripovedanja olakšava poimanje suštine, prihvatanje poruke koju nam pisac ove knjige u svakom zapisu eseju upućuje kao obaveznu upitanost o kojoj se duboko i iskreno razmišlja. Priče Ivane Mihić (ove zabeleške se mogu čitati i poimati kao priče) izazivaju oprečna osećanja: od zadovoljstva što neko uspeva da primeti i ukaže na mnogostrane anomaličnosti i slabosti onih koji kreiraju živote i određuju sudbinske puteve običnih, jednostavnih ljudi, do osećaja nemoći pred silama trivijalnog, pred zamasima prostote koja unižava, pred naletima svakojakih kreatora (čitaj : kreatura) kojima robuje čovek savremenog doba. Ivana Mihić, kroz ove crtice iz života, vodi onu donkihotovsku bitku sa silama mraka i neukusa, sa bezobrazlukom i nemarom moćnih, sa osionošću i surovošću lažnih humanitaraca i prevrtljivih dušebrižnika. Ove zapise o niščima, o izgubljenima, o onima kojih jesu a kao da ih i nema, o nama samima, koji smo nemoćna i obesmišljena većina, gledano na lokalitetu kuće i okućnice, imanja, zgrade, ulice, grada, države, pa do one univerzalne slike nemoćnika, kada se naše mesto pokušava bezuspešno udenuti u globalnu i višeznačnu predstavu svekolikog sveta. Ovo je pripovest sete i gorčine zbog nemoći da se u malim životima i malim sredinama bilo šta izmeni na bolje. Da se metafizičko stanje svesti (ukoliko uopšte i postoji) naoko umnih ljudi usmeri ka jednostavnosti, jer od nje sve počinje. Da se raskrinkaju oni koji sve konce moći drže kao dizgine u svojim poodavno uprljanim rukama i u svom posedu.

Sonorno, alegorijsko-ironijski naboj ovih naizgled slučajnih i uzgrednih zabeleški nekoga kome ništa ne promiče i koji primećuje ponajpre baš ono nebitno i nevažno, bude u čitaocu nadu da dok postoje ovako retki pojedinci sa svešću o propadanju semena dobrote i unižavanju i uništavanju tragova svih naših dobrih početaka, da takve lučonoše makar u nagoveštaju bude svest i kod onih kojima je snaga moći zaklonila sve poglede koji sežu dole i u dubinu, koja, na nesreću, krije svaku pa i onu iskonsku istinu naše sudbinske povezanosti. Tragovi nemoći onih kojima je nemoć udeljena rođenjem, a kasnije samo umnožavana događajima i zbivanjima na koje se nije moglo uticati, čine sliku vidljivom i sveprisutnom. Ivana Mihić zapaža snagom analitičara sve ono od čega mnogi okreću glavu kao od svakog neprijatnog prizora što okrećemo, ona ukazuje na suštinu problema sa jasnom porukom na nakaznost koja dovodi unižene u još gori položaj, ali, pisac narator je svestan da nema moći iscelitelja. Ivanina je samo dijagnoza oboljenja a lek se mora tražiti i pronalaziti u la­bo­ra­to­ri­ja­ma koje su izvan njenih domašaja. Otkriti anomaličnost, ukazati na uzroke oboljenja, ustanoviti dijagnozu bolesti, bili su zadaci kojih se Ivana Mihić prihvatila iskreno, predano i bez oklevanja. Plodovi njenog rada su višestruko značajni, korisni i primetni. Ove priče nas teraju da se zamislimo, da se osvrnemo oko sebe, da ne povredimo one koje katkad i ne primećujemo, da zastanemo, da se zapitamo gde smo se uputili i kuda srljamo. Da se stalno preispitujemo koliko se na tom putu ono ljudsko, najbitnije u nama, zagubilo ili ga još imamo i čuvamo da podelimo sa ljudima koje volimo, koje poznajemo, pa čak i sa onima koje baš u svemu i ne razumemo. Ivana Mihić je imala potrebu da "gledajući sa strane" to što vidi i pribeleži, bez ulepšavanja i bez lakirovke. Istine nisu uvek lepe, nekad su gorke i opore. No, kakve god bile, one govore o nama i uvek će imati veću vrednost, značaj i težinu u trajanju od bilo koje prefinjene laži.

Ova knjiga se čita na dah i ne ostavlja za sutra.

A o pričama gde su jedini junaci "jednostavni ljudi" tek se kasnije misli i razmišlja. U jezičkom, semantičko-književnom smislu ova esejistička proza ima trajno uporište u zrelom, jasnom i jezgrovitom iskazu pisca koji zna šta treba da kaže i ume na pravi način da rečeno u pisanoj formi sačuva od zaborava. (Panta rei) Sve teče, kako u jednom eseju beleži Ivana Mihić, pa i priče koje ona priča imaju svoj tok i svoj gaz, ali to su priče reke koje kao ponornice samo negde na svom putu nestanu da bi se na nekom neočekivanom mestu ponovo i nekim drugim tokom obznanile. Neke knjige se čitaju i zaboravljaju. Ova knjiga Ivane Mihić će sigurno izboriti i sačuvati svoje mesto u pamćenju njenih sadašnjih a i budućih čitalaca.
 

nazad