O knjigama

Ljiljana Šop

BESKONAČNI SATIRIKON

(Aleksandar Čotrić: Pričinjavanje : Satirične priče. „Vuk“, Loznica, 2011)

Da je svaki dan u Srbiji bogomdan za satiričnog pisca ne pokazuje samo zavidan broj izvrsnih aforističara po glavi stanovnika, među koje već dugi niz godina spada i Aleksandar Čotrić, nego i njegova najnovija knjiga kratkih priča, humoreski i crtica iz naše političke, društvene, ekonomske i svake druge svakodnevice, knjiga koju živimo bez obzira da li ćemo je pročitati. Knjiga Aleksandra Čotrića pokazuje da našim savremenim satiričarima više nije potrebna mašta, ironija, sarkazam, kao ni jedna od tradicionalnih stilskih figura kao što su hiperbola, aluzija, invektiva, alegorija, groteska, pa ni istorijske forme satire kakve behu burleska, parodija, travestija... Dovoljno je pričanje i prepričavanje onoga što većina zna, misli, oseća, vidi, čuje, trpi, doživljava, i beskonačni satirikon je tu, poput neprobojnog zida i neosvojive tvrđave u čijoj gradnji je učestvovao, da apsurd bude potpun, i onaj koji mrava u životu nije zgazio.

Istorija satirične književnosti danas je izložba naivne umetnosti u odnosu na povode, razloge i motive za savremeni satirični angažman. Da je car go, da je vođa slep, da se vetrenjače umnožavaju progresijom kojom se ne rađaju novi Don Kihoti, danas je jasno i mališanima. Stoga se, protivno svim drugim književnim žanrovima, satira vraća pukom realizmu da bi bila iole efektna i efikasna, jer su nekadašnji književni mehanizmi preterivanja i preuveličavanja postali kontraproduktivni u odnosu na količinu, veličinu, suštinu i sofisticiranu prirodu anomalija u društvima i pojedincima, koje jesu predmet satiričareve budne pažnje i nepoštedne osude.

Od vremena Juvenalove krilatice Difficile est saturam non scribere („Teško je ne pisati satiru.”), ništa se u ljudskoj prirodi, društvenim odnosima, mehanizmima vlasti, prirodi tiranija, izopačavanju ideja, suštinski nije promenilo. Zlo kao takvo protokom vremena se ni ne umanjuje, a kamoli iskorenjuje. Moglo bi se reći da protok vremena i onoga što zovemo progresom ubrzava i širi zlo, kao i da ga modifikuje u meri koja otežava prepoznavanje, a samim tim umrtvljuje i mehanizme odbrane.

Aleksandar Čotrić se, svesno i namerno, apsolutno koncentriše na našu savremenu političku scenu, društvene probleme i moralni rasap. Njegovi „junaci” su vodeći političari, stranački prvaci, ministri i direktori, funkcioneri svih fela, ali i ošamućeni, sluđeni, nemisleći, podeljeni i posvađani „narod”, koji već dve decenije glasa za vlastitu propast. Svestan da humorom ne želi izazvati veselost i opuštenost, već gorčinu, otrežnjenje i zapitanost nad prošlošću, sadašnjošću i budućnošću, on nastoji da mu priče funkcionišu kao minimalističke slike, kao blic trenuci koji osvetljavaju bošovske nakaze i zastrašujuću tamu, kao neočekivani obrti koji ukazuju na slojevitost i dubinu mraka. Autor „Pričinjavanja” vidljivo ne želi da troši reči kao oruđe, već kao oružje. Ne računa sa njihovom opisnom i zavodljivom, začudnom i opijatskom prirodom, već sa njihovom karikaturalnom i žestokom funkcijom, njihovim ogoljenim i direktnim značenjem. Čotrićeve priče su jednostavne i sažete, ambijenti svakodnevni, jezik novinski, medijski kolokvijalan, dijalozi obični, poente gorke, obrti crnohumorni, teme usredsređene na one iz informativnih emisija i crnih hronika, skandaloznih rubrika i sirove, surove realnosti. Autor najčešće naprosto ne želi da načini ni polukorak izvan stvarnosti koja nas melje, savija, ponižava, uveren da je ta stvarnost već odavno fantastičnija od svakog izmišljanja i apsurdnija od svake teorije apsurda.

Najefektnije Čotrićeve priče neretko su niske uspelih aforizama; aforizam se u njima javlja kao osnovna jedinica bremenita višeznačnim smislom. S obzirom na činjenicu da aforizam nije uspeo ako nije duhovit, čitaocu ovih priča se nameće pitanje kako je mogućno od toliko vickastih rečenica sačiniti tolike stranice bespoštedne kritike, negodovanja, prekora, gađenja prema fenomenima koji nas okružuju. Od rane mladosti opredeljen isključivo za satirično viđenje sveta, za satiru kao žanr, metod i strukturalni princip, Aleksandar Čotrić je očigledno učio od najgnevnijih satiričara u istoriji ove književne vrste. Spoznao je da je smeh lekovit, ali da je tek apsolutna ozbiljnost efikasna. Mogućnost (o)smeha pretpostavlja tračak vere u Dobro, a apsolutna ozbiljnost podrazumeva spoznaju Zla.

Savremena književnost sve više govori o virtuelnosti naših života. Čotrić u knjizi ne govori o pričinjavanju da živimo rđav život kao žrtve nemoralnih političara, ambicioznih tajkuna, mafijaša i lopova, potkupljive administracije, neodgovornih ministara, kao žrtve korupcije, lažnih obećanja, zavera i prevara, duplih standarda, siromaštva i bede, kukavičluka i uludo straćene energije i nade, već da je to jedina stvarnost koju imamo i jednosmerni put u propast. Podsećajući u mnogim pričama na biranje, izbore, glasanje, on svakako misli na konkretnu demokratsku proceduru, ali i na Izbor kao pravo, dužnost i odgovornost svakog pojedinca i svake zrele zajednice.

Satira je čin izrazito angažovane književnosti i u njenoj biti su neizbežne izvesne konvencije (od karikaturalnosti do prosvetiteljskih i moralističkih tendencija). Svaka angažovana književnost svesno sebe u manjoj ili većoj meri lišava određenih sloboda, mogućnosti i vrednosti koju sobom nude drugačiji koncepti i ciljevi pripovedanja. Čotrićev cilj je jasan i glasan: žigosanje i razobličavanje svakodnevice, sad i ovde, portretisanje „junaka našeg doba”, dijagnosticiranje najrasprostranjenijih bolesti u današnjem društvu, priče o uzrocima i posledicama jedne spore, naopake i traljave tranzicije, priče o društvu bez kompasa, solidarnosti, konsenzusa oko elementarnih vrednosti i zajedničkog cilja. Katkada izgleda da se određene teme, motivi, ideje i poente ponavljaju; zapravo nam autor sugeriše da je reč o ponavljanju grešaka, promašaja, poroka, anomalija, o trajnosti zabluda, grehova, zločina, gluposti, kukavičluka, lenjosti duha. I da ponavljanje nije majka učenja, već blizak rod nesposobnosti i neumeću mišljenja.
 

nazad