O knjigama

Čedomir Ljubičić

PREBIRAJUĆI PO NEUHVATLJIVOM

(Srba Ignjatović: Prolazna Kuća : pripovetke. "Beoštampa", Beograd, 2011)

Ona strašna pošast savremenog čoveka, poznatija kao praznina sa svim svojim epifenomenima, može se izbeći samo ako ste okruženi knjigama koje emituju eterične mirise nadahnuća.

Verovatno da i sam Srba Ignjatović, kada je otpočinjao ispisivanje prvih redova Prolazne kuće, nije ni bio svestan da mu je jednu bitnu smernicu došapnuo Vilhelm Hajnze:

Neka svaki umetnik radi za narod u koji ga je bacila sudbina i sa kojim je proveo svoju mladost: neka nastoji da dirne njihova srca i ispuni ih zadovoljstvom i radošću, da održi, pojača i oplemeni njihovo veselje i blagostanje, da im pomogne plakati kad plaču.

Najnovija knjiga Srbe Ignjatovića (Knjaževac, 1946.), pesnika, književnog teoretičara i kri­ti­ča­ra, esejiste, proznog i dramskog pisca, upravo je takva knjiga. Knjiga koja čula brani od groze svakodnevlja i neutešnog kajanja prošlosti.

U ciklusu koji otvara ovu knjigu kratkih priča, odmah je uočljiv jasno određen koncepcijski postupak, a ustanovljen kao čvrst temelj za sve sledeće nosioce pripovednih celina. U Sudbinama čitalac će se naći i u jednoj vrsti nedoumice, koju, pak, može da stvori samo duboko misaona poetika. Osnovna nota ovog ciklusa ozvučena je muzikom koju nose drevna predanja, a bajkovita narativna mreža samo pojačava utisak o izrazitoj pripovedačkoj umešnosti autora.

U ovom ciklusu car, dijak, božjak, zograf, narodni mudrac, Car Iraklije, Neron, svako na svoj način i shodno svojoj prirodi bore se protiv prolaznosti, malodušnosti, lakoverstva, ljudske gluposti, nadgrađuju mudrosti, osvajaju neosvojivo, a poneki umiru začudno ili očekivano.

U priči Idealni činovnik, car – baćuška postavlja za generalnog upravitelja pošte, čoveka kome je pasija otvaranje tuđih pisama. I zaista:  Idealni visoki činovnik nastaje kada se nađe čovek čije se lične sklonosti potpuno poklapaju sa državnim interesima.

U priči Neron, car – rapsod posmatra veliku zelenu muvu kako se očajnički koprca u gustoj paukovoj mreži spletenoj između dva lista vinove loze, onako kako se u dokolici i sa bezbedne daljine posmatra neki ulični događaj na ivici drame, i lakonski zaključuje: Kako bi bilo dosadno na ovome svetu da nije onih koji zastranjuju.

U priči car – sladokusac, jedan drevni car, ljubitelj poezije i sladokusac koji uz svaki stih svetog spisa pojede po zrno mirišljavog grožđa, i koji, na kraju, skončava tako što jedno zrno promaši pravac i uguši ga. Kao da je lično taj car u neko noćno nedoba stao ispod prozora pripovedača da ga upita:

Možeš li pobeći od pesnika u sebi kada pojedeš stih, a pokušaš da izgovoriš zrno?

Ciklus Istorije i Apokrifi smešten je u dokumentarno – faktografski milje u funkciji efikasne i prodorne stvarnosne proze koja istorcizam ne vulgarizuje već mu se obraća kao elokventni i obrazovaniji sagovornik da bi mu izneo istinu, a da za posledicu izbegne uvređenost ili sumnju u snagu izrečenog.

U priči Srbi i duvan, Ignjatović nam na plastičan način dokazuje svakovrsni pad današnje generacije Srba, u odnosu na one volšebnike, pouzdane, svesne i odgovorne koji nisu smeli sebi da dozvole da mašine za rezanje duvana i motanje cigareta dočekaju neprijateljsku armadu, već su ih na leđima volova i plećima vojnika preneli preko gudura Albanije.

U priči Špijunski apokrif, Srba Ignjatović tretira ljudski strah precizno, bez i jednog suvišnog elementa, da bi uspeo da umiri obaveštajce, stratege, vojnike i civile, pa čak i jednog mladog Vinstona Čerčila i da ih ubedi u mudroslovni zaključak Ive Andrića: Zbog čega se sve u životu nismo plašili, a trebalo je samo živeti.

Ali, da ne bi ostali u zabludi da je strah nešto što se sme potceniti ili ignorisati, potvrđuje i neverovatna misao čoveka od koga bi se ona mogla najmanje očekivati, ali i od čoveka koji je od uznosite lirske misli izgradio sopstveni način vladanja, a giljotinu za milione  nedužno stradalih.

U priči Staljinova poetika, baš taj Koba Džugašvili kaže: Ljubav je prolazna a strah večit.

Ciklusom SLUČAJEVI prepliću se visokopoetizovana analitičnost i duhovne agonije utvrđene i u mitološkom i u mentalitetskom nasleđu da bi u iskoristljivoj dozi ekspresije uhvatili naj­us­pe­li­je portrete nepredvidljivih zapleta ljudskih karaktera, slabosti, orijentalne zapuštenosti, evropejskih stremljenja, poroka, pesimizma, optimizma, nostalgičnosti, hrabrosti i nepresušne potrebe za ljubavlju svakog Božijeg stvora, a nadasve želju za humanizovanom trasom brzoprolazećeg dosuđenog vremena za zemaljske bolove i radosti. Jer, ma kakav bio, život, samim tim što je dar, lep je.

U priči Retka zver, Srba Ignjatović donosi gotov zen – esej o pesnicima, iskustveni, do srži proživljeni, autentičan do granice neverovanja neupućenih.

Ignjatović neporecivo ustanovljava da je pesnik retka zverka, orao među kokoškama, a da se na putevima talenta do slepih ulica sumnjive darovitosti mogu sresti svi ti pesnici: zapenušani stihovima i fizičkim izgledom koji se kreće u dijapazonu od odrpanog kaputa do zlatne igle na kravati. Svi oni: grudobolni, sifilistični, unakaženi od lepre, rumeni, zabrekli, ćelavi i kos­ma­ti, jurodivi jurišnici s ludim sjajem u očima kao i ovi današnji iz toplih soba, bez poznanja patnje, mirišljavi, preplanuli, prilagodljivi i poslušni klimoglavci ili će postati eksponati u muzejima zaborava ili nezaobilazni predmeti usmene književnosti. Priča Retka zver kao da je napisana na tihoj vatri genijalnosti Oskara Vajlda:

Najveći pesnici obično su neugledni ljudi. Istovremeno, slabiji pesnici su upravo fas­ci­nantni. Što su im stihovi lošiji, to im je izgled atraktivniji. Čim objave svoju knjižicu dru­go­raz­rednih stihova odmah postaju neodoljivi i oni žive poeziju koju nisu u stanju da napišu. Veliki pesnici, pak, obično pišu o onome što se sami ne usude ostvariti.

Ciklus SLIČICE, ispotiha, nenametljivo obrađuje  temu grada u najboljoj nameri da okrečene fasade mastodonskih zvezda raznih arhitektonskih stilova i još raznolikijih građanskih ukusa, navika i htenja, postavi na najviši pijedestal lepote da bi posmatraču odmah postalo jasno da suštinska dobrota uvek popravlja raspoloženje. Na drugoj strani medalje grada stoje zacr­nje­ne fleke onih od kojih se očekivalo mnogo, onih koji iz unutrašnjeg sukoba ka­ri­je­ris­tič­ko – službeničkog i umetničkog potpadaju pod vlast demona neizbrušenog pesništva i ka­ri­ranih stolnjaka u društvu kafanskih anđela, onih kojima ne pada na pamet da Ozbiljan čovek danas treba malo i da zaćuti, onih mrzovoljnih, nespremnih za saosećajnost, onih koji se obogatiše kad pametni zaćute, a glupi progovore.

Ignjatović se sa tim ne miri, ali i ne diže revoluciju već lirski, nežno i melanholično pokušava da nas ubedi kako naizgled nevažne stvari u sebi kriju klicu krupnih posledica i otvaraju suštastvena pitanja. Ignjatović ne žuri da na njih odgovori, ali ono na čemu treba da smo mu zahvalni, umeo je da i uoči i formuliše na literaran način. A to je zadatak svakog pisca.

Ciklus Elementi je svojevrsna oaza za priče u kojima su postupno izložene emocionalne činjenice, pre svega zahvaljujući tome što je pisac u pravo vreme uvideo da umetnost, predstavljajući vidljive i opipljive predmete, ujedno odražava duševna stanja.

Priče iz ovog ciklusa koje će okrepiti čitaoce su, svakako:

Uzorito uzdržani Euklid, Savršena rečenica, Tajni dnevnik Normana Smita, Priča koju je trebalo da napiše Borhes, Zalivanje...

U ciklusu Nepovrati pred oči čitaoca iskrsava jedan od najlepših Beograda, jer, verovali vi u to ili ne, i u samom Beogradu ima bezbroj Beograda. Taj nekadašnji književni Beograd bio je i ostao najbolja reprezentacija duha koji je pobeđivao ravnopravnim odnosom sa velikim književnostima, a golove postizao relevantnim delima. Sećanje na to Periklovo doba za­po­či­nje gracioznim koracima Danila Kiša, Bore Pekića, Tanasija Mladenovića, Brane Pet­ro­vi­ća,  Aleksandra Tišme, neponovljivog maštara srpskog jezika Miodraga Bulatovića iz svojih nekadašnjih fizičkih postojanja ka kultnim mestima kulturnog spektakla.

U ciklusu koji zatvara knjigu kratkih priča, iz pera Srbe Ignjatovića sabiraju se razlozi za ulazak u prolazne kuće: ambijent koji je prijatan ali se u njemu ne zadržava, patina koja pleni  ljubitelje starina, i sobe i dvorište u hladovini, rasterećuju svagdanje obaveze, a doživljaj je ravan strujanju prolećnog vazduha prisutnog taman toliko da volja za životom dobije oblik zakona.

Priče Srba Ignjatovića ispod prividne mirnoće u sebi kriju veliki unutrašnji naboj. Neke od tih priča na prvi pogled deluju kao obične konstatacije pa traže aktivno učešće inteligentnog i suptilnog čitaoca, kao što reče Lihtenberg: Pisac metafori daje telo, a čitalac dušu.

Zbog tog svog stilskog majstorstva Srba Ignjatović je omiljen kod svojih kolega kako mladih, tako i iskusnih koji su još uvek spremni da uče.

U knjizi Prolazna kuća Srba Ignjatović, umetnik od nerva i zanata nije mogao, a ni hteo da se zatvori u svoju artističku kulu od slonovače nego je nekomformistički podelio sudbinu svojih sunarodnika i svojim delovanjem pokušao da im ublaži duševne rane, povrati zalutali smisao života. Provejava Prolaznom kućom i oporost i gorčina, ublažene lepršavim i jezgrovitim stilom.

Prolazne kuće, zasigurno postoje. Možete u njih ući ili ih zaobići. Ali, neprolazne knjige stoje postojano kao odbrana od besmisla. Kao kineski zid.
 

nazad